VREMEPLOV
2019 - 2020
2019
Januar 2019
01.januar 2019.
Katar se povukao iz OPEK-a - udarac na naftni monopol. Katar je postao prva zalivska država koja je posle skoro 60 godina članstva odlučila da zalupi vrata naftnom kartelu OPEK (OPEC). Zvanično, Doha je saopštila da želi da se fokusira na proizvodnju tečnog prirodnog gasa (LNG), pošto su već tada bili svetski lideri u toj oblasti. To je bio čist geopolitički šah-mat. Katar je odbio da više igra po diktatu Saudijske Arabije (koja dominira OPEK-om) i koja je, uz podršku zapadnih mentora, godinu dana pre toga uvela brutalnu blokadu Kataru. Povlačenjem iz kartela, Katar je sebi obezbedio potpuni energetski suverenitet. Dobio je slobodu da sam određuje cene i količine izvoza gasa, direktno sklapajući ugovore sa Kinom i evropskim državama, bez odobrenja globalističkih naftnih menadžera.
Žair Bolsonaro zvanično započeo svoj četvorogodišnji mandat na funkciji predsednika Brazila - dolazak suvereniste na čelo Latinske Amerike. Bivši vojni kapetan Žair Bolsonaro zvanično je stupio na dužnost predsednika Brazila, najveće ekonomske i demografske sile Južne Amerike. Globalistički mediji (poput CNN-a i BBC-ja) proglasili su ovaj dan "crnim petkom za demokratiju", etiketirajući Bolsonara kao "ekstremnog desničara", "fašistu" i "Trampa iz tropskih predela". Njegov dolazak na vlast bio je žestok šamar globalističkoj agendi. Bolsonaro je pobedio na talasu narodnog besa protiv korumpiranih levih elita. Odmah prvog dana je proglasio rat rodnoj ideologiji, marksizmu u školama i lažnom ekološkom narativu o Amazoniji koji zapadne nevladine organizacije koriste da bi stavile šapu na brazilska prirodna bogatstva. Njegov slogan "Brazil iznad svega, Bog iznad svih" postao je zid odbrane tradicionalnih vrednosti u tom delu sveta.
U Austriji stupio na snagu zakon o legalizaciji istopolnih brakova - nastavak briselskog inženjeringa. Mediji su ovo proslavili kao "istorijski korak za jednakost i ljudska prava" u srcu Evrope. Samo četiri dana nakon što je Vlada Crne Gore (27. decembra 2018.) usvojila identičan zakon i Austrija aktivira punu primenu ove agende. Ovo pokazuje savršenu koordinaciju i dokazuje da se radi o jedinstvenom, nadnacionalnom paketu društvenog inženjeringa. Najzanimljiviji detalj je da ovaj zakon nije doneo parlament niti narod na referendumu, već Ustavni sud Austrije svojom odlukom iz 2017. godine. Sistem ponovo koristi neizabrane sudije i birokrate da suverenim narodima nametne redefinisanje tradicionalnih vrednosti, zaobilazeći demokratsku volju građana.
02.januar 2019.
U Srbiji stupila na snagu zakonska zabrana uzgoja životinja radi proizvodnje krzna, čime je ugašena domaća tradicija uzgoja činčila, a tržište prepušteno globalnim korporacijama sintetičkog tekstila. Nakon punih 10 godina prelaznog perioda, 2. januara je zvanično stupila na snagu odredba Zakona o dobrobiti životinja koja striktno zabranjuje držanje, reprodukciju, uvoz, izvoz i ubijanje životinja isključivo radi proizvodnje krzna. Iako je ova odluka u javnosti slavljena kao velika pobeda ekoloških organizacija i zaštitara životinja (što sa humanog aspekta jeste tačno), iza kulisa je označila potpuno gašenje jedne profitabilne grane domaće privrede i uništenje malih uzgajivača (uglavnom činčila). Sistem je kroz ovaj zakon prebacio monopol na velike zapadne korporacije koje proizvode veštačke, sintetičke materijale na bazi nafte i plastike. Tako se pod maskom "ekologije" i "dobrobiti" narod svesno gura ka zavisnosti od globalnih modnih giganata i njihove industrije tekstila.
.png){kind=small}
SAD i Izrael zvanično napustili članstvo u UNESKO-u u znak protesta zbog primanja Palestine, ogoljavajući licemerje globalističkih institucija koje funkcionišu isključivo po diktatu Vašingtona. Ovo je bio klasičan dokaz da međunarodne institucije unutar UN-a funkcionišu samo dok služe interesima Vašingtona i Tel Aviva. Onog momenta kada je UNESKO pokazao trunku suvereniteta i u svoje članstvo primio Palestinu, SAD i Izrael su proglasili organizaciju za "antiizraelsku" i stopirali stotine miliona dolara finansiranja, a potom i zvanično izašli. To je školska lekcija za naš forum: pravila globalnog poretka važe za sve ostale države, ali ne i za same gospodare sistema, koji demonstrativno ruše stolove čim glasanje ne prođe po njihovom diktatu.
Dok Amerike nije bilo u UNESKO-u, Kina je u potpunosti preuzela kontrolu nad organizacijom, počela da postavlja svoje ljude, kroji obrazovne programe i definiše standarde za veštačku inteligenciju širom sveta. U panici da gube uticaj, Vašington u julu 2023. godine ponovo zvanično ulazi u UNESKO. Da bi ih primili nazad, Kongres je morao da odobri stotine miliona dolara kako bi počeli da otplaćuju ogroman dug od preko 600 miliona dolara na ime neplaćenih članarina. Da komedija bude potpuna, pod uticajem novih političkih promena u Vašingtonu, SAD su tokom 2025. godine ponovo najavile da planiraju istupanje iz UNESKO-a, sa zvaničnim rokom izvršenja do kraja ove decembra 2026. godine! Dakle, ulaze i izlaze kako vetar duva i kako im diktiraju unutrašnji korporativni lobiji. Ovo je školska lekcija: globalni gospodari sistema nemaju nikakve ideale. Kada im odgovara, pljuju po međunarodnom pravu i napuštaju institucije, a kada osete da im Peking uzima plen ispred nosa, onda dotrče nazad sa koferima para da kupe uticaj.
Umro srpski (jugoslovenski) glumac Marko Nikolić, glumac vanserijskog formata, istinski pozorišni bard i čovek kojeg je cela bivša Jugoslavija zavolela pod nadimkom Giga. (Rođen: Kraljevo/NR Jugoslavija/Srbija 20.oktobar 1946. – Umro: Beograd/Srbija 02.januar 2019.) Markov koren nosi dramu naših prostora - njegovi roditelji su izbegli iz Teslića u Bosni pred ustaškim terorom tokom Drugog svetskog rata i utočište našli u Kraljevu, gde se Marko i rodio. Majka Leposava bila je glumica, otac šumarski inženjer, a Marko je u mladosti bio uspešan košarkaš kraljevačke Sloge. Glumu je upisao nakon odsluženja vojnog roka, u klasi sa gromadama poput Predraga Ejdusa, Mikija Manojlovića i Dragana Maksimovića. Ženio se tri puta i imao troje dece. Iako je važio za boema, poroke je prekinuo zbog straha za zdravlje i svesno izabrao miran život - umesto glamura i elitnih beogradskih restorana, Markov mir bio je njegov brodić na Dunavu, pecanje i skromna svakodnevica. Penziju je jedva krpio, deleći sudbinu svog naroda, i javno poručivao: "Ko nije iskusio glad, ne zna da ceni hranu".
Tokom pet decenija duge karijere ostvario je na desetine antologijskih uloga, ali dva ostvarenja predstavljaju same stubove domaće televizije i kolektivnog pamćenja: Dragiša Popadić - Giga Moravac (Bolji život, 1987–1991): Uloga kroz koju je Marko Nikolić oslikao arhetip srpskog domaćina, čestitog, ponosnog, ali i rastrojenog čoveka pritisnutog problemima tranzicije, birokratije i dugova. Ta uloga je bila toliko verna da je narod u njemu video rođenog oca, strica ili komšiju, a ne holivudski ispeglanu, lažnu figuru.
.jpg)
1946-2019
72
Umro hrvatski (jugoslovenski) glumac Ivo Gregurević, jedna od najvećih glumačkih gromada jugoslovenskog i hrvatskog filma, glumac specifične, sirove muške energije i vanserijskog talenta. (Rođen: Orašje/NR Jugoslavija/Bosna i Hercegovina 07.oktobar 1952. – Umro Zagreb/Hrvatska 02.januar 2019.) Ivin koren je u Posavini. Odrastao je na selu, pored Save, a glumu je završio na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu. Ženio se jednom, sa glumicom Biserkom Ipša, sa kojom je dobio sina Marka. Bio je u dugogodišnjoj vezi i sa mladom glumicom Dolores Lambašom. Uprkos ogromnoj slavi i statusu kultnog glumca, Ivo je prezirao zagrebačku salonsku elitu, crvene tepihe i korporativni šou-biznis. Svoj mir, dušu i utočište pronalazio je isključivo u rodnoj Donjoj Mahali. Živeo je povučeno, često boemski, birajući društvo običnih ljudi i ribara, a ne direktora i političara. Ivo Gregurević je snimio preko 90 igranih filmova i na desetine serija, ostavljajući neizbrisiv trag na eks-Ju prostoru kroz uloge arhetipskih likova našeg podneblja: Čaruga (1991): Njegova životna, antologijska uloga slavonskog razbojnika Jova Stanisavljevića Čaruge, gde je pokazao svu raskoš svog talenta igrajući buntovnika, harizmatičnog prevaranta i narodnog odmetnika. Sokol ga nije volio (1988): Maestralna uloga u filmu koji je brutalno ogolio tragične sudbine običnog seljaka u vrtlogu Drugog svetskog rata na našim prostorima. Narod ga pamti i po ulogama u serijama „Velo misto“ (uloga Netijaka), „Duga mračna noć“, ali i u našim regionalnim projektima poput serije „Naša mala klinika“.
1952-2019
66
Njegov najveći ljudski i kulturni podvig bio je pokretanje festivala „Dani hrvatskog filma u Orašju“ 1995. godine. Usred posleratnog sivila, Ivo je sopstvenim imenom i autoritetom doveo najveća glumačka imena iz celog regiona u svoju rodnu Posavinu, praveći od zaboravljene provincije kulturni centar, odbijajući da prepusti svoj zavičaj medijskom i kulturnom mraku. Sistem danas, kroz holivudske i briselske kalupe, stvara glumce koji izgledaju i pričaju isto – bezlične, politički korektne proksije bez ikakvog karaktera. Ivo Gregurević je bio sušta suprotnost tome. Sa svojim grubim crtama lica, brkovima i prodornim pogledom, Ivo je na ekrane donosio surovu istinu i realnost našeg čoveka sa Balkana. On nije glumio – on je živeo svoje likove. Njegov odlazak u večnost, istog dana kada nas je napustio i Marko Nikolić, bio je simboličan kraj epohe u kojoj su glumci bili institucije i narodne gromade, a ne instant-proizvodi korporativnih reklama.
03.januar 2019.
Istorijsko sletanje kineske sonde "Čang’e 4" na daleku stranu Meseca - sonda je uspešno sletela u krater Fon Karman, postavši prva letelica u istoriji čovečanstva koja je kročila na daleku (tzv. "tamnu") stranu Meseca. Kineski lender "Čang’e 4" sa roverom "Jutu 2" izveo je prvo uspešno sletanje na tzv. "tamnu stranu" Meseca, razbivši dugogodišnji američki monopol nad lunarnim istraživanjima. Korišćenjem napredne satelitske logistike, Kina je premostila zonu radio-tišine i otpočela sistematsko mapiranje basena Južnog pola, prostora bogatog resursima poput Helijuma-3. Ovaj podvig je označio prelazak kosmičke trke iz domena hladnoratovske propagande u fazu otvorenog suverenog nadmetanja za kontrolu nad energetskim i mineralnim resursima izvan Zemlje, što se manifestuje kroz agresivnu kinesku trku da preduhitri zapadni establišment u uspostavljanju prve stalne lunarne baze.
05.januar 2019.
U Ujedinjenim Arapskim Emiratima svečano otvoren 17. Azijski kup u fudbalu, na kojem su po prvi put u istoriji učestvovale 24 reprezentacije - šampionat je završen 1. februara senzacionalnom pobedom reprezentacije Katara nad Japanom rezultatom 3:1. Ovaj turnir je bio školska pokazna vežba za fenomen koji danas zovemo "Sportsvošing" (Sportswashing). Globalističke arapske elite iz Zaliva shvatile su da se kontrola nad masama i pranje političkog imidža najlakše vrše preko najvažnije sporedne stvari na svetu. Ubrizgavanjem milijardi dolara u stadione i infrastrukturu, Emirati su kupovali legitimitet na Zapadu. Taj proces koji je u punom sjaju počeo u januaru 2019. doživeo je totalnu mutaciju u narednim godinama. Fudbalska mapa sveta je potpuno porobljena arapskim kapitalom. Postali smo svedoci brutalne završnice tog inženjeringa: Saudijska Arabija je dobila pravo da samostalno organizuje Svetsko prvenstvo 2034. godine, dok su evropski klubovi pretvoreni u obične proksije i reklamne panoe za investicione fondove iz Zaliva. Ono što je 2019. izgledalo kao "širenje fudbala u Aziji", danas je postalo potpuna ekonomska okupacija najpopularnijeg sporta na planeti.
U Crkvi Svetog Đorđa u Istanbulu (sedištu Carigradske patrijaršije), vaseljenski patrijarh Vartolomej potpisao Tomos o autokefalnosti takozvane "Pravoslavne crkve Ukrajine" (PCU) - Formalizacija "Duhovnog NATO-a". Ovaj geopolitički čin pod pokroviteljstvom zapadnih službi i oligarha Porošenka srušio je pravoslavno jedinstvo i stvorio "duhovni proksi-bedem", čiji se jezivi epilog i danas ogleda kroz zakonsku zabranu kanonske crkve u Ukrajini, otimanje viševekovnih svetinja i otovreni državni progon pravoslavnih vernika. Fanar je, pod direktnim diktatom zapadnih obaveštajnih službi, stvorio nekanonsku crkvenu strukturu koja je poslužila kao "duhovni NATO" na istoku Evrope. Cilj ove operacije nije bio spasavanje duša ili sloboda vere, već svesno sečenje istorijskih, kulturnih i duhovnih korena između ruskog i ukrajinskog naroda, kako bi se pripremio teren za kasniji, totalni vojni sukob. Koliko je ovaj potez iz januara 2019. bio opasan i precizno programiran mogli smo najbolje videti u godinama koje su usledile, tokom rata u Ukrajini. Svedoci smo najbrutalnijeg i najkrvavijeg progona pravoslavnih hrišćana u modernoj istoriji Evrope. Režim u Kijevu je, koristeći upravo Vartolomejev Tomos iz 2018/19. kao pravni paravan, doneo drakonske zakone o potpunoj zabrani Kanonske ukrajinske pravoslavne crkve (UKC). Gledamo scene gde tajne službe i naoružani radikali upadaju u viševekovne svetinje poput Kijevsko-pečerske lavre, hapse mitropolite, otimaju hramove i vrše otvoreni identitetski teror nad sopstvenim narodom, a sve u ime "demokratije" i "verskih sloboda" koje im je tog 5. januara aminovao Istanbul.
Umro srpski (jugoslovenski) fudbaler Dragoslav "Šeki" Šekularac, druga Zvezdina zvezda, kralj driblinga i verovatno najpopularniji sportista kojeg je bivša Jugoslavija ikada imala. (Rođen: Štip/Kraljevina Jugoslavija/Severna Makedonija 08.novembar 1937. – Umro: Beograd/Srbija 05.januar 2019.) Šekijev koren nosi miks Balkana - otac Bogoslav bio je Crnogorac iz Vasojevića, pravnik, a majka Donka Makedonka. Zbog očevog posla porodica se seli u Beograd, gde Šeki odrasta na ulicama Topčiderskog brda, gde je i otkriven njegov vanserijski talenat. Ženio se dva puta i imao četvoro dece. Bio je istinski, autentični boem, čovek koji je živeo za trenutak, trošio milione na prijatelje, muziku i kafanu, a penziju dočekao skromno na beogradskom Dorćolu. Za razliku od današnjih fudbalera koje menadžeri drže u sterilnim karantinima, Šeki je bio čovek naroda - mogao si ga sresti u kafani, na ulici, uvek spremnog da popriča sa običnim svetom i podeli sve što ima. Šekularac je bio virtuoz koji je od fudbala napravio čistu umetnost. Za Crvenu zvezdu je odigrao 375 utakmica, osvojio sedam titula i pet kupova, a za reprezentaciju Jugoslavije bio ključni igrač na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine, kada je proglašen za jednog od najboljih fudbalera planete. Njegovi driblinzi su bili toliko ponižavajući za protivnike, a zabavni za publiku, da su stadioni bili krcati samo da bi gledali njegove majstorije. Bio je toliko popularan da je o njemu snimljen igrani film „Šeki snima, pazi se“ (1962), što je bio presedan u socijalističkom društvu. Šeki je bio čovek koji je bio čist rokenrol na fudbalskom terenu, genije koji je odbijao da bude uokviren u partijske ili korporativne šablone i koji je zbog svog prkosa platio cenu koju mu je sistem odredio.
1937-2019
81
Ono što Šekularca čini istinskim herojem jeste njegov apsolutni prkos i odbijanje da se pokori komunističkim i sistemskim aparatima moći. Nakon Mundijala 1962. godine, moćni gazda Fiata i Juventusa, Đani Anjeli, došao je lično u Beograd sa koferom para. Ponudio je Zvezdi i državi nezapamćenih milion dolara za Šekularca. Međutim, komunistička elita i sam vrh partije (predvođen udbaškim strukturama) stavili su rampu. Obrazloženje je bilo jezivo i cinično: „Šekularac mora da ostane u zemlji da zabavlja radničku klasu, on je državno vlasništvo“. Sistem mu je ukinuo pravo na slobodu kretanja i profesionalni uspeh iz čistog ideološkog hira. Pošto je bio buntovan i nezadrživ, sistem je jedva dočekao incident u Nišu krajem 1962. godine, kada je Šeki u afektu nasrnuo na sudiju Pavla Tumbasa. Umesto standardne sportske kazne, partijski aparat je pokrenuo medijsku hajku. Osuđen je na drakonsku suspenziju od godinu i po dana i poslat na odsluženje vojnog roka u Škofju Loku. Cilj je bio jasan - slomiti duh najpopularnijeg čoveka u državi i pokazati narodu da niko, pa ni fudbalski genije, ne sme biti veći od partijskog kaveza. Šeki nikada nije postao korporativni robot. Ostao je veran svom driblingu, svom Beogradu i svom prkosu. Kada danas gledamo moderne fudbalske zvezde koje su obične marionete sponzora i investicionih fondova, Šekularčev lik svetli kao podsetnik na vreme kada je fudbal imao dušu, a igrači karakter.
10.januar 2019.
Nikolas Maduro položio predsedničku zakletvu u Venecueli, što je poslužilo kao okidač zapadnom establišmentu za lansiranje projekta "Huan Gvaido" – neuspelog pokušaja instaliranja samozvanog predsednika radi krađe venecuelanskog zlata i naftnih resursa u inostranim bankama. U Karakasu je Nikolas Maduro zvanično položio zakletvu za svoj drugi šestogodišnji predsednički mandat nakon pobede na izborima 2018. godine. Zapadni centri moći, predvođeni Vašingtonom, odmah su proglasili inauguraciju „nelegitimnom“ i pokrenuli masovnu diplomatsku i ekonomsku ofanzivu. Ovaj dan je bio okidač za jednu od najprovidnijih predstava u režiji globalističke elite. Samo nekoliko dana nakon ove zakletve, Vašington je iz šešira izvukao anonimnog poslušnika Huana Gvaida, proglasio ga za "samozvanog predsednika" i naredio svim svojim satelitima (uključujući EU) da ga priznaju kao legitimnog lidera. To je bio otovoreni pokušaj državnog udara i pljačke veka: sistem je pod paravanom "Gvaidovog legitimiteta" zamrzao i faktički ukrao milijarde dolara vredne venecuelanske državne resurse i zlato u bankama u Londonu i SAD-u. Vreme je pokazalo ko je suveren, a ko marioneta. Gvaido je u međuvremenu odbačen od same venecuelanske opozicije, preživeo je potpuni politički zaborav, a Maduro je izdržao sve sankcije, ulične nemire i pokušaje atentata. Ova januarska stanica iz 2019. ostala je svedočanstvo o tome kako zapadni finansijski krvotok pokušava da postavi lažne predsednike preko noći, ali i dokaz da suverena država može odbraniti svoja naftna polja ako vojska i narod odbiju da igraju po briselskim i vašingtonskim notama.
11.januar 2019.
Sobranje u Skoplju, suprotno ubedljivoj većini naroda koja je bojkotovala referendum, pod direktnim pritiskom NATO struktura menja ime države u "Severna Makedonija", brišući istorijski kod nacije radi evroatlantskog proširenja na Balkanu. Ovo je bio školski primer brutalnog gaženja narodne volje. Samo nekoliko meseci ranije (septembra 2018), narod u Makedoniji je masovno bojkotovao referendum o promeni imena (izašlo je jedva 36% građana), čime je taj proces pravno i demokratski propao. Međutim, marionetska vlada Zorana Zaeva je, po direktnom nalogu i ucenama američkog i briselskog establišmenta, zaobišla narod. Kroz pritiske, pretnje i političku amnestiju ucenjenih poslanika, progurali su odluku kroz parlament. Ime jedne države i istorijski identitet naroda zbrisani su preko noći samo da bi se ispunio geopolitički cilj globalista – hitno uvlačenje te teritorije pod NATO kišobran (što je i formalizovano 2020. godine) i sečenje uticaja Rusije na Balkanu.
14.januar 2019.
Umro srpski (jugoslovenski) glumac Miodrag Radovanović Mrgud, bard Jugoslovenskog dramskog pozorišta i glumac koji je svojim dubokim glasom, otmenim držanjem i psihološkom oštrinom ugradio sebe u same temelje domaće kinematografije. (Rođen: Čačak/Kraljevina SHS/Srbija 20.avgust 1929. – Umro: Beograd/Srbija 14.januar 2019.) Njegova biografija je svedočanstvo o vremenu kada je glumačka profesija bila stvar duboke pismenosti, intelekta i gospodstva, a ne jeftinog estradnog senzacionalizma. Miodragov otac bio je vlasnik uglednog hotela u Čačku, ali je porodica nakon Drugog svetskog rata i dolaska novog komunističkog sistema osetila teror konfiskacije i brisanja građanske klase. Nadimak „Mrgud“ dobio je još u detinjstvu od drugara iz čačanske osnovne škole, i on ga je pratio čitavog života, iako je privatno bio čovek neverovatne topline, elokvencije i blagog manira. U Beogradu je najpre studirao slavistiku i agrarnu ekonomiju, ali je ljubav prema sceni pobedila - diplomirao je glumu na Akademiji 1956. godine u klasi profesora Mate Miloševića. Bio je u skladnom braku sa suprugom Jasenkom punih 58 godina, sa kojom je dobio sina Rastka. Živeo je tiho, dostojanstveno, bez skandala i žute štampe, posvećen isključivo pozorišnoj umetnosti i književnosti. Mrgud je bio glumac koji je sa neverovatnom psihološkom tačnošću mogao da odigra i najmračnijeg negativca i najumnijeg srpskog prosvetitelja. Ostvario je preko 150 uloga na ekranu, ali dve uloge predstavljaju vrhunac televizijskog i filmskog stvaralaštva na ovim prostorima: Inženjer Georg Šicer (Salaš u Malom Ritu, 1975): Uloga koja je ušla u sve udžbenike glume. Radovanović je od Šicera, agenta Gestapoa, napravio jezivo inteligentnog, hladnog i pedantnog negativca, razbivši dotadašnji socijalistički šablon po kojem su okupatori prikazivani kao karikature i glupaci. Pokazao je kako izgleda hladno lice totalitarnog sistema koji melje ljude procedurama i proračunom.
1929-2019
89
Spiridon (Boj na Kosovu, 1989): Uloga pravoslavnog monaha i čuvara duhovnog koda, kroz koju je preneo epsku težinu istorijskog zaveta, ponosa i opstanka naroda u trenucima civilizacijskog sloma. Mrgud nije bio "selebriti" niti proizvod korporativnog marketinga. Bio je čovek koji je prevodio dramske tekstove, savršeno govorio ruski i nemački jezik, i smatrao da glumac mora biti najpismeniji deo jednog društva. Današnji sistem stvara glumce-lutke koji se prodaju za reklame multinacionalnih kompanija i služe kao dekor za politički korektne briselske projekte. Radovanović je do poslednjeg dana (glumio je i u svojoj devetoj deceniji) zadržao gospodski štit i distancu prema estradizaciji kulture. Njegov odlazak 14. januara 2019. godine označio je gubitak jednog od poslednjih čuvara beogradskog i srpskog glumačkog elitizma u najplemenitijem smislu te reči.
15.januar 2019.
Teroristički napad Al-Šababa u Najrobiju (21 poginuli) – krvavi geopolitički odjek odluke Vašingtona o statusu Jerusalima, prelomljen preko leđa običnih građana. Grupa naoružanih ekstremista iz somalijske organizacije Al-Šabab (Al-Shabaab) izvela je koordinisani napad bombama i automatskim oružjem na luksuzni hotelski i poslovni kompleks DusitD2 u glavnom gradu Kenije. Konačni crni bilans bio je 21 ubijeni civil i jedan vojnik, dok su svih pet napadača likvidirani nakon 22 sata opsade. Zvanični narativ je ovo opisao kao "iznenadni čin verskog fanatizma". Ono što se krije iza kulisa jeste geopolitička poruka. Sami teroristi su zvanično izdali saopštenje da je ovaj napad direktna odmazda zbog odluke Vašingtona da prizna Jerusalim kao glavni grad Izraela. Ponovo gledamo školski primer kako globalistička elita povlači radikalne poteze u bezbednim kancelarijama, a cenu tog prekrajanja granica i političkog inženjeringa plaćaju obični ljudi i kenijski profesionalci na terenu. Ironija sistema se pokazala i u podatku da je među poginulima bio i Amerikanac Džejson Spindler, čovek koji je preživeo napade 11. septembra u Njujorku, da bi ga isti taj teroristički proksi-aparat stigao na drugom kraju sveta.
17.januar 2019.
Eksplozija automobila-bombe u Bogoti (22 žrtve) – savršen bezbednosni izgovor kolumbijskom režimu za prekid mirovnih pregovora i nastavak militarizacije u interesu američkog vojnog kompleksa. Terorista je kamionetom napunjenim sa 80 kilograma bazičnog vojnog eksploziva pentolita probio kapiju Nacionalne policijske akademije „General Santander“ u glavnom gradu Kolumbije. Vozilo je detonirano usred kruga akademije, ubivši 22 osobe (uglavnom mlade kadete) i ranivši 68 ljudi. Odgovornost je preuzela gerilska organizacija ELN. Ovo je bio najkrvaviji napad u Bogoti u poslednjih 15 godina, a tajming je bio savršen za interese "Duboke države". Prethodno je u Kolumbiji bio pokrenut mirovni proces. Međutim, ova eksplozija je desničarskom i pro-vašingtonskom režimu predsednika Ivana Dukea dala idealan izgovor da momentalno prekine sve mirovne pregovore, proglasi vanredno stanje i pokrene novi talas militarizacije zemlje. Finansijski vojni kompleks u SAD-u je trljao ruke jer mir ne donosi profit – samo konstantni rat protiv gerile i "rat protiv droge" opravdavaju milijarde dolara američke vojne pomoći i prisustvo Pentagonovih instruktora na tlu Južne Amerike.
19.januar 2019.
Apokaliptična eksplozija naftovoda u Meksiku sa 137 poginulih – stravična posledica sistemskog siromaštva i surovog rata oko kontrole energetskog krvotoka zemlje. U opštini Tlahuelilpan, oko 100 kilometara severno od Meksiko Sitija, stravična eksplozija i požar na ilegalno probušenom naftovodu državne kompanije Pemex zbrisali su sve pred sobom. Konačni bilans bio je katastrofalan – čak 137 poginulih i na desetine teško povređenih sa stravičnim opekotinama. Masovni mediji su požurili da žigošu stradale kao "kradljivce i kriminalce" koji su sa kanisterima došli da besplatno toče gorivo iz gejzira koji je šikljao. Istina je mnogo dublja. To je bila tragedija sistemskog siromaštva u dužničkom kavezu. Meksiko je zemlja prebogata naftom, ali narod živi u bedi jer su resursi decenijama pod kontrolom korumpiranog kartelskog i korporativnog sistema. Nekoliko nedelja pre toga, novi suverenistički predsednik AMLO pokrenuo je rat protiv mafije koja krade naftu iz cevi (biznis vredan 3 milijarde dolara godišnje). Ova eksplozija, koja je dva sata tekla pre nego što je vojska reagovala, poslužila je kao jeziva lekcija narodu šta se dešava kada se dira u mafijaško-korporativni krvotok i kako sistem veštački održava oskudicu energenata.
21.januar 2019.
Požar na brodovima „Kandi“ i „Maestro“ u Kerčkom moreuzu (14 stradalih) – direktna posledica američkih ekonomskih sankcija koje prisiljavaju trgovačku mornaricu na rizične operacije u sivoj zoni. Tokom ilegalnog pretakanja tečnog gasa na otvorenom moru na ulazu u Kerčki moreuz, izbila je eksplozija i požar koji je zahvatio dva broda pod zastavom Tanzanije – „Kandi“ i „Maestro“. Poginulo je najmanje 14 mornara (turskih i indijskih državljana) od ukupno 31 člana posade. Ova pomorska tragedija je ogolila kako funkcioniše tajna ekonomija preživljavanja nasuprot globalističkim sankcijama. Zašto su ovi brodovi radili opasan pretovar plina na divlje, sa isključenim transponderima i pod lažnim zastavama? Zato što je kompanija koja je upravljala brodom "Maestro" bila pod direktnim sankcijama SAD-a zbog tajnog dopremanja goriva i gasa Siriji. Kada američki bankarski kartel uvede blokadu suverenim državama (poput Sirije ili Rusije na Krimu), oni zapravo prisiljavaju pomorski saobraćaj da uđe u sivu zonu visokog rizika. Ova nesreća nije bila stvar običnog ljudskog nemara, već direktna posledica ekonomskog fašizma Vašingtona koji preko sankcija svesno ugrožava živote radnika na moru.
23.januar 2019.
Krvavi sukobi u Venecueli sa 12 mrtvih – režirani ulični haos koji je poslužio kao paravan za lansiranje propalog zapadnog proksi-predsednika Huana Gvaida i pljačku državnih resursa. Tog dana, dok su u Karakasu trajali masovni antivladini protesti, ubijeno je najmanje 12 osoba od upotrebe bojeve municije tokom uličnih sukoba sa snagama bezbednosti. Istog tog dana, 23. januara, anonimni Huan Gvaido se na trgu proglasio za "predsednika". Ovo je bio vrhunac i zvanični početak klasične "obojene revolucije" i pokušaja državnog udara u režiji CIA-e i Bele kuće. Krv na ulicama od 23. januara bila je svesno režirana i potrebna zapadnim medijima kako bi Madura proglasili za "krvavog diktatora" i opravdali ono što je usledilo samo par sati kasnije – ekspresno priznavanje Gvaida od strane Donalda Trampa i zamrzavanje venecuelanske imovine u inostranim bankama. Sistem je koristio tela stradalih demonstranata kao pogonsko gorivo za krađu naftnog suvereniteta jedne zemlje. Taj proksi projekt je propao, a suverena država je izdržala udar.
25.januar 2019.
Grčki parlament, uprkos masovnim narodnim protestima i protivljenju većine javnosti, tesnom većinom ratifikuje Prespanski sporazum - geopolitički dekret pod diktatom NATO-a pravno je zapečatio brisanje istorijskog imena Makedonije, služeći isključivo kao paravan za ekspresno širenje zapadne vojne alijanse na Balkanu. Sa svega 153 glasa "za" (od 300 poslanika), grčki parlament je nakon žestoke višednevne rasprave i suzavca na ulicama Atine ratifikovao Prespanski sporazum. Pošto je isto to u sramnim uslovima uradilo i Skoplje (11. januara), ovaj dan je označen kao zvanični završetak 27-godišnjeg spora oko imena. Ovo je bio završni čin operacije nasilnog menjanja istorije i geografije na Balkanu, koordinisane direktno iz kancelarija NATO-a i zapadnih ambasada. Zvanični mediji su ovo slavili kao "istorijski trijumf diplomatije i stabilnosti". U stvarnosti, grčki premijer Aleksis Cipras i makedonski Zoran Zaev poslužili su kao obični izvođači radova globalističke elite. Narod i u Grčkoj i u Makedoniji je masovno bio protiv ovog sporazuma, ali sistem je u oba slučaja potpuno ignorisao demokratsku volju građana. Grčka ratifikacija je bila zeleno svetlo da se teritorija Skoplja hitno, bez saglasnosti naroda, ugura u NATO pakt, čime je završen još jedan korak u pravljenju vojnog kordona oko ruskog uticaja na Balkanu.
Pucanje brane sa toksičnim otpadom u Brumadinju (Brazil) odnosi 270 ljudskih života. Tragedija je ogolila stravičnu matricu korporativnog fašizma, u kojoj je multinacionalni gigant "Vale" svesno lažirao bezbednosne sertifikate i sakrio dokaze o nestabilnosti brane, žrtvujući živote radnika i lokalnog stanovništva zarad očuvanja profita na svetskim berzama. Na jugoistoku Brazila, u rudarskom kompleksu Kortego do Fežao kod Brumadinja, došlo je do katastrofalnog pucanja brane koja je zadržavala toksični rudarski otpad. Konačni crni bilans ove katastrofe bio je jeziv – potvrđeno je 270 poginulih, dok su tone otrovnog mulja zbrisale upravnu zgradu rudnika, lokalne kuće, puteve i zatrovale rečni sliv Paropeba. Ovo je bio školski primer brutalnog korporativnog fašizma i ekocida. Brana je bila u vlasništvu gigantske privatne rudarske multinacionalne kompanije Vale, jedne od najvećih na svetu. Zvanična istraga je kasnije otkrila da su rukovodioci kompanije, kao i nemačka revizorska kuća TÜV Süd, tačno znali da je brana nestabilna i sklona likvefakciji još od 2018. godine. Međutim, svesno su lažirali sertifikate o bezbednosti i sakrili podatke od države i radnika kako ne bi morali da zaustave proizvodnju i izgube milione dolara profita na berzama. Korporativni profit je stavljen direktno iznad života stotina ljudi koji su živi sahranjeni pod tonama blata i hemijskog otpada, dok je ekološki sistem regiona trajno uništen.
Umro srpski (jugoslovenski) režiser, scenarista i pisac Dušan Makavejev svetski filmski mag, otac jugoslovenskog „Crnog talasa“ i čovek čiji je um bio toliko opasan za sisteme i dogme da su ga cenzurisali i na Istoku i na Zapadu. (Rođen: Beograd/Kraljevina Jugoslavija/Srbija 13.oktobar 1932. – Umro: Beograd/Srbija 25.januar 2019.) Makavejev je bio izuzetno obrazovan čovek - diplomirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a potom i režiju na FDU. Njegovo poznavanje ljudske psihe, frojdizma i teorija Vilhelma Rajha postalo je glavno oružje u njegovim filmovima. Bio je u višedecenijskom braku i kreativnom partnerstvu sa suprugom Bojanom Marijan, koja mu je bila desna ruka i koautor na svim projektima. Kada ga je jugoslovenski režim proterao, Makavejev je postao građanin sveta. Predavao je na najelitnijim svetskim univerzitetima, uključujući Harvard i Kolumbiju, ali je do kraja života ostao veran svom autentičnom, beogradskom i suverenom duhu, prezirući holivudske kalupe. Makavejev je bio predvodnik grupe umetnika koja je krajem 60-ih i početkom 70-ih godina odbila da snima lažne, ružičaste filmove o socijalističkom raju. Njegova remek-dela su kolaž dokumentarnog i igranog, brutalna satira društva: Čovek nije tica (1965) i Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT (1967): Filmovi koji su prikazali sivilo radničke klase, provinciju i promašene iluzije sistema. W.R. Misterije organizma (1971): Kultno delo koje je bukvalno raznelo tadašnju partijsku cenzuru. Spajanjem teorija o seksualnoj revoluciji i brutalne satire staljinizma, Makavejev je pogodio sistem u samu srž. Film je stavljen u bunker, zabranjen za prikazivanje u Jugoslaviji, a protiv Makavejeva je pokrenut partijski i sudski proces [The New York Times].
1932-2019
86
Ono što Makavejeva čini ultimativnim herojem našeg foruma jeste činjenica da je on dokazao da su svi totalitarni sistemi zapravo identični, bez obzira na to pod kojom zastavom operišu. Nakon skandala sa Misterijama organizma, komunistička partijska elita ga je proglasila za "državnog neprijatelja" i praktično primorala na egzil. Sistem nije mogao da podnese ogledalo koje mu je Makavejev postavio ispred lica. Kada je otišao na Zapad, elita je mislila da je dobila još jednog proksija koji će pljuvati komunizam za njihov račun. Međutim, Makavejev u Kanadi i Evropi snima Sweet Movie - film koji je podjednako brutalno napao zapadni konzumerizam, kapitalističku propagandu i pretvaranje ljudskog tela i svesti u korporativnu robu. Rezultat? Zapadni sistem, koji se kune u "slobodu govora", ekspresno je zabranio i cenzurisao ovaj film u mnogim demokratskim zemljama (uključujući Veliku Britaniju). Makavejev je tako ogolio veliku prevaru i dokazao da globalni finansijski gospodari cenzurišu istinu podjednako surovo kao i komunistički komesari.
27.januar 2019.
Dvostruki teroristički napad ISIS-a na katedralu na Filipinima odnosi 20 života i ranjava preko 100 vernika. Eksplozije su svesno režirane neposredno nakon uspešnog mirovnog referenduma o autonomiji, sa ciljem sabotaže stabilnosti i održavanja kontrolisanog haosa u regionu jugoistočne Azije. Tokom nedeljne mise, dve jake bombe eksplodirale su u Katedrali Gospe od Karmela na ostrvu Džolo, u provinciji Sulu na jugu Filipina. Prva bomba je detonirana unutar same crkve među vernicima, a druga na parkingu kada su vojska i policija dotrčale da pomognu povređenima. Konačni bilans bio je 20 poginulih civila i vojnika, dok je preko 100 ljudi teško ranjeno. Odgovornost je preuzeo ISIS preko svoje lokalne proksi-grupe Abu Sajaf. Ovaj napad se odigrao svega nekoliko dana nakon velikog referenduma na kojem su građani tog regiona većinski izglasali stvaranje nove autonomne muslimanske oblasti (Bangsamoro) u okviru Filipina, što je trebalo da donese mir nakon decenija sukoba. Međutim, radikalni proksi-aparati pod kontrolom globalnih mreža (poput ISIS-a) svesno su aktivirali bombe baš 27. januara. Cilj je bio jasan – sabotaža mirovnog procesa i kreiranje večnog, kontrolisanog haosa. Sistem ne želi trajna suverena rešenja na terenu; njemu su uvek potrebne neuralgične tačke i verski sukobi kako bi opravdao strano vojno prisustvo i kontrolu nad strateškim pomorskim putevima jugoistočne Azije.
Novak Đoković osvaja istorijsku 7. titulu na Australian Openu ubedljivom pobedom nad Rafaelom Nadala, dok Naomi Osaka preuzima tron u ženskoj konkurenciji. Đokovićev trijumf ostaje upisan kao pobeda autentičnog suverenog sportskog koda sa Balkana nad monopolom zapadnog korporativnog establišmenta. U muškom finalu Australian Opena, Novak Đoković je brutalno počistio Rafaela Nadala sa 3:0 u setovima, osvojivši svoju istorijsku, tada rekordnu 7. titulu u Melburnu (ukupno 15. Grend slem). U ženskoj konkurenciji, Japanka Naomi Osaka je pobedom nad Petrom Kvitovom osvojila svoju prvu titulu u Australiji i zvanično postala broj 1 na svetskoj rang listi. Dok su mediji ovaj dan slavili kroz suvu sportsku statistiku, Đokovićev trijumf imao je mnogo dublje značenje. Novak je čovek koji dolazi iz male, suverene zemlje sa Balkana, koja je devedesetih bila pod brutalnim sankcijama i bombama istog tog zapadnog globalističkog establišmenta koji drži monopol nad teniskom industrijom. Pokoriti Melburn na tako dominantan način bio je čist trijumf neukrotivog unutrašnjeg koda i mentalne snage nad skupim zapadnim akademijama i korporativnim sponzorima koji su očajnički želeli da na tronu vide svoje poslušne, marketinški ispeglane proksije. Vreme je pokazalo ko je ostao istinski suveren – isti taj globalistički aparat par godina kasnije pokušao je da slomi Novaka kroz deportacije i vakcionalne ucene u tom istom Melburnu, ali njegov kod je ostao nepobeđen.
29.januar 2019.
Energetski multinacionalni gigant PG&E podnosi zahtev za bankrot kako bi pravno izbegao isplatu milijarderskih odšteta porodicama žrtava stradalih u požaru u Kaliforniji, omogućavajući investicionim fondovima potpuno preuzimanje i centralizaciju elektro-mreže. Energetski gigant iz Kalifornije, korporacija PG&E (Pacific Gas and Electric), zvanično je 29. januara 2019. godine podnela zahtev za bankrot (Chapter 11), suočena sa potencijalnim sudskim kaznama od preko 30 milijardi dolara. Novembra 2018. dogodio se stravičan požar Camp Fire koji je zbrisao grad Paradise, a koji je izazvala upravo ova korporacija svojim nemarom. Ovaj bankrot iz januara 2019. bio je savršen korporativni manevar za izbegavanje odgovornosti. Sistem je preko ovog pravnog trika omogućio korporaciji da nastavi da radi pod zaštitom suda, dok su obični građani i porodice žrtava ostali uskraćeni za stvarne odštete. Istovremeno, to je poslužilo velikim investicionim fondovima (Vanguard i BlackRock) da kroz proces restrukturiranja još jače stegnu obruč oko energetske mreže Kalifornije, podižući cene struje za sirotinju, a sve pod paravanom "sanacije štete".
30.januar 2019.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) zvanično proglašava kritičku svest i skepticizam građana prema farmaceutskim proizvodima ("oklevanje sa vakcinisanjem") za jednu od top 10 pretnji po čovečanstvo, postavljući ideološku i medijsku platformu za masovnu cenzuru i medicinski teror koji je usledio u godinama nakon toga. Krajem januara 2019. godine, Svetska zdravstvena organizacija (SZO/WHO), institucija pod direktnom kontrolom i finansiranjem globalističkih milijardera poput Bila Gejtsa, zvanično je objavila listu 10 najvećih pretnji po čovečanstvo. Po prvi put u istoriji, na tu listu je, rame uz rame sa Ebolom i HIV-om, stavljeno "oklevanje sa vakcinisanjem" (Vaccine hesitancy). To je bila čista, operativna generalna proba i psihološka priprema terena za ono što će uslediti samo godinu dana kasnije. Sistem je morao unapred, u januaru 2019, da proglasi slobodnu volju pojedinca i skepticizam prema farmaceutskom kartelu za "globalnu opasnost". Time su medijski i pravno pripremili teren za kasniju cenzuru lekara, uvođenje kovid-pasoša i progon suverenih ljudi koji su odbili da budu deo masovnog medicinskog eksperimenta.
Februar 2019
01-02.februar 2019.
Odlukom administracije Donalda Trampa da suspenduje učešće u INF sporazumu iz 1987. godine, praćenom trenutnim recipročnim odgovorom Moskve, zvanično je ukinuta ključna kočnica nuklearnom naoružavanju. Pod paravanom optužbi na račun Rusije, Vašington je svesno pocepao ugovor kako bi oslobodio ruke vojnom kompleksu za trku u naoružanju usmerenu protiv narastajuće moći Kine u Pacifiku. Šta je bio stvarni problem za američku "Duboku državu" i Pentagon u februaru 2019? Kina. Pošto Kina nikada nije bila potpisnica tog ugovora, Peking je decenijama nesmetano razvijao masovni arsenal upravo ovih raketa srednjeg dometa, preteći da potpuno istisne američku vojsku i njene baze iz Pacifika. Vašington je iskoristio optužbe protiv Moskve kao savršen izgovor da pocepa ugovor, kako bi dobio odrešene ruke za postavljanje nuklearnih i konvencionalnih raketa tik uz granice Kine. Ovaj istorijski rez iz februara 2019. godine srušio je evropsku bezbednosnu arhitekturu, čiji se jezivi epilog u 2026. godini, ogleda kroz zvanično vraćanje američkih krstarećih i hiperzvučnih raketa dugog dometa na tlo Nemačke i pretvaranje Evrope u potencijalno nuklearno bojište za račun interesa globalne elite.
03.februar 2019.
Sletanjem u Abu Dabi, papa Franja je postao prvi rimokatolički poglavar koji je posetio Arapsko poluostrvo. Ova poseta, krunisana potpisivanjem „Dokumenta o ljudskom bratstvu“, poslužila je kao zvanična platforma za ubrzanje ekumenskog inženjeringa i stvaranje sinkretističkog koncepta „Hrislama“. Iza medijskog narativa o „međureligijskom miru i dijalogu“, globalistički centri moći su preko ovog istorijskog susreta postavili temelje za uspostavljanje Jedne svetske religije, čija je svrha slamanje tradicionalnih duhovnih otpora i prevođenje vernika u unificirani, pasivni moralni kod u potpunosti podređen ciljevima nadnacionalnih elita i Agende 2030. Direktna i materijalna posledica ovog 3. februara 2019. godine jeste izgradnja grandioznog kompleksa „Abrahamic Family House“ (Abrahamov dom porodice) na ostrvu Sadiat u Abu Dabiju, koji je zvanično otvoren 2025. godine. U tom kompleksu, pod istim krovom i u istoj arhitektonskoj ravni, nalaze se crkva, džamija i sinagoga. To je prva materijalna faza stvaranja onoga što u našim krugovima s pravom zovemo „Hrislam“ (Chrislam) – preteča Jedne svetske religije. Da bi elita mogla uspešno da kontroliše čovečanstvo kroz ekonomske kaveze, digitalni novac (CBDC) i Agendu 2030, neophodno je ukloniti tradicionalne verske otpore koji odbijaju da se pokore svetovnim gospodarima. Zato sistem koristi proksi-lidere na vrhu verskih institucija da pacifikuje vernike i nametne im globalistički moral u kojem su „svetski mir i korporativna održivost“ iznad Boga i tradicije.
06.februar 2019.
Francuski predsednik Emanuel Makron zvanično je proglasio 24. april za nacionalni Dan sećanja na genocid nad Jermenima. Iza zvaničnog medijskog narativa o "odbrani ljudskih prava i istorijske pravde", ovaj dekret je poslužio kao proksi-alat zapadne diplomatije za politički pritisak i disciplinovanje Turske usled sukoba oko kontrole resursa u Mediteranu i Siriji. Ovaj čin je ogolio duboko licemerje globalističkog sistema, koji instrumentalizuje tragedije drugih naroda radi ostvarivanja trenutnih geopolitičkih interesa i skretanja pažnje sa unutrašnjih kriza (poput protesta Žutih prsluka), dok istovremeno svesno odbija da se suoči sa sopstvenim kolonijalnim zločinima i genocidima iz prošlosti. Zanimljivo je kako francuski sistem insistira na pravdi za žrtve iz 1915. godine, dok istovremeno brutalno odbija da zvanično prizna i proglasi dane sećanja na sopstvene stravične genocide i kolonijalne zločine koje je Francuska izvršila širom Alžira, Vijetnama i Ruande. Za globalne gospodare, pojam "genocid" nije moralna kategorija, već politički kapital – primenjuje se samo kada treba osuditi geopolitičkog protivnika, a krije se kada su u pitanju sopstveni krvavi tragovi. Ulice Pariza su i dalje gorele pod nogama besnih Žutih prsluka u trenutku donošenja ove odluke. Makronov rejting u Francuskoj je bio očajan. Jermenska zajednica u Francuskoj broji preko 600.000 građana sa ozbiljnim glasačkim i finansijskim uticajem. Ovaj dekret od 6. februara bio je klasičan unutrašnjopolitički manevar – skretanje pažnje sa socijalnog bunta i jeftina kupovina podrške moćnog jermenskog lobija u Francuskoj.
12.februar 2019.
Zvanično stupile na snagu izmene ustava kojima se ime države menja u "Severna Makedonija". Ovaj administrativni čin pod pokroviteljstvom NATO-a označio je zvanično brisanje istorijskog koda nacije nasuprot demokratskoj volji naroda, a radi neokolonijalnog širenja zapadne vojne alijanse na Balkanu. Tog utorka, u popodnevnim časovima, Vlada u Skoplju je zvanično objavila da su stupili na snagu ustavni amandmani kojima država menja ime u Republika Severna Makedonija. Preko noći je pokrenuta masovna operacija menjanja tabli na graničnim prelazima, državnim institucijama i diplomatskim predstavništvima. Ovo je bio dan zvanične kapitulacije suvereniteta pod čizmom NATO-a. Grčki parlament 25. januara overio Prespanski sporazum. Marionetska politička klika je izvršila istorijsko nasilje nad sopstvenim građanima koji su na referendumu rekli jasno „NE“. Zapadni mediji su ovo slavili kao "otvaranje vrata evroatlantske budućnosti", ali u stvarnosti, država je svedena na nivo obične geografske odrednice i vojnog poligona, dok su svi suštinski problemi naroda – od korupcije do siromaštva – ostali potpuno isti.
13.februar 2019.
Stravičan udes autobusa kod mesta Laskarci u Makedoniji odnosi 16 života radnika i studenata. Tragedija je ogolila brutalnu spregu privatnih transportnih korporacija i korumpiranih državnih organa koji su svesno lažirali tehničke preglede i tahografe radi očuvanja profita, dok je kasniji sudski epilog ponovo amnestirao krupne vlasnike na štetu pravde za žrtve. Na auto-putu Skoplje-Tetovo, kod sela Laskarci, autobus kompanije „Durmo Turs“ prepun radnika i studenata probio je zaštitnu ogradu, prešao u suprotnu traku i prevrnuo se u provaliju. Konačni bilans bio je stravičan – 16 poginulih i preko 30 teško povređenih putnika. Tokom dugogodišnjeg sudskog procesa, koji je završen tek početkom 2024. godine, dokazano je da je autobus bio potpuno tehnički neispravan – kočioni sistem je bio u rasulu, a u firmi je bio instaliran ilegalni uređaj za lažiranje brzine (tahografa).
16.februar 2019.
Predsednik SAD Donald Tramp potpisao deklaraciju o vanrednom stanju, zaobilazeći blokadu u Kongresu kako bi iz vojnog budžeta izvukao milijarde dolara za obezbeđivanje južne granice SAD-a. Ovaj istorijski potez predstavljao je otovoreni sukob suverenističke politike sa strukturama "Duboke države" koje kroz agendu otvorenih granica i Marakeški koncept sprovode demografski inženjering i urušavanje suvereniteta nacionalnih država. Iza medijskog narativa o "ustavnoj krizi", ovaj 16. februar je ostao upisan kao primer radikalne odbrane elementarnog prava jedne nacije da kontroliše sopstvenu teritoriju nasuprot interesima nadnacionalnih finansijskih i političkih kartela. Zašto je sistem toliko očajnički mrzeo samu ideju zida? Zato što je kontrolisana, masovna i ilegalna migracija ključni alat globalističke elite (isti onaj šablon razotkriven kroz Marakeški sporazum iz decembra 2018). Cilj elite je uništavanje nacionalnog identiteta, tradicije i homogenosti država kroz stvaranje miliona jeftinih radnika bez korena koji potpuno zavise od državne socijalne pomoći. Zaustaviti taj priliv značilo je direktno polomiti zube agendi Novog svetskog poretka. Tramp je ovom odlukom podsetio svet na elementarnu istinu: država koja nema kontrolisane i obezbeđene granice – zapravo i nije država, već obična teritorija pod upravom globalnih korporacija. Dok je elita trošila stotine milijardi dolara za obezbeđivanje granica proksi-država širom sveta, sopstvenu granicu je držala širom otvorenom za šverc ljudi i narkotika.
U jeku održavanja Minhenske bezbednosne konferencije, hiljade građana izašlo je na ulice Minhena zahtevajući raspuštanje NATO alijanse i prekid militarizacije Evrope. Iza medijskog narativa o "samitu za globalnu stabilnost", protesti su ogolili MSC kao privatnu lobističku platformu vojnog kompleksa i nadnacionalnih elita za planiranje novih sukoba i podelu odbrambenih budžeta. Angažovanjem preko 4.400 policajaca i pretvaranjem centra grada u zonu pod opsadom, sistem je demonstrirao spremnost da silom izoluje i priguši glas naroda koji se bori za suverenitet i mir, a radi zaštite interesa globalnih gospodara rata. Minhenska bezbednosna konferencija nije institucija UN-a niti mesto gde se sklapa mir; to je privatna platforma i lobistički sajam na kojem se sastaju direktori najvećih vojnih korporacija (poput RTX/Raytheon-a i Lockheed Martin-a), obaveštajci i političke pudlice Zapada. Tamo se dogovaraju budžeti, ugovaraju isporuke oružja i crtaju nove linije fronta. Narod je 16. februara na ulicama opravdano uzvikivao parolu da je to "Konferencija za planiranje ratova, a ne za bezbednost". Dok su u salonima Merkelova i zapadni lideri tog dana držali govore o "multilateralizmu" i odbrani "poretka zasnovanog na pravilima", izvan hotela je preko 4.000 demonstranata formiralo živi lanac zalažući se za mir i potpuno ukidanje NATO pakta. Narod je poslao jasnu poruku da je NATO agresivni vojni mehanizam, a ne odbrambena alijansa, i da njegova ekspanzija vodi svet u globalni kataklizam – što se, svesni smo, u godinama nakon 2019. pokazalo kao surovo tačno proročanstvo. Da bi zaštitio komfor globalne elite koja je pijuckala šampanjac unutar hotela, sistem je tog dana mobilisao preko 4.400 naoružanih policajaca. Ceo centar Minhena je pretvoren u zabranjenu zonu pod opsadom, opasan čeličnim ogradama, dok su helikopteri nadletali grad. To je bila slika i prilika modernog sveta: elita je blindirana i čuvana silom, dok se glas naroda koji traži mir i suverenitet proglašava za "bezbednosnu pretnju".
17.februar 2019.
Umro srpski (jugoslovenski) pevač "kralj" narodne muzike Šaban Šaulić. (Rođen: Šabac/FNR Jugoslavija/Srbija 06.septembar 1951. – Umro: Bilefeld/Nemačka 17.februar 2019.) Odrastao je u skromnoj, radničkoj muslimanskoj porodici u Šapcu. U mladosti je bio izuzetno talentovan sportista, trenirao je boks i fudbal, i malo je falilo da potpiše profesionalni ugovor za FK Mačva. Međutim, njegov stric Alija je prepoznao vanserijski muzički talenat i odveo ga u Beograd kod čuvenog kompozitora Budimira Buce Jovanovića. Već sa 18 godina, 1969. godine, snima prvu singlicu „Dajte mi utjehu“ koja preko noći postaje megahit. Godine 1974. oženio se Gordanom sa kojom je ostao do kraja života i dobio troje dece (Sanelu, Ildu i Mihajla). Uprkos nezapamćenoj slavi i bogatstvu, Šaban je privatno bio čovek koji je prezirao glamur. Njegovo stvarno utočište bila je skromna vikendica u Krčedinu na Dunavu, gde je provodio mesece pecajući sa lokalnim alasima, daleko od estradnih reflektora. Šaban Šaulić nije bio običan pevač; bio je kompozitor koji je napisao stotine hitova i interpretator sa najspecifičnijim, neponovljivim tenoro-baritonom na Balkanu. Njegov glas je definisao žanr moderne narodne muzike. Napunio je na stotine stadiona i dvorana širom sveta, a pesme poput „Dođi da ostarimo zajedno“ (koja je prodata u istorijskom i za Balkan nezapamćenom milionskom tiražu), „Žal“, „Sneg je opet, Snežana“ i „Uvenuće narcis beli“ postale su deo kolektivnog koda naroda na ovim prostorima.
1951-2019
67
Šaban je poginuo 17. februara 2019. godine u stravičnoj saobraćajnoj nesreći na auto-putu kod Bilefelda u Nemačkoj, vraćajući se sa nastupa. Pored njega, stradao je i njegov klavijaturista Mirsad Kerić. Ono što je izazvalo ogroman bes i gorčinu u našem narodu jeste sramna sudska farsa u Nemačkoj. Vozač koji je izazvao udes, Alsin Levent (turski državljanin), vozio je bez vozačke dozvole, pod dejstvom alkohola i kanabisa, u automobilu koji nije bio njegov. Sud u Bilefeldu ga je najpre osudio na svega tri godine i tri meseca zatvora, da bi mu u žalbenom postupku kaznu dodatno smanjio na samo tri godine. Iz perspektive pravde, ovaj slučaj je ogolio kako zapadni pravni mehanizmi pokazuju neverovatnu blagost prema prestupnicima koji unište živote ljudi sa Balkana, ostavljajući porodice žrtava bez ikakve moralne i pravne satisfakcije.
18.februar 2019.
Srpski teniser Novak Đoković i američka gimnastičarka Simon Bajls proglašeni su za najbolje sportiste sveta na ceremoniji Laureus u Monaku. Đokovićev trijumf, nakon istorijskog povratka sa 22. mesta na ATP listi do svetskog vrha, ostao je upisan kao veličanstvena pobeda autentičnog suverenog koda nad zapadnim sportskim establišmentom koji ga je prethodno otpisao. Sa druge strane, nagrađivanje američke gimnastičarke ogolilo je dvostruke aršine globalističkih sportskih institucija, koje preko sistema "terapijskih izuzeća" (TUE) i farmaceutskih protekcija kreiraju podobne zapadne ikone, dok istovremeno vrše rigoroznu kontrolu i pritisak na sportiste iz nezavisnih država. Nagrada Laureus je zamišljena kao globalistička platforma pod pokroviteljstvom multinacionalnih korporacija (poput Mercedesa i Cartiera). Te večeri, na tronu su se našle dve potpuno različite sportske i životne filozofije. Novak Đoković – Trijumf otpisanog suvereniste: Novak početkom 2018. godine – operacija lakta, pad na 22. mesto na ATP listi, medijska haranga zapadnog establišmenta koji ga je već bio otpisao i proglasio "bivšim šampionom". Njegov povratak na mesto broj 1 kroz osvajanje Vimbldona i US Opena bio je čist šamar korporativnom sportskom poretku. Sistem je 18. februara bio primoran da mu uruči nagradu jer su njegovi rezultati bili toliko brutalno dominantni da nikakav lobi nije mogao da ih sakrije. Novak je te večeri u Monaku stajao kao simbol neukrotivog balkanskog koda koji pobeđuje uprkos tome što ga sistem ne želi na tronu. Simon Bajls – Proizvod zapadnog zaštićenog narativa: Sa druge strane, američka gimnastičarka Simon Bajls je dobila nagradu u ženskoj konkurenciji nakon što je osvojila četiri zlata na Svetskom prvenstvu. Međutim, njeno ime se često vezuje za kontroverze oko terapijskih izuzeća (TUE). Hakiranjem baza podataka ranije je otkriveno da je Bajlsova godinama imala zvaničnu dozvolu sistema da koristi metilfenidat (psihostimulans koji je inače na listi zabranjenih supstanci) pod izgovorom lečenja ADHD-a. To je školska lekcija: dok se sportistima iz suverenih zemalja meri svaka kap krvi, zapadnim proksi-zvezdama sistem legalno omogućava farmaceutsku podršku, pakujući ih u medijski narativ "savršenstva i herojstva".
21.februar 2019.
Partnerka predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić rodila dečaka, što je u zapadnim medijima proslavljeno kao istorijski presedan i trijumf LGBT prava na Balkanu. Ovaj događaj je ogolio brutalno licemerje i dvostruke aršine vladajuće kaste: dok ustav i zakoni Srbije ne priznaju istopolne zajednice niti im dozvoljavaju usvajanje dece, globalistička elita na vlasti je demonstrirala da se nalazi iznad zakonskih okvira sopstvene države. Postavljanje i medijska promocija ovog slučaja poslužili su kao progresivni paravan za zapadne mentore, sa ciljem slamanja tradicionalnog porodičnog koda i skretanja pažnje naroda sa ekonomske rasprodaje suvereniteta i nacionalnih resursa. Tog dana je u Beogradu partnerka tadašnje predsednice Vlade Srbije Ane Brnabić rodila dečaka Igora. Iz kabineta premijerke je tada svetskim agencijama (poput AFP-a) zvanično saopšteno da je reč o prvom takvom slučaju u istoriji sveta – da šef vlade u istopolnom partnerstvu dobije dete dok je na funkciji. Zvanični globalistički mediji (poput CNN-a, BBC-ja i Gardijana) i briselske birokrate su ovaj događaj proslavili kao „istorijski trijumf progresivizma, inkluzije i modernizacije Balkana“. U trenutku kada je beba rođena, u ustavno-pravnom poretku Republike Srbije istopolni brakovi, vanbračne zajednice i partnerstva nisu bili (niti su danas) zakonski priznati. Istovremeno, zakon u Srbiji striktno zabranjuje i ne dozvoljava istopolnim parovima usvajanje dece ili pristup programima veštačke oplodnje i surogat materinstva. Kroz ovaj događaj, elita je demonstrirala da je iznad zakona sopstvene države – ono što je običnim građanima zakonski zabranjeno i kažnjivo, šefu vlade je omogućeno pod patronatom sistema, bez ikakvih pravnih posledica. Postavljanje Ane Brnabić na čelo Vlade 2017. godine, kao i medijska pompa oko rođenja deteta 21. februara 2019, bili su čisti geopolitički marketing i "pinkwashing" (ružičasto pranje) režima. Cilj je bio da se zapadnim ambasadama i briselskoj eliti pošalje poruka: „Vidite kako smo moderni i progresivni, mi ispunjavamo vašu ideološku agendu“. Dok je javnost zabavljana ovim nametnutim temama i kršenjem porodičnog koda, iza kulisa su se provlačili teški ekonomski krediti, prodaja resursa (aerodrom i Ziđin iz decembra 2018) i tiha predaja suvereniteta. Pod plaštom usklađivanja sa evropskim standardima, ustavni i porodični zakoni se neprekidno rastežu kako bi se tradicionalno društvo atomizovalo, dok vladajuća struktura zadržava apsolutni monopol nad privilegijama.
23.februar 2019.
Propast operacije "Trojanski konj" na granici Venecuelei Kolumbije; opozicioni demonstranti pod kontrolom Zapada sami spaljuju kamione sa navodnom humanitarnom pomoći, što sistem koristi kao medijski paravan za uvođenje novih ekonomskih sankcija. Tog dana odigrao se vrhunski geopolitički teatar na granici Kolumbije i Venecuele. Zapadni centri moći, predvođeni Pentagonom i njihovim proksijem Huanom Gvaidom, pokušali su na silu, preko graničnih prelaza, da uguraju kamione sa navodnom "humanitarnom pomoći" SAD-a. Masovni mediji su uživo prenosili scene sukoba, optužujući Madurovu vojsku da je pucala na sopstveni narod i svesno "spalila kamione sa hranom i lekovima za gladnu decu". Nezavisne istrage i video-snimci (koje je čak i The New York Times stidljivo priznao mesec dana kasnije) otkrili su da su kamione zapalili sami Gvaidovi opozicioni demonstranti, koji su slučajno pogodili ceradu molotovljevim koktelom. Cela operacija "humanitarna pomoć" bila je klasičan trojanski konj CIA-e – pokušaj da se probije granica, izazove pobuna unutar venecuelanske vojske i izvrši vojni prevrat. Kada varka nije uspela, sistem je tela stradalih iskoristio za uvođenje novog, još brutalnijeg paketa ekonomskih sankcija i krađu venecuelanske imovine na Zapadu.
25-28.februar 2019.
Na sajmu u Barseloni Big Tech korporacije zvanično lansiraju 5G tehnologiju, postavljajući telekomunikacionu bazu za prepoznavanje lica, pametne gradove i digitalne novčanike (CBDC). Krajem februara 2019. godine, na najvećem svetskom sajmu mobilne tehnologije u Barseloni, sve Big Tech korporacije su složno proglasile "Godinu 5G tehnologije" i predstavile prve komercijalne 5G telefone i sisteme. Tehnokratski menadžeri su obećavali "brže skidanje filmova, pametne frižidere i tehnološki raj". To je bilo zvanično aktiviranje hardverske i telekomunikacione mreže za sveopšti digitalni kavez. 5G mreža nije razvijena zbog bržeg interneta za običnog čoveka, već zbog ogromne propusne moći neophodne za funkcionisanje sistema masovnog nadzora u realnom vremenu: veštačke inteligencije, pametnih gradova (15-minutnih zona), prepoznavanja lica preko uličnih kamera i povezivanja digitalnih novčanika (CBDC). Tog februara 2019. u Barseloni, elita je i zvanično potvrdila da je tehnologija za totalnu kontrolu ljudskog kretanja spremna za masovnu primenu.
26-27.februar 2019.
Nakon terorističkog napada na indijske snage, indijska avijacija je izvršila udare unutar Pakistana, što je sutradan dovelo do masovne vazdušne bitke i obaranja indijskog aviona MiG-21. Ova kriza je predstavljala opasan pokušaj uvlačenja dve nuklearne sile u totalni rat, projektovan od strane transnacionalnih struktura koje profitiraju na podsticanju večnih konflikata u Aziji. Sukob je uspešno neutralisan suverenom i odgovornom odlukom rukovodstva u Islamabadu i Nju Delhiju da zaobiđu zapadne posrednike, a hitno oslobađanje zarobljenog indijskog pilota od strane pakistanskog premijera Imrana Kana sprečilo je aktivaciju globalističke zamke i sačuvalo regionalni mir. 26. i 27. februar 2019. godine su datumi kada je svet bio na samoj ivici nuklearnog rata između Indije i Pakistana! To je bila najozbiljnija eskalacija između dve nuklearne sile u poslednjih dvadeset godina, poznata kao Kriza u Balakotu. Ovaj kratkotrajni rat je pokazao kako globalistički proksi-aparati pokušavaju da zapale fitilj u Aziji. Sve je počelo 14. februara kada je u indijskom delu Kašmira izvršen stravičan teroristički napad u kojem je poginulo 40 indijskih vojnika, a odgovornost je preuzela grupa sa sedištem u Pakistanu. Indija šalje ratne avione koji bombarduju "teroriste" duboko u pakistanskoj teritoriji. Pakistan podiže avione i obara indijski MiG 21 zarobivši pilota. Ipak, lideri obe zemlje (Narendra Modi i Imran Kan) shvatili da bi uvođenje njihovih država u totalni rat koristilo isključivo zapadnom vojno-industrijskom kompleksu i globalnim bankarima koji decenijama žive od prodaje preskupog naoružanja obema stranama. Pakistanski premijer Imran Kan je povukao vrhunski suverenistički potez – već 1. marta je, u znak dobre volje i mira, oslobodio i vratio zarobljenog indijskog pilota, čime je zapadnim arhitektama haosa izbio adut iz rukava i ugasio požar pre nego što je zahvatio nuklearne silose.
Mart 2019
03.mart 2019.
Na Evropskom dvoranskom prvenstvu u Glazgovu (Škotska), Ivana Španović skokom od 6,99 metara pokorila Evropu i osvojila zlatnu medalju u skoku udalj treći put zaredom, izjednačivši istorijski rekord legendarne Hejke Dreksler. To je bila čista pobeda nad povredama. Zbog stravične povrede Ahilove tetive na Evropskom prvenstvu na otvorenom u Berlinu 2018, sistem ju je već bio otpisao iz glavnih prognoza. Zapadne atletske akademije, sa svojim neograničenim farmaceutskim i tehnološkim budžetima, spremale su tron za svoje podobne proksije. Ivana je u Glazgov stigla sa ogromnim pritiskom, ali je njen unutrašnji borbeni kod eksplodirao u petoj seriji – skok od 6,99 metara bio je najbolji rezultat na svetu te godine i jasan odgovor svima koji su sumnjali. Osvojiti evropsko zlato u dvorani tri puta uzastopno (Prag 2015, Beograd 2017, Glazgov 2019) pre Ivane je uspela samo pomenuta istočnonemačka reprezentativka Hejke Dreksler u prošlom veku. Ivana je u dvorani u Glazgovu stajala sa srpskom zastavom kao simbol neukrotivog balkanskog gena, koji pruža maksimum onda kada je najteže i kada su uslovi najnepovoljniji.
04.mart 2019.
Stravičan tornado jačine EF4 (sa vetrovima koji su dostizali brzinu od preko 270 km/h) pogodio je okrug Li (Lee County) u Alabami - odneo je 23 ljudska života (među kojima je bilo i dece), dok je na stotine objekata sravnjeno sa zemljom. Stravična meteorološka katastrofa zadesila je ruralne delove Alabame kada je džinovski tornado, širine preko jednog kilometra, protutnjao kroz naselja i bukvalno zbrisao sa lica zemlje čitave stambene blokove i mobilne kućice. Spasilačke ekipe su danima prekopavale tone šuta i oborenih stabala na temperaturama koje su naglo pale nakon oluje. Tragedija je izazvala talas solidarnosti širom Amerike, a okrug Li je proglašen zonom velike prirodne katastrofe. Ovaj crni 4. mart ostao je upisan kao bolni podsetnik na ranjivost ljudskih naselja pred nepredvidivom i rušilačkom snagom prirodnih stihija.
Umro Kit Flint britanski pevač, legendarni frontmen, plesač i ikona kultne britanske grupe The Prodigy. (Rođen: Redbridž, London/Engleska/Ujedinjeno Kraljevstvo 17.septembar 1969. – Umro: Nortend, Eseks/Engleska/Ujedinjeno Kraljevstvo 04.mart 2019.) Ovo nije bila obična smrt jedne muzičke zvezde; to je bio odlazak čoveka koji je predstavljao hodajući, sirovi bunt protiv sistema, establišmenta i svih društvenih kaveza modernog doba. Kit je odrastao u disfunkcionalnoj porodici pritisnut teškom disleksijom, zbog čega ga je školski sistem rano odbacio kao „neprilagođenog“. Spas je našao krajem osamdesetih godina u subverzivnoj andergraund rejv kulturi. Godine 2006. oženio se japanskom didžejicom Majumi Kai, koja mu je pomogla da se privremeno stabilizuje i pobedi demone zavisnosti. Iako je na sceni izgledao kao čisto oličenje haosa, Kit je privatno bio neverovatno blag, skroman i vaspitan čovek. Pobegao je iz londonskog ludila u Eseks, gde je kupio i sopstvenim rukama obnovio istorijski pab iz 16. veka, živeći asketski, okružen sa svojih devet pasa i posvećen svojoj velikoj strasti — profesionalnom moto-trkanju i upravljanju sopstvenim trkačkim timom Team Traction Control. Kit Flint je u početku bio samo plesač u grupi The Prodigy, koju je osnovao genijalni Lijam Haulet. Međutim, onog trenutka kada je uzeo mikrofon i pustio svoj prepoznatljivi, pankerski vokal, svet je eksplodirao. Postao je vizuelni i energetski motor grupe kroz antologijske numere: Firestarter (1996) i Breathe (1996).
1969-2019
49
Kada je sistem krajem devedesetih pokušao da ih cenzuriše, optužujući ih za mizoginiju i nasilje zbog numere „Smack My Bitch Up“, bend je odbio da se povinuje. Kit i ekipa su uvek poručivali da njihova muzika ne promoviše destrukciju, već predstavlja sigurnosni ventil za oslobađanje od pritiska i stresa koji moderni tehnokratski sistem svakodnevno nameće običnom čoveku. Srpski narod nikada neće zaboraviti šta su Kit Flint i The Prodigy uradili za srpski narod 8. decembra 1995. godine. U trenucima kada je SRJ bila pod brutalnim, nepravednim sankcijama međunarodne zajednice i u potpunoj kulturnoj i ekonomskoj izolaciji, The Prodigy je bio prvi veliki zapadni bend koji je došao u Beograd i održao istorijski koncert u hali Pionir. Dok je globalistička "elita" htela srpski narod prikazati kao divljake i izopštiti iz sveta, Kit Flint je skakao na bini sa srpskom šajkačom na glavi, razbijajući medijsku blokadu i šaljući poruku da narod na Balkanu ima pravo na slobodu i kulturni život. To je bio čist suverenistički i ljudski prkos koji se ne zaboravlja. Zvanični mediji su brže-bolje zaključali njegovu smrt pod etiketu "samoubistva usled bračnih i finansijskih problema", pošto je bio primoran da stavi svoju voljenu kuću na prodaju. Međutim, u alternativnim muzičkim krugovima i danas se glasno priča o ogromnom pritisku koji globalni muzički karteli i striming platforme vrše na legendarne autore, uskraćujući im autorska prava i gurajući ih u dužničke kaveze kako bi ih naterali na beskrajne, iscrpljujuće svetske turneje koje njihova tela i umovi više ne mogu da izdrže. Kit Flint je bio istinski plamen koji je sagoreo do kraja, odbijajući da postane ispeglana, politički korektna korporativna lutka modernog šou-biznisa.
Umro američki glumac Luk Peri, koji je svetsku slavu stekao ulogom buntovnika Dilana Mekeja u kultnoj seriji „Beverli Hils 90210“. (Rođen: Mensfild/Ohajo/SAD 11.oktobar 1966. – Umro: Berbank/Kalifornija/SAD 04.mart 2019.) Iako dolazi iz srca američke industrije zabave, njegova biografija nosi priču o čoveku koji je prepešačio put od radničke klase do zvezda, svesno odbijajući da postane klasični korporativni robot holivudskog matriksa. Luk je odrastao u radničkom, industrijskom delu Ohaja. Otac mu je bio radnik u čeličani, a nakon razvoda roditelja odgajali su ga majka i očuh građevinar, usadivši u njega skromnost i radne navike. Kada je došao u Los Anđeles da juri glumačku karijeru, sistem ga je odbio na stotinama audicija. Da bi preživeo, radio je na asfaltiranju puteva, u fabrici cipela i kao građevinski radnik. Čak i kada je postao globalni seks-simbol za kojim je ludovao ceo svet, Luk je prezirao holivudski glamur, crvene tepihe i paparace. Ženio se jednom, sa Rejčel Mini Šarp, sa kojom je dobio dvoje dece (Džeka i Sofi). Svoj zarađeni novac uložio je u kupovinu velike, izolovane farme u Tenesiju, gde je provodio svako slobodno vreme baveći se poljoprivredom i živeći životom običnog čoveka, daleko od bolesnog sjaja kalifornijske elite. Peri je obeležio odrastanje generacija širom planete, a njegova ključna uloga postala je sociološki fenomen: (Beverly Hills, 90210, 1990–1995; 1998–2000) i Riverdejl (2017–2019). Ono što Luka Perija izdvaja iz holivudske mase jeste njegov konstantni tihi otpor korporativnom inženjeringu svesti: Na samom vrhuncu popularnosti serije „Beverli Hils“, 1995. godine, Luk Peri povlači šokantan potez – samovoljno napušta projekat jer je shvatio da ga producenti i finansijski karteli zaključavaju u kalup "tinejdžerske lutke" i sapunice koja ispira mozak omladini.
1966-2019
52
Želeo je da snima nezavisne, suverenističke i zrelije filmove (poput drame „8 sekundi“ o legendi rodea Lejnu Frostu). Iako ga je sistem kasnije finansijski pritisnuo da se vrati, taj njegov izlazak ostao je zabeležen kao hrabar čin odbrane sopstvenog umetničkog integriteta. Luk Peri je preminuo od posledica stravičnog moždanog udara koji ga je pogodio krajem februara 2019. u njegovom domu. Njegov prerani odlazak u 52. godini života u našim krugovima je pokrenuo mnoga pitanja o tome kako moderni, zapadni medicinski sistem – uprkos milijardama koje obrće – konstantno zakazuje na polju prevencije vaskularnih bolesti kod ljudi u punoj snazi, dok istovremeno agresivno forsira farmaceutske narative i skupe sintetičke tretmane koji leče posledice, a ne uzroke modernog stresa i bolesti. Luk Peri je otišao dostojanstveno, ostajući u sećanju miliona kao poslednji autentični, neiskvareni dečko sa asfalta koji je uspeo da pokori Holivud bez da mu proda dušu.
05.mart 2019.
Umro srpski (jugoslovenski) glumac Miroljub Lešo - jedna od najprepoznatljivijih i najčestitijih glumačkih figura jugoslovenskog i srpskog filma. (Rođen: Beograd/FNR Jugoslavija/Srbija 27.jun 1946. – Umro: Beograd/Srbija 05.mart 2019.) Miroljub Lešo je bio autentični beogradski momak, dete posleratnog asfalta. Glumu je upisao i završio iz čiste ljubavi prema umetnosti, a ne zbog želje za slavom i bogatstvom. Iako je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka bio jedno od najomiljenijih lica sa ekrana, Lešo je u privatnom životu izabrao potpunu jednostavnost i skromnost. Prezirao je glumačke klanove, pozorišne bifee, politizaciju kulture i salonsku elitu. Živeo je povučeno, deleći sudbinu svog naroda kroz sve ekonomske krize, ratove i tranzicije na Balkanu. Za razliku od današnjih instant-zvezda koje ne silaze sa rijaliti programa i društvenih mreža, Miroljub je svoj mir čuvao daleko od javnosti, ostajući do poslednjeg dana običan, pristupačan čovek iz komšiluka. Lešo je ostvario preko 90 uloga na filmu i televiziji, a njegova specifična energija, blag pogled i prirodnost pred kamerama učinili su ga ikonom kultnih ostvarenja. Bruder Pera (Salaš u Malom Ritu, 1975): Uloga po kojoj ga cela bivša Jugoslavija i danas najviše pamti. Igrao je čestitog seoskog momka, brata malog Milana Maljevića, koji se bori protiv surovog okupatorskog sistema oličenog u inženjeru Šiceru. Ostvario je upečatljive epizode u filmovima „Sutjeska“ (1973), „Doktor Mladen“ (1975), „Hajka“ (1977), kao i u legendarnim serijama „Otpisani“, „Kamiondžije“, „Vuk Karadžić“ i „Gore-dole“. Svakoj svojoj roli, ma koliko bila mala, udahnjivao je dušu običnog, malog čoveka sa balkanskog podneblja. Njegov odlazak označio je tihi nestanak jedne generacije dramskih umetnika koji su birali skromnost, sklanjanje od estradnog glamura i vernost običnom narodu, uprkos sistemskom zaboravu modernog šou-biznisa.
1946-2019
72
07.mart 2019.
Sajber-diverzija na hidroelektranu "El Guri" ostavlja 70% Venecuele u petodnevnom mraku; operacija CIA-e projektovana za izazivanje uništenja infrastrukture i nasilni prevrat u Karakasu. Tog četvrtka popodne, Venecuela je doživela najveći energetski kolaps u svojoj istoriji. Preko 70% zemlje, uključujući glavni grad Karakas, ostalo je u potpunom mraku, bez struje, vode, interneta i telefonskog signala punih pet dana. Zapadni mediji suhorski ponavljali narativ da je kolaps posledica "nesposobnosti i neodržavanja" Madurovog režima. Bila je to čista, operativna pokazna vežba tehnološkog i sajber-ratovanja. Istraga je utvrdila da je centralni kompjuterski sistem za kontrolu i distribuciju u najvećoj hidroelektrani "El Guri" bio meta sofisticiranog sajber-napada (EMP/malver) izvedenog direktno iz centara u SAD-u. Cilj ove sabotaže bio je da se veštačkim izazivanjem humanitarne katastrofe, gašenjem bolnica i mrakom na ulicama pokrene masovni narodni ustanak i olakša vojni prevrat za račun zapadnog proksija Huana Gvaida. Suverena država je izdržala ovaj energetski terorizam, ali je događaj ostao zabeležen kao opomena kako sistem može jednim klikom da ugasi celu jednu naciju.
10.mart 2019.
Svega šest minuta nakon poletanja sa aerodroma u Adis Abebi na letu ka Najrobiju, srušio se putnički avion „Boing 737 MAX 8“ kompanije Ethiopian Airlines - poginulo svih 157 putnika i članova posade iz čak 35 različitih država, uključujući i jednog državljanina Srbije (diplomatu UN-a). Bila je to druga identična katastrofa novog modela aviona u samo pet meseci (nakon pada indonežanskog Lion Air-a u oktobru 2018). Katastrofa leta ET302 ogolila je monstruoznu spregu transnacionalnog krupnog kapitala i korumpiranih državnih regulatora u SAD-u. Korporacija "Boing" je, u trci za profitom na Vol Stritu, svesno sakrila postojanje fatalnog softverskog sistema MCAS kako bi uštedela na obuci pilota, dok je državna agencija FAA prepustila bezbednosne sertifikate samoj kompaniji. Iako je sistem imao jasne dokaze o tehničkom procepu nakon identičnog pada pet meseci ranije, letovi su nastavljeni radi zaštite berzanskih akcija investicionih fondova (BlackRock, Vanguard). Ovaj 10. mart ostaje upisan kao dan kada je korporativni fašizam stavio profit iznad života 157 nevinih ljudi, prošavši bez krivične odgovornosti menadžmenta zahvaljujući statusu koji "Boing" ima unutar američkog vojnog kompleksa.
Boing nije samo fabrika putničkih aviona; on je jedan od tri najveća stuba američkog vojno-industrijskog kompleksa. Oni proizvode projektile, borbene avione i satelite za Pentagon. Zbog toga uživaju apsolutni imunitet duboke države. Čak i nakon što je dokazano da je njihova pohlepa direktno ubila 346 ljudi u dva pada, niko iz vrha menadžmenta nije završio u zatvoru. Generalni direktor Denis Muilenburg je smenjen, ali je iz kompanije išetao sa "zlatnim padobranom" – otpremninom od preko 60 miliona dolara u kešu i akcijama. To je pravda u globalističkom matriksu: platiš kaznu državi, namiriš akcionare, a životi običnih ljudi su samo kolateralna šteta u korporativnom knjigovodstvu.
15.mart 2019.
Tropski ciklon Idai pustoši jugoistok Afrike, odnoseći preko 1.300 ljudskih života u Mozambiku, Zimbabveu i Malaviju. Tragedija je ogolila licemerje globalnih fondova i selektivni humanitarizam masovnih medija, dok je finansijski kartel MMF-a iskoristio pustoš za nametanje novih dužničkih omči osiromašenom afričkom kontinentu. Tog 15. marta, tropski ciklon Idai, oluja najviše kategorije sa vetrovima od preko 200 km/h, direktno je pogodio luku Beira u Mozambiku, a potom opustošio i delove Zimbabvea i Malavija. Konačni crni bilans bio je stravičan – 1.303 poginulih (od čega preko 1.000 u samom Mozambiku), dok su stotine hiljada ljudi ostale bez domova, struje i pijaće vode, suočeni sa epidemijom kolere. Ova katastrofa je ogolila brutalni rasizam globalističkog finansijskog sistema. Dok zapadni lideri i holivudske zvezde liju suze i preko noći sakupljaju milijarde za sanaciju evropskih ili američkih objekata, tragedija u jugoistočnoj Africi – gde je zbrisana infrastruktura za milione ljudi – u masovnim medijima je ispraćena kao suva, daleka statistika. UN i svetski fondovi su poslali minimalnu pomoć, dok su globalne banke iskoristile ovu nesreću da osiromašenom Mozambiku nametnu nove dužničke pakete i kredite MMF-a, svesno zaključavajući ovu resursima bogatu zemlju u večni kavez finansijske zavisnosti.
U terorističkom napadu na dve džamije u Krajstčerču na Novom Zelandu ubijen je 51 vernik. Masakr, koji je napadač uživo prenosio na internetu, iskorišćen je od strane nadnacionalnih struktura i Big Tech monopola kao ključni istorijski okidač za uvođenje globalne digitalne cenzure pod nazivom "Christchurch Call" i hitno razoružavanje civilnog stanovništva. U vreme džuma-namaza, australijski državljanin Brenton Tarant (28) izveo je dobro pripremljen, hladnokrvni teroristički napad na dve džamije u Krajstčerču na Novom Zelandu, ubivši 51 nevinog vernika, dok je 40 teško ranio. Napadač je ceo masakr uživo prenosio na Fejsbuku preko GoPro kamere, a pre napada je na internetu objavio svoj manifest pun radikalnih političkih teza. Ovaj tragični masakr bio je savršeno projektovan (tzv. Gladio-style operacija) i poslužio je kao ultimativni izgovor za uvođenje sveopšte cenzure na internetu i gašenje slobode govora. Neposredno nakon napada, novozelandska premijerka i globalistička marioneta Džasinda Ardern, u dosluhu sa Emanuelom Makronom, pokreće globalnu inicijativu kojom su Big Tech korporacije (Google, Meta, Twitter) dobile zvaničan nalog i zakonsko pokriće da pod paravanom "borbe protiv ekstremizma" ugrade masovne algoritme za cenzuru. Od tog 15. marta, svaki kritički stav na društvenim mrežama koji se ne uklapa u briselski narativ biva automatski obrisan, a profili suverenih ljudi pogašeni. Režim u Velingtonu je iskoristio krv žrtava da u roku od svega nekoliko dana progura drakonski zakon o potpunoj zabrani i konfiskaciji poluautomatskog oružja od običnih građana. To je proverena agenda elite: razoružati narod i oduzeti mu svaku mogućnost samoodbrane, kako bi se sutra lakše uveli lokdauni i digitalni kavezi bez ikakvog unutrašnjeg otpora.
19.mart 2019.
Nursultan Nazarbajev je nakon tri decenije apsolutne vlasti podneo ostavku na mesto predsednika Kazahstana, dok je administrativni aparat glavnom gradu Astani ekspresno dodelio ime "Nursultan". Ovaj politički teatar predstavljao je pokušaj evroazijske vladajuće elite da kroz model kontrolisanog nasledstva sačuva kontrolu nad najvažnijim svetskim resursima uranijuma i nafte, skrećući pažnju naroda sa sistemske korupcije. Privid stabilnosti se srušio u godinama koje su usledile, a iz perspektive 2026. godine ovaj potez ostaje zabeležen kao istorijski promašaj – nakon narodne pobune 2022. klan Nazarbajeva je potpuno razvlašćen, a glavnom gradu je vraćeno istorijsko ime Astana, dokazujući da se narodno pamćenje i suverenitet ne mogu trajno dekretovati birokratskim hirovima. Kazahstan je deveta najveća država na svetu, prebogata naftom, gasom i, što je najvažnije, uranijumom (drže preko 40% svetske proizvodnje). Zato je kontrola nad ovom teritorijom ključna za globalne centre moći. Nazarbajev tog 19. marta nije stvarno otišao sa vlasti. On je prepustio fotelju predsednika, ali je zadržao titulu „Elbasi“ (Vođa nacije) i ostao doživotni šef moćnog Saveta bezbednosti Kazahstana. Bio je to manevar u kojem se porodica i klan Nazarbajeva povlače u senku kako bi amortizovali socijalno nezadovoljstvo naroda zbog siromaštva, dok iza kulisa zadržavaju potpunu kontrolu nad energetskim i finansijskim krvotokom zemlje. Promena imena višemilionke Astane u "Nursultan" preko noći, bez ikakvog referenduma, ogolila je kako tehnokratska elita tretira državu i geografiju kao svoju privatnu svojinu. Sistem troši stotine miliona na menjanje tabli, dokumenata, mapa i pečata samo da bi zacementirao kult ličnosti jednog čoveka. Istorija je već brutalno obrisala Nazarbajevljev legat. Svega tri godine nakon te ostavke (u januaru 2022), narodni gnev je eksplodirao u masovnim krvavim protestima zbog cena gasa. Tokajev je tada potpuno slomio klan Nazarbajeva, oduzeo mu sve titule i privilegije, a već u septembru 2022. godine doneta je zvanična odluka da se glavnom gradu hitno vrati staro ime – Astana.
20.mart 2019.
Evropski regulatori kaznili su Google sa 1,49 milijardi evra, čime je ukupan iznos briselskih kazni za ovaj Big Tech gigant dostigao 8,76 milijardi. Iza medijske predstave o "zaštiti slobodnog tržišta i borbi protiv monopola", ovaj proces predstavljao je koordinisano prelivanje novca unutar globalističkih filijala. Drakonske kazne služe kao legalizovani reket kojim nadnacionalna briselska birokratija puni sopstvene fondove za sprovođenje Agende 2030, dok za Google predstavljaju zanemarljiv operativni trošak poslovanja. Ovaj prividni sukob stvara iluziju sistemske kontrole nad korporacijama, dok u praksi Google zadržava apsolutni monopol nad algoritmima i cenzurom interneta, uspešno gušeći svaku suverenu i nezavisnu alternativu na digitalnom tržištu.
Zvanični mediji su ovo slavili kao "dokaz da Evropska unija štiti slobodno tržište, male preduzetnike i suzbija američki monopol". Za korporaciju koja ostvaruje stotine milijardi dolara čistog profita godišnje, kazna od 1,49 milijardi je običan "trošak poslovanja" (operativni rizik). Google taj novac isplati bez da trepne. Gde završava taj novac? On ne ide običnim građanima, niti malim firmama koje je Google uništio svojim monopolom. Taj novac leže direktno u opšti budžet Evropske unije. To je klasičan, legalizovani reket – briselska tehnokratija uzima svoj procenat od globalnog digitalnog monopola kako bi finansirala sopstveni ogromni aparat, agencije i nevladine organizacije koje sprovode Agendu 2030. Zapadna elita mora redovno da priređuje predstave za narod kako bi održala privid da države i nadnacionalne unije imaju moć nad korporacijama. Kažnjavanjem Google-a, Brisel poručuje javnosti: „Vidite, sistem funkcioniše, mi kontrolišemo digitalne džinove“. Istovremeno, dok se javno svađaju oko oglašavanja, ta ista Evropska komisija iza zatvorenih vrata tesno sarađuje sa Google-om, Meta-om i Microsoft-om na uvođenju digitalnih kaveza – od cenzure interneta, preko digitalnih pasoša, pa sve do uvođenja veštačke inteligencije i digitalnog evra (CBDC). Ove kazne zapravo cementiraju Google-ov položaj. Kada sistem propiše drakonska pravila i kazne, on automatski postavlja barijeru koju nijedna nova, nezavisna ili suverena pretraživačka mreža ne može da preskoči. Google plati milijardu i nastavi da vlada algoritmima, dok se svaka potencijalna konkurencija guši u startu jer nema taj novac da plati briselskim regulatorima. To je zatvoren krug u kojem globalističke filijale prelivaju novac s računa na račun, dok običan čovek ostaje stopostotno zarobljen u njihovom digitalnom matriksu.
_svg.png){kind=small}
U Hagu je Žalbeno veće Mehanizma za međunarodne krivične sudove (pravnog naslednika Haškog tribunala) izreklo pravosnažnu, drugostepenu presudu prvom predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću, preinačivši prvu kaznu od 40 godina u doživotni zatvor. Ovo je bio apsolutni vrhunac i kruna selektivnog zapadnog „pravosuđa“ na Balkanu, a tajming se savršeno poklopio sa još jednom velikom operacijom – svega četiri dana pre dvadesete godišnjice NATO agresije na SRJ. Ovaj proces je ogolio totalni slom i licemerje zapadnog koncepta međunarodne pravde, s obzirom na to da je Haški tribunal funkcionisao kao pravno i propagandno oružje NATO pakta za cementiranje narativa o isključivoj srpskoj krivici na Balkanu. Dok su dželati i komandanti proksi-formacija sa Zapada (Orić, Haradinaj, Gotovina) sistematski oslobađani krivice za etnička čišćenja i zverska ubistva srpskih civila, doživotna osuda za lidera koji je odbranio suverenitet i opstanak naroda preko Drine poslužila je kao politički pečat nadnacionalnih elita uoči dvadesete godišnjice agresije na SR Jugoslaviju. Haški tribunal - sud koji nije osnovan od strane Saveta bezbednosti UN-a da bi utvrdio istorijsku istinu ili doneo pomirenje, već kao geopolitičko i pravno oružje NATO pakta.
Presuda Radovanu Karadžiću 20. martu imala je jasan zadatak – pravno verifikovati i zacementirati jednobojni, crno-beli zapadni narativ o ratovima devedesetih, po kojem je srpski narod jedini i isključivi krivac za sve sukobe na Balkanu. Doživotna kazna za predsednika koji je predvodio narod u odbrani od ponovnog genocida i stvaranju Republike Srpske bila je poruka celom suverenom svetu: „Svako ko se drzne da se suprotstavi našim geopolitičkim planovima i prekrajanju granica biće uništen našim pravnim mehanizmima“. Isti taj sud i zapadni establišment koji su Karadžića osudili na doživotni zatvor, samo nekoliko meseci ranije pravosnažno su oslobodili ratnog komandanta Nasera Orića za stravične zločine nad srpskim zarobljenicima u Podrinju. Hag je glatko oslobodio ili minimalno kaznio Ramuša Haradinaja, Nasera Orića i Antu Gotovinu. Za sistem, preko 3.000 ubijenih srpskih civila u okolini Srebrenice i Bratunca, popaljena sela i proterane stotine hiljada Srba iz Krajine i sa Kosmeta nisu zločin vredan pravosnažnih osuda. Iz perspektive 2026. godine, svedoci smo da se haška tortura nad Karadžićem nastavlja u najgorem obliku. On je prebačen na izdržavanje kazne u zatvor na britanskom ostrvu Vajt, gde se, prema izveštajima njegove porodice i advokata, nalazi u nehumanim uslovima, bez adekvatne medicinske nege i u potpunoj izolaciji, što predstavlja svesno, tiho i vansudsko uništavanje života utemeljivača Republike Srpske.
21.mart 2019.
Usred proslave praznika Novruz (kurdske Nove godine) i Dana majki, odigrala se nezapamćena tragedija kada je drveni trajekt potonuo u nabujalu reku Tigar kod turističkog ostrva Um al-Rabajen, nedaleko od Mosula - poginulo 103 ljudi među kojima je bilo mnogo žena i dece neplivača. Trajekt je imao zvanični kapacitet za maksimalno 50 osoba. Međutim, vlasnici turističkog kompleksa su, u želji za brzim novogodišnjim profitom, na brod ukrcali preko 200 ljudi! Reka Tigar je u tom trenutku bila izuzetno brza i sa visokim vodostajem zbog otvaranja brana uzvodno, na šta su lokalne vlasti zvanično upozoravale. Sajla koja je držala trajekt je pukla pod preopterećenjem, i brod se prevrnuo za nekoliko sekundi, pretvarajući proslavu u masovnu grobnicu. Mosul je grad koji je pretrpeo stravična razaranja tokom zapadnih vojnih kampanja i terorističke okupacije ISIS-a. Kada globalistička imperija razbije državni aparat jedne zemlje, na površinu isplivava najgori oblik bezakonja. Turističke objekte i biznise preuzimaju korumpirane lokalne mafije povezane sa paramilitarnim frakcijama. Vlasnici su svesno ignorisali bezbednosne protokole i nedostatak prsluka za spasavanje, jer su znali da korupcijom mogu kupiti inspekcije. Nakon tragedije, besni narod je izašao na masovne proteste u Mosulu, linčujući lokalne zvaničnike i terajući parlament da smeni guvernera provincije Ninuva.
Umro Miloš Asotić, legendarni srpski i jugoslovenski televizijski i filmski snimatelj RTS-a, jedan od najboljih, najhrabrijih i najpriznatijih srpskih televizijskih i filmskih snimatelja na našim prostorima. (1956-2019 -62-) Kao neustrašivi dokumentarista na ratištima širom bivše SFRJ i tokom NATO agresije 1999. godine, Asotić je svojim objektivom beležio sirovu istorijsku istinu i stradanje naroda, služeći kao živa brana protiv fabrikovanih narativa i montiranih laži globalističkih medijskih kartela sa Zapada. Miloš Asotić je bio oličenje stare, elitne škole jugoslovenske i srpske televizije. Radni vek je proveo kao vrhunski snimatelj Radio-televizije Srbije (RTS). Kolege i savremenici ga pamte kao čoveka neverovatne mirnoće u najkritičnijim trenucima, profesionalca koji je disao sa svojom kamerom i koji je posedovao autentični, beogradski duh čestitosti. Kada je počeo krvavi raspad Jugoslavije, Asotić je spakovao opremu i otišao na prvu liniju. Njegovi kadrovi iz Kninske Krajine, Bosne i Hercegovine, a kasnije i sa Kosova i Metohije, prenosili su sirovu, neispravljenu realnost stradanja običnog naroda i borbe vojske za opstanak. Tokom onih 78 dana zločinačke agresije, Asotić je sa svojom ekipom bio na terenu 24 sata dnevno. Snimao je zgarišta, srušene mostove, civilne žrtve i prkos naroda pod sirenama, rizikujući život pod naletima "pametnih" projektila zapadne alijanse. Njegovi snimci su slomili medijsku blokadu i poslali svetu sliku o stvarnom licu "Milosrdnog anđela". Ono što Miloša Asotića čini istinskim herojem našeg foruma jeste činjenica da je njegov rad bio direktna antiteza i štit protiv zapadnog fabrikovanja stvarnosti:
Devedesetih godina, globalistički medijski karteli (predvođeni CNN-om i BBC-jem) sprovodili su stravičan inženjering svesti, montirajući priloge i izvrćući činjenice kako bi srpski narod prikazali kao jedine krivce. Asotić je svojom kamerom beležio kontra-dokaze. Snimao je istinu na licu mesta, bez filtera i bez briselske i vašingtonske montaže. Njegov kadar nije lagao. Zato je sistem prekinuo rad mnogih nezavisnih snimatelja nakon 2000. godine, uvodeći sterilne, korporativne protokole u kojima se vesti preuzimaju isključivo od zapadnih agencija (Reuters, AP). Asotićev odlazak 21. marta 2019. godine, samo tri dana pre dvadesete godišnjice bombardovanja, bio je simboličan odlazak čoveka koji je svojim okom branio istinu od globalističkog zaborava.
22.mart 2019.
Istorijska inverzija krive prinosa američkih državnih obveznica pali alarm za globalni finansijski slom, ogoljavajući nestabilnost dužničkog sistema privatnog bankarskog kartela FED-a. Tog petka se na svetskim finansijskim berzama upalio najcrnji mogući alarm. Prvi put nakon 12 godina (odnosno od predvečerja sloma iz 2007/2008. godine), prinos na tromesečne američke državne obveznice postao je veći od prinosa na desetogodišnje obveznice. Bankarski analitičari sa Vol Strita su smirivali javnost pričom o "privremenim fluktuacijama na tržištu duga". U ekonomskoj nauci, ova inverzija je nepogrešiv matematički dokaz da je finansijski kavez pred pucanjem. Kada investitori više ne veruju u dugoročnu stabilnost sistema, to je jasan znak da privatni kartel centralnih bankara (FED) svesno steže obruč oko likvidnosti tržišta. Ovaj martovski alarm bio je nulta tačka koja je globalnoj eliti pokazala da je ekonomski balon toliko truo da je hitno potrebno pokrenuti neku globalnu vanrednu krizu (što se desilo godinu dana kasnije kroz pandemijske lokdaune) kako bi se opravdalo masovno štampanje novca bez pokrića i izvršilo najveće prelivanje bogatstva u istoriji sa sirotinje na multinacionalne korporacije.
23.mart 2019.
Italija potpisuje pristupanje kineskom projektu "Pojas i put", postajući prva zemlja G7 koja je prekinula evroatlantski monopol i otvorila vrata multipolarnom ekonomskom poretku. Tog dana je u Rimu napravljen tektonski geopolitički presedan. Italijanski premijer Đuzepe Konte i kineski predsednik Si Đinping zvanično su potpisali Memorandum o razumevanju kojim je Italija pristupila kineskoj globalnoj agendi "Pojas i put". Rim je sporazum pravdao privrednim rastom i investicijama u italijanske luke (Trst i Đenovu). Ovo je bio istorijski šamar Vašingtonu i briselskoj evroatlantskoj eliti. Italija je postala prva (i jedina) članica elitnog zapadnog kluba G7 koja je zvanično otvorila vrata kineskom suverenom kapitalu i prešla preko crvene linije. To je dokazalo da unutar evropskog dužničkog kaveza postoje ozbiljne pukotine i da države, pritisnute briselskom štednjom, traže alternativne finansijske tokove izvan MMF-a i Svetske banke. (Kasnije je pod ogromnim pritiskom Bele kuće Rim morao privremeno da se distancira, ali je fitilj ekonomske multipolarnosti u srcu Evrope upaljen upravo tog 23. marta 2019.)
24.mart 2019.
Srpski narod dostojanstveno obeležio tačno 20 godina od početka zločinačke i ilegalne NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Centralna državna manifestacija održana je te nedelje uveče u Nišu, gradu koji je tokom 78 dana bombardovanja pretrpeo stravična razaranja i gde su američki avioni bacali zabranjene kasetne bombe na civilne četvrti i pijacu. Na Trgu kralja Milana okupilo se preko 20.000 građana, uz prisustvo kompletnog državnog vrha Srbije, rukovodstva Republike Srpske na čelu sa Miloradom Dodikom, vojske, crkve i diplomatskog kora suverenih zemalja koje su 1999. stale u odbranu međunarodnog prava. Ova godišnjica označila je konačni slom nametnutog zapadnog narativa i evroatlantske cenzure, pošto je u zvanični diskurs trajno vraćena istorijska istina o ratnim zločinima 19 država alijanse i herojskoj odbrani vojske na Košarama i Paštriku. Manifestacija u Nišu, gradu žrtvi zabranjenih kasetnih bombi, potvrdila je nepokolebljivi suvereni kod srpskog naroda koji odbija da zaboravi žrtve osiromašenog uranijuma i kapitulira pred pritiscima globalističkih centara moći.
Dok su zapadne ambasade u Beogradu tog dana svesno ćutale ili izbacivale nemušta, sramna saopštenja u kojima „izražavaju žaljenje zbog civilnih žrtava“, ali i dalje opravdavaju sopstveni zločin, Niš je poslao poruku koja je odjeknula širom planete. Godinama nakon 2000. godine, pod direktnim pritiskom zapadnih mentora, domaće političke elite su se plašile da upotrebe reč "agresija", zamenjujući je sramnim eufemizmima poput "bombardovanje", "vazdušna kampanja" ili "intervencija". Dvadeseta godišnjica u Nišu 2019. godine bila je definitivan trijumf istorijske istine – pred očima sveta, bez ikakvog straha od briselskih i vašingtonskih komesara, zvanično je poručeno da je to bila ilegalna, zločinačka agresija 19 najmoćnijih država sveta nad jednom suverenom zemljom, izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti UN-a. Manifestacija u Nišu prekinula je višedecenijski muk i zaveru ćutanja o našim borcima. Po prvi put su u zvaničnom programu, uz najviše vojne počasti, slavljeni heroji 125. i 549. motorizovane brigade, heroji sa Košara i Paštrika koji su telima slomili kopnenu invaziju NATO-a i njihovih proksi-terorista iz OVK. Sistem je decenijama pokušavao da od pobednika napravi krivce, ali narodni kod je 24. marta 2019. pokazao da je pamćenje jače od svake globalističke cenzure. Posebnu težinu ovom danu dala je činjenica da su u Nišu, gradu u kojem je bio štab legendarne Treće armije, stajali njeni ratni komandanti. Legendarni general Vladimir Lazarević, čovek kojeg je haški inženjering godinama držao u kavezu, stajao je uz svoj narod. To je bio najveći poraz za NATO arhitekte: proveli su 78 dana bacajući tone osiromašenog uranijuma, proterali stotine hiljada ljudi, osudili kompletan vojni vrh u Hagu, a dvadeset godina kasnije – srpska vojska i narod stoje ponosno, držeći do svog suvereniteta i ne odričući se ni pedlja svoje svete zemlje Kosova i Metohije.
29.mart 2019.
Umro srpski (jugoslovenski) književnik i dramski pisac Dobrica Erić, večiti dečak srpske poezije, pisac, pesnik, čuvar tradicije i glas Gruže i Šumadije, živa brana protiv brisanja srpskog identiteta. (Rođen: Donja Crnuća, Gornji Milanovac/Kraljevina Jugoslavija/Srbija 22.avgust 1936. – Umro: Beograd/Srbija 29.mart 2019.) Dobrica je rođen u srcu Šumadije, u porodici čestitih seljaka Miloša i Radmile. Završio je samo četiri razreda osnovne škole u rodnom selu, ali je njegova prirodna inteligencija i darovitost nadmašila sve profesore i akademike. Postao je jedan od najčitanijih i najvoljenijih pisaca na prostorima bivše Jugoslavije. Čitavog života prepoznatljiv po svom slamnatom šeširu, narodnoj nošnji i osmehu, Dobrica je bio oličenje duha naše tradicije. Iako je živeo i radio i u Beogradu i Novom Sadu, nikada nije prekinuo pupčanu vrpcu sa svojom Gružom. Preminuo je nakon duge i teške bolesti, ostavljajući iza sebe suprugu, decu i unuke, ali pre svega – čitavu naciju koja je odrasla na njegovim stihovima. Dobrica Erić je bio autor više od sto knjiga poezije, proze, slikovnica i antologija. Njegov legat je nemerljiv: Generacije dece širom eks-Ju prostora prohodale su i naučile jezik kroz njegove zbirke pesama (kao što su „Vašar u Topoli“, „Dolina suncokreta“, „Torta sa dvadeset spratova“). Napisao je tekstove za legendarne pesme koje su izvodili Minja Subota i sedmorica mladih u „Muzičkom toboganu“. Njegova saradnja sa muzičkim genijem Obrenom Pjevovićem iznedrila je vanvremenske pesme koje su postale deo narodnog koda, kao što je čuvena „Devojka iz grada“ koju je otpevao Miroslav Ilić. Pored toga što je kroz stotine knjiga i pesama definisao detinjstvo generacija širom Balkana, Erić ostaje upisan kao suvereni glas otpora kroz svoju kultnu „Prkosnu pesmu“ iz devedesetih godina. Njegov legat predstavlja večni umetnički bedem protiv brisanja ćirilice, nametanja nadnacionalnih kulturnih kalupa i duhovne okupacije svesti srpskog naroda od strane globalističkog establišmenta.
1936-2019
82
Pred kraj života, Dobrica je bio žestoki protivnik uvođenja takozvanog "rodno osetljivog jezika", brisanja ćirilice i zapadnih obrazovnih programa koji kroz školske udžbenike pokušavaju da otupe svest kod srpske dece. Govorio je da je srpski jezik bogom dan, bogat i čist, i da je menjanje naših reči po briselskim dekretima klasičan pokušaj duhovne okupacije. Sistem je pokušao da ga ućutka i marginalizuje u medijima nakon 2000. godine, jer se njegov tradicionalni slamnati šešir i ćirilični prkos nisu uklapali u progresivističku, evroatlantsku šminku. Ali narodni kod je pobedio – Dobrica je otišao u večnost kao nesalomivi čuvar Srbije.
31.mart 2019.
U prvom krugu predsedničkih izbora u Ukrajini, komičar Vladimir Zelenski je osvojio ubedljivu većinu ispred dotadašnjeg predsednika Porošenka, što je bio uvod u njegov konačni trijumf u drugom krugu 21. aprila (73,22% glasova). Ovaj događaj je ostao upisan kao vrhunac modernog medijskog inženjeringa, u kojem je virtuelna stvarnost televizijske serije "Sluga naroda" iskorišćena za instaliranje podobnog proksi-lidera na čelo države. Iako je pobedio na antiratnim obećanjima i sprovođenju Minskih sporazuma, Zelenski je nakon preuzimanja vlasti potpuno predao suverenitet Ukrajine u ruke NATO struktura. Iz perspektive 2026. godine, ovaj 31. mart predstavlja početnu stanicu uništenja Ukrajine i njenog žrtvovanja za transnacionalne interese zapadnog vojnog kompleksa, dok je sam lider završio kao neolegitimni vladar koji vlada kroz dekret i suspendovane izbore.
April 2019
03.april 2019.
Južna Koreja prva na svetu uvodi komercijalnu 5G mrežu. Zvanični narativ je bio tehnološki trijumf: Južna Koreja je pretekla SAD i Kinu i prva lansirala ultrabrzi internet koji će promeniti svet. Ovo je bio trenutak kada je i zvanično otpočela era "Tehnološkog totalitarizma" i mikro-nadzora. 5G mreža nikada nije bila priča o bržem skidanju filmova ili gejmingu. To je infrastruktura neophodna za uvođenje Pametnih gradova (Smart Cities) i koncepta masovne kontrole kroz internet stvari (IoT). Tehnologija je lansirana u aprilu 2019. kako bi sve bilo spremno za masovnu digitalnu transformaciju i praćenje kontakata koje će uslediti već sledeće godine.
04.april 2019.
Najmanje 62 osobe su nastradale, a 86.000 ljudi je prebačeno u skloništa zbog poplava koje su pogodile Iran. U nezapamćenim poplavama koje su pogodile 1.900 gradova i sela širom Irana, najmanje 62 osobe su nastradale, dok je više od 86.000 ljudi hitno prebačeno u privremena skloništa i prihvatne centre. Vodena stihija, izazvana višenedeljnim obilnim padavinama, zahvatila je čak 26 od ukupno 31 iranske provincije, odsecajući puteve, rušeći mostove i potapajući na stotine naselja. Prema zvaničnim procenama kriznog menadžmenta, uništenje infrastrukture i poljoprivrednog zemljišta nanelo je iranskom agraru štetu veću od 350 miliona dolara, dok je vlada na ugrožena područja u južnim provincijama hitno rasporedila mobilne medicinske ekipe i helikopterske jedinice za evakuaciju odsečenog stanovništva.
06.april 2019.
U blizini Tripolija izbili su sukobi između provladinih i pobunjeničkih snaga sa istoka Libije, koje predvodi komandant Kalifa Haftar. U neposrednoj blizini Tripolija izbili su žestoki oružani sukobi između provladinih snaga i pobunjeničke Libijske nacionalne armije (LNA) sa istoka zemlje, koju predvodi komandant Kalifa Haftar. Ofanziva, koju je maršal Haftar naredio sa ciljem zauzimanja libijske prestonice i svrgavanja međunarodno priznate Vlade nacionalnog konsenzusa (GNA), dovela je do direktnih borbi u tri južna predgrađa grada. Haftarove snage su tokom večeri objavile da su preuzele kontrolu nad uništenim međunarodnim aerodromom u Tripoliju, dok su snage UN-a u gradu proglasile stanje povišene pripravnosti, a vlada premijera Fajeza al Saradža odobrila vazdušne udare protiv svih borbenih položaja nadolazeće LNA. Vlada nacionalnog konsenzusa (GNA) u Tripoliju je funkcionisala kao zvanični eksponent globalističke arhitekture moći. Glavni oslonac ima u UN-u i zapadnim birokratama dok su joj regionalni mentori Turska i Katar pružili masovnu vojnu i finansijsku pomoć. Turski interes je bio duboko vezan za projekat širenja uticaja u Istočnom Mediteranu i kontrolu nad energetskim koridorima. Iz ekonomskih razloga i kontrole migrantskih tokova, Italija je stala uz Tripoli, otvarajući procep unutar same EU. Haftarove snage sa istoka zemlje (Bengazi) predstavljale su amalgam suverenističkih interesa, antirasističkih vojnih struktura i regionalnih sila koje se protive globalnom uticaju Muslimanske braće (koja je imala udeo u vlasti u Tripoliju). Rusija je pružila ključnu logističku i taktičku podršku Haftarovoj vojsci (između ostalog i kroz angažman privatnih vojnih kompanija). Iz antiglobalističke perspektive, Rusija je ovde delovala kao kontrateža zapadnom uticaju, pokušavajući da obezbedi geopolitičko prisustvo u Severnoj Africi i spreči dalju fragmentaciju zemlje pod patronatom UN-a. Egipat (pod predsednikom El-Sisijem) i Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE), uz finansijsku podršku Saudijske Arabije, bili su najveći Haftarovi sponzori. Za njih je Haftar bio sekularna vojna brana protiv radikalnih islamističkih pokreta i spoljnog uplitanja Ankare. Iako je zvanično bila članica NATO-a i UN-a, Francuska je u tajnosti i politički snažno podržavala Haftara. Pariz je u Haftaru video stabilnijeg partnera za borbu protiv terorizma u Sahelu i zaštitu svojih naftnih interesa u Libiji, čime je potpuno sabotiran jedinstven nastup zapadnog bloka.
08.april 2019.
Sjedinjene Američke Države su zvanično stavile Iransku revolucionarnu gardu (IRGC) na listu stranih terorističkih organizacija. Ovu odluku saopštio je tadašnji američki predsednik Donald Tramp, što je bio prvi put u istoriji da je Vašington jednu zvaničnu državnu vojnu formaciju i vladinu agenciju druge suverene zemlje proglasio za terorističku grupu. Sa stanovišta američke administracije, ovaj potez je povučen jer IRGC direktno finansira, obučava i koristi terorizam kao instrument državne politike na Bliskom istoku. Sa druge strane, zvanični Teheran je momentalno odgovorio recipročnom merom, proglasivši Centralnu komandu vojske SAD (CENTCOM) i sve američke snage na Bliskom istoku za terorističke organizacije, optužujući Vašington za sponzorisanje državnog terorizma u regionu.
10.april 2019.
Naučnici okupljeni oko globalne grupe teleskopa Event Horizon Telescope objavili su prvu direktnu fotografiju masivne crne rupe u galaksiji Messier 87. Da bi se napravila ova slika, povezani su teleskopi širom planete – od Antarktika do Čilea i Evrope. Zvanična priča je "saradnja radi nauke". NMije li to bilo testiranje i demonstracija globalnog sinhronizovanog nadzora? Ako su u mogućnosti da fokusiraju objekat udaljen 55 miliona svetlosnih godina, možemo samo zamisliti šta je u mogućnosti činiti globalna/globalistička mreža satelita i senzora na površini Zemlje. Slika iz aprila 2019: Mutni, užareni narandžasti prsten sa crnilom u sredini... Zar to ne podseća neodoljivo na zenicu oka? Globalna elita nam preko masovnih medija plasira simboliku "Svevidećeg oka" (Eye of Sauron / Eye of Providence) pravo iz dubokog svemira, potvrđujući svoju doktrinu skrivenog upravljanja. Bilo je to samo par meseci pre nego što će svet ući u potpunu transformaciju 2020. godine. Dok je javnost bila fascinirana "crnom rupom koja guta sve", na globalnoj šahovskoj tabli su se postavljale poslednje figure za ekonomske i društvene resete koje danas živimo. Fokusiranje mase na beskrajno daleke kosmičke fenomene uvek služi kao savršen paravan za zemaljske operacije.
11.april 2019.
Tvorac Vikiliksa, Džulijan Asanž, uhapšen u Londonu nakon što mu je Ekvador ukinuo azil posle sedam godina. Svetom su prostrujale slike ostarelog, sedog Asanža koga britanska policija bukvalno iznosi iz ambasade. Kako je moguće da jedna suverena država (Ekvador), koja je sedam godina prkosila imperiji, odjednom kaže: "E, sad je dosta, izlazite napolje"? Zvanično objašnjenje je bilo da je Asanž "kršio pravila ponašanja" u ambasadi. Istina? Finansijski pritisak. Ekvador je neposredno pre toga dobio ogroman paket finansijske pomoći (milijarde dolara kredita) od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) i Svetske banke – ključnih poluga globalističke elite. Azil je bukvalno prodat za stabilizaciju duga. Suverenitet države je još jednom poražen od strane globalnog kapitala. Zatvor Belmarš kao "Britanski Gvantanamo": Asanž nije odveden u običan pritvor, već u maksimalno obezbeđeni zatvor Belmarš. Tamo je proveo sledećih pet godina u samici (ukupno 1.901 dan). Zašto? Da bi se poslala poruka svakom budućem uzbunjivaču. Poruka glasi: Možeš ti biti heroj interneta, ali ako takneš u strukturu moći i depeše duboke države, trunućeš u četiri zida i niko ti neće pomoći. To je psihološki teror nad celim slobodoumnim svetom. Vikiliks je dokazao da je globalna arhitektura moći izgrađena na tajnama, lažima i ratnim zločinima skrivanim iza lepih reči o demokratiji. Tog 11. aprila 2019. započet je proces institucionalnog gašenja istraživačkog novinarstva. Cilj je bio jasan: uspostavljanje apsolutnog monopola nad informacijama pre nego što nastupi era velikih društvenih promena (2020. i nadalje).
Nakon pet godina mučenja u Belmaršu, u junu 2024. godine postignuta je iznenadna nagodba. Asanž je pristao da formalno prizna krivicu po jednoj tački američkog zakona o špijunaži, a zauzvrat su mu uračunate godine provedene u britanskom zatvoru. Pušten je na slobodu i vratio se u rodnu Australiju. Iako je preživeo i izvukao živu glavu, presedan je napravljen: sistem je pokazao zube i demonstrirao da može da ti uzme 12 godina života (7 u ambasadi i 5 u zatvoru) samo zato što govoriš istinu.
U Sudanu vojska izvela državni udar i uhapsila predsednika Omara el Bašira, koji je vladao punih 30 godina. Bio je to školski primer "Geopolitičkog čišćenja terena" i preuzimanja resursa. Sudan je kapija Afrike, bogat naftom, zlatom i plodnom zemljom duž Nila. Stari suvereni lideri koji su decenijama odbijali potpunu poslušnost zapadnim finansijskim institucijama morali su biti uklonjeni. Zapadni mediji su ovo slavili kao "buđenje demokratije". Danas je surova istina izašla na videlo: Sudan je od tog proleća gurnut u trajni građanski rat, nestabilnost i potpunu ekonomsku zavisnost od stranih faktora koji sada nesmetano kontrolišu njihovo zlato.
12.april 2019.
Radikalni pokret „Taliban“ objavio početak „prolećne ofanzive“ pod nazivom "Operacija Al-Fath" (Pobeda) u Avganistanu, uprkos mirovnim pregovorima sa SAD. U proleće 2019. godine, globalistička administracija u Vašingtonu već je uveliko donela odluku da je dvadesetogodišnja okupacija Avganistana ispunila svoju primarnu svrhu (iscrpljivanje resursa, pranje stotina milijardi dolara kroz vojno-industrijski kompleks i kontrolu geostrateških ruta). Pregovori u Dohi nisu vođeni da bi se uspostavio stvarni mir ili demokratija, već da bi se dogovorili uslovi pod kojima će se američka vojska povući, a da to ne izgleda kao potpuni slom. Zašto Talibani pokreću ofanzivu usred pregovora? To je klasična vojno-diplomatska strategija podizanja uloga. Pokazivanjem mišića na terenu 12. aprila, oni su poslali poruku Vašingtonu: "Pregovaraćemo samo pod našim uslovima. Svaki dan koji oklevate da potpišete povlačenje, koštaće vas krvi i novca." Globalni akteri su ovaj narativ prihvatili jer im je bio potreban izgovor pred domaćom javnošću zašto moraju da privedu rat kraju. Dok su Vašington i Talibani pregovarali, zvanična vlada u Kabulu, koju je postavio Zapad, bila je potpuno ignorisana i ostavljena na cedilu.
Ova ofanziva iz aprila 2019. bila je generalna proba za ono što će uslediti. Sve ono što je započeto i testirano tog proleća 2019. godine, doživelo je svoj apsolutni i dramatični krešendo nešto više od dve godine kasnije. U avgustu 2021. godine, svet je prisustvovao haotičnom povlačenju američkih trupa sa aerodroma u Kabulu i munjevitom povratku Talibana na vlast. Ono što je u aprilu 2019. izgledalo kao "lokalni sukob uprkos pregovorima", zapravo je bio početak završne faze primopredaje teritorije. Imperija je spakovala kofere, ostavila iza sebe milijarde dolara vredno oružje (slučajno ili namerno?), a region je ponovo prepušten sopstvenoj sudbini, dok su se globalni centri moći fokusirali na sledeće, mnogo veće konflikte u Evropi i Bliskom Istoku. Kada globalni moćnici pregovaraju o miru, na terenu se uvek priprema novi rat.
14.april 2019.
Umrla srpska političarka, sociolog, pisac i univerzitetski profesor Mirjana Marković, supruga predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića. (Rođena: Brežane, Požarevac/Kraljevina Jugoslavija-Srbija pod nemačkom okupacijom/Srbija 10.jul 1942. – Umrla: Moskva/Ruska Federacija 14.april 2019.) Mira je rođena u selu Brežane blizu Požarevca, gde je njena majka Vera Miletić bila u partizanima. Petnaest meseci kasnije, 5. oktobra 1943. godine, Veru su u Beogradu uhapsili agenti Specijalne policije. Podvrgnuta je strašnom mučenju, a zatim je streljana. Nije sigurno da li je tokom mučenja izdala mnoge komuniste, ili ne, ali to je nakon rata bila zvanična partijska verzija. Kada je Vera uhapšena, Moma Marković, otac jednogodišnje Mirjane, već je bio politički komesar Glavnog štaba NOV i PO Srbije. O devojčici su se brinuli deda i baba, roditelji nastradale Vere. Osnovnu školu završila je u Požarevcu. Mirjana je žena za koju se Slobodan Milošević vezao još za vreme gimnazijskih dana (upoznali su se u komunističkoj omladinskoj organizaciji), sa kojom je proveo ceo život i koja ga je usmerila ka komunizmu. Za njega se kasnije udala i dobila dvoje dece - Mariju i Marka. Mirjana Marković je bila profesorka sociologije na Prirodno-matematičkom fakultetu Beogradskog univerziteta. Pored toga što je u javnosti bila najpoznatija kao supruga Slobodana Miloševića, bila je poznata i kao jedna od osnivača i prva predsednica stranke Jugoslovenska levica (JUL). Tokom postupka za ubistvo Ivana Stambolića, tužilac je 2007. godine da je naglasio da je režim predvođen Slobodanom Miloševićem i Mirjanom Marković naručivao ubistva političkih protivnika.
1942-2019
76
Godine 1994. Mira osniva Jugoslovensku levicu (JUL). Zvanična agenda bila je očuvanje tekovina partizanštine, bratstva i jedinstva, i borba protiv zapadnog imperijalizma. Međutim, narodni genijalni humor je odmah prozreo masku i prekrstio stranku u Jugoslovensko udruženje lopova. JUL je postao stecište najbogatijih ljudi tog doba – direktora državnih firmi, biznismena koji su držali monopole na uvoz nafte, cigareta i kafe, i estradnih ličnosti. Dok je narod živeo od plate od 5 maraka i čekao u redovima za hleb pod sankcijama, JUL-ovci su u crnim limuzinama i skupim odelima slavili "jednakost i socijalnu pravdu". Stranka je služila kao prečica za bogaćenje. Ko god je želeo dozvolu za šverc ili državni biznis, morao je da ima knjižicu JUL-a. Preko te mreže, sin Marko Milošević je pod zaštitom države razvio biznis sa švercom cigareta i otvorio čuvenu diskoteku "Madona" i park "Bambilend" u Požarevcu. Za razliku od Miloševića, prema kome je deo naroda gajio vrstu patriotskog poštovanja, Mira Marković je bila univerzalno neomiljena. Narod joj nije oprostio nadmenost, potpunu odsečenost od surove realnosti devedesetih i činjenicu da je sopstvene marksističke zablude nametala državi koja je krvarila i siromašila. Njen odlazak u Moskvu 2003. godine i činjenica da je izbegla ruku pravde suđenjem za banalne stvari samo su potvrdili tezu: globalni sistem i lokalne marionete uvek dopuste ključnim akterima da odu u senku, ostavljajući narod da sam kusa čorbu koju su oni zakuvali. Mira je napustila Srbiju u februaru 2003. godine, neposredno pre ubistva Zorana Đinđića i pokretanja operacije "Sablja". Interpol je izdao poternicu za njom, ali ruska policija je odbijala da je uhapsi, pretpostavlja se zbog jakih veza koje porodica Milošević ima u Rusiji. Mira Marković je u Srbiji decenijama gonjena pod optužbom za nezakonitu dodelu jednog državnog stana dadilji svog unuka! U jesen 2018. osuđena je na godinu dana zatvora, da bi samo mesec dana pre njene smrti, u martu 2019, Apelacioni sud ukinuo tu presudu. Ova pravna farsa je savršen dokaz kako marionetski sistemi svesno banalizuju istoriju. Umesto da se sudi o geopolitičkim odlukama, ratovima i milijardama iznetim na Kipar, sistem je decenijama mahao "stambenom aferom" da bi se narodu skrenula pažnja sa činjenice da su stvarni kreatori raspada SFRJ ostali nedodirljivi na Zapadu. Umrla je u Moskvi, gde je kremirana, a potom je njena urna dopremljena u Srbiju i sahranjena u dvorištu porodične kuće u Požarevcu, gde je 2006. godine sahranjen njen suprug Slobodan Milošević.
15.april 2019.
Veliki požar izbio u srednjovekovnoj katedrali Notr Dam u centru Pariza, a od vatre se srušio i jedan toranj na crkvi. Šta se krije iza dima koji je kuljao iznad Sene? Napad na kulturni suverenitet i tradiciju: Notr Dam je stajao više od 850 godina. Preživeo je ratove, revolucije i smene epoha. Ovaj požar bio je jasan vizuelni signal "kraja stare ere". Uništavanje simbola tradicionalne Evrope savršeno se uklapa u ideologiju globalizma, koja teži brisanju nacionalnih, verskih i kulturnih identiteta kako bi se stvorio prostor za novi, uniformisani digitalni poredak. Zvanična istraga je godinama tapkala u mestu, sumnjajući na opušak cigarete ili kvar na električnim instalacijama tokom restauracije. Nikada niko nije krivično optužen. To je klasičan potpis: kada sistem želi nešto da zataška, krivac je uvek "kratak spoj" ili neoprezni radnik. Uništavanje neprocenjivog istorijskog nasleđa prošlo je bez ičije stvarne odgovornosti. Samo nekoliko sati nakon što je požar ugašen, najbogatije globalne porodice i korporacije (poput Arnoa i Pinoa) utrkivale su se ko će donirati više stotina miliona evra za obnovu. Za samo par dana skupljeno je skoro milijardu evra! Gde je taj novac bio dok je katedrala godinama propadala i molila za budžet za održavanje? Ta instant-solidarnost elite poslužila je kao vrhunski PR i demonstracija moći – poruka da globalni kapital poseduje i kontroliše čak i istoriju.
Predsednik Emanuel Makron je odmah te noći obećao da će katedrala biti obnovljena u roku od pet godina. Iako je to delovalo nemoguće, hiljade zanatlija, arhitekata i radnika dalo je sve od sebe. Nakon više od pet godina mukotrpnog rada, Notr Dam je svečano otvoren 7. decembra 2024. godine uz zvona koja su najavila povratak ovog simbola čovečanstvu.
19.april 2019.
Vlast u Srbiji organizovala ogroman kontramiting u okviru kampanje "Budućnost Srbije" ispred Narodne skupštine. Bio je to je vrhunski primer "Simulacije demokratije i kontrole mase". Dok su se iza kulisa u tom istom aprilu ugovarali kineski krediti za autoputeve i ekonomsko vezivanje zemlje, narod na lokalu je bio duboko podeljen u dve kolone. Sistem namerno pumpa unutrašnje tenzije – "naši" protiv "njihovih" – kako bi energija naroda bila potrošena na partijska trvenja, dok se krupni globalni ugovori i zakoni donose u potpunoj tišini bez ikakvog otpora. Dok se narod svađao oko broja ljudi na trgovima, suverenitet države je tiho klizio ka globalnim centrima moći.
21.april 2019.
Vladimir Zelenski izabran za predsednika Ukrajine, nakon što je u drugom krugu ubedljivo pobedio dosadašnjeg predsednika Petra Porošenka. Volodimir Zelenski ubedljivo pobedio u drugom krugu predsedničkih izbora u Ukrajini, osvojivši preko 73% glasova i zbrisavši dotadašnjeg predsednika Petra Porošenka. Zelenski je tog 21. aprila 2019. pobedio na talasu obećanja o miru. Narod je glasao za njega jer je obećao da će sesti za sto, prekinuti sukobe u Donbasu i dogovoriti se sa Rusijom. Čak su i zvaničnici u Moskvi te večeri oprezno pozdravili njegovu pobedu, nadajući se promeni kursa u Kijevu. Ipak, bio je to klasičan manevar zavaravanja. Glumac je postavljen da bi igrao ulogu mira, dok su se iza kulisa utvrđivale linije fronta i pripremao teren za neizbežni proksi rat velikih sila. Za prosečnog posmatrača i masovne medije, priča iz aprila 2019. bila je "romantična bajka o demokratiji": Komičar koji je u popularnoj seriji "Sluga naroda" glumio običnog profesora koji slučajno postaje predsednik, sada stvarno postaje lider zemlje kako bi pobedio korupciju! Serija "Sluga naroda" nije bila obična zabava – ona je poslužila kao psihološka priprema biračkog tela. Elita je shvatila da su ljudi umorni od klasičnih, korumpiranih političara (kakav je bio Porošenko). Zato su kreirali savršen "proizvod" – fiktivni lik poštenog autsajdera koji je kroz televizijske ekrane tri godine ulazio u domove Ukrajinaca. Kada su raspisani pravi izbori, partija Zelenskog je nazvana bukvalno po seriji. Narod nije glasao za realnog političara sa programom, već za televizijski lik koji im se dopadao. Da li jedan komičar bez političkog iskustva može sam da pobedi državni aparat? Naravno da ne. Iza čitavog projekta stajale su medijske i finansijske imperije moćnih oligarha (poput Ihora Kolomojskog, na čijoj se televiziji serija emitovala i koji je finansirao kampanju). Globalistički centri moći su iskoristili lokalni sukob oligarha da kroz "novo lice" instaliraju platformu koja će kasnije u potpunosti zavisiti od zapadnih kredita, MMF-a i vojne pomoći. Ono što je počelo kao nasmejana proslava u izbornom štabu u Kijevu, pretvorilo se u najveću geopolitičku katastrofu 21. veka na tlu Evrope. Čovek koji je došao da "pobedi sistem", postao je ključni šraf u globalnom resetu arhitekture bezbednosti, dok je njegova zemlja pretvorena u poligon za testiranje zapadnog naoružanja i ekonomsko iscrpljivanje. Kada ti globalni sistem ponudi "potpunog autsajdera" i "čoveka iz naroda", budi siguran da je scenario za njegovu ulogu napisan mnogo pre nego što su se upalile kamere.
U seriji od osam samoubilačkih napada na katoličke crkve i luksuzne hotele u Šri Lanki tokom uskršnje mise, u senci zvaničnih izveštaja poginulo je ukupno 269 ljudi (prve procene su išle i preko 350), a više od 500 je ranjeno. Za masovne medije to je bila "klasična" priča o lokalnim radikalnim ćelijama povezanim sa Islamskom državom (ISIS). Kasnije istrage su zvanično dokazale šokantnu činjenicu: strane obaveštajne službe (pre svega Indija) poslale su Šri Lanki precizna i detaljna upozorenja o napadima danima, pa čak i satima pre nego što su se desili. Vrh vlasti Šri Lanke nije uradio ništa. Ovo je klasičan potpis puštanja događaja da se desi. Da bi se progurali drakonski zakoni i promenila geopolitička orijentacija zemlje, eliti je bio potreban krvavi triger koji će paralizovati javnost. Odmah nakon eksplozija 21. aprila, vlada Šri Lanke je uradila nešto što je tada bio presedan: potpuno su blokirali sve vodeće društvene mreže (Facebook, WhatsApp, Instagram, YouTube) na nivou cele države. Zvanično opravdanje je bilo "sprečavanje širenja lažnih vesti". Očito da je Šri Lanka poslužila kao eksperimentalni poligon. Globalisti su testirali kako reaguje društvo kada mu se u sekundi ugase svi digitalni kanali komunikacije pod izgovorom bezbednosti. To je bila direktna uvertira u digitalnu cenzuru koju smo masovno iskusili od 2020. godine. Šri Lanka se u tom trenutku grčevito borila sa ogromnim spoljnim dugovima i kreditima prema stranim finansijskim centrima. Turizam im je bio glavni izvor deviza za otplatu. Napadom na luksuzne hotele u Kolombu, turistička industrija je preko noći sravnjena sa zemljom. Zemlja je gurnuta u ekonomski ambis, što je par godina kasnije (2022.) dovelo do potpunog bankrota države, nestašice hrane i goriva, i svrgavanja vlade. Globalni finansijski predatori su dobili tačno ono što su hteli – ranjivu teritoriju spremnu za potpuno preuzimanje. Tek septembra 2026.godine nakon više od sedam godina odlaganja i političkih igara, Visoki sud u Kolombu konačno je proglasio krivim 15 muškaraca za učešće u ovom masakru, osudivši ih na stotine godina zatvora zbog terorizma i ubistva. Takođe, bivši šef policije i visoki zvaničnik ministarstva odbrane osuđeni su zbog svesnog ignorisanja bezbednosnih upozorenja.
23.april 2019.
Umro srpski (jugoslovenski) glumac Igor Pervić - večiti dečak i simbol beogradskog šarma. (Rođen: Beograd/SFR Jugoslavija/Srbija 29.oktobar 1967. – Umro: Beograd/Srbija 23.april 2019.) Sudbina Igora Pervića nije samo "tužna estradna priča". To je autentično svedočanstvo o tome kako je globalni talas poroka i destrukcije lomio najtalentovaniju decu jugoslovenske kulturne elite u osvit sloma jedne države. Igor nije bio običan autsajder koji je zalutao u svet poroka. Rođen je u srcu umetničkog Beograda – sin čuvenog pozorišnog kritičara Muharema Pervića i primabalerine Lidije Pilipenko. Sa samo sedam godina ušao je u svet glume, imao je manire, nestrvan talenat, lepotu holivudskog tipa i pred sobom otvoren ceo svet. Igor je javno i hrabro priznao da je lepak probao sa 13 godina, a u teški pakao heroina upao već sa 17, zbog devojke. To je bilo vreme kada je u Beograd, Zagreb i Ljubljanu, pod čudnim okolnostima i bez ikakve ekonomske logike, preplavio jeftin i čist heroin. Bio je to eksperiment socijalnog inženjeringa – anesteziranje i uništavanje buntovne, urbane generacije koja je mogla da prepozna i spreči predstojeći bratoubilački rat. Dok su se političari pripremali za razbijanje države, deca elite su gurana u naručje dilera. Njegova porodica je uložila sve što je imala da ga spase. Poslat je na lečenje u London gde je prošao kroz surove tretmane detoksikacije. Sam Igor je svedočio: "Menjali su mi krv i blokirali centre u mozgu kako ne bih ništa osećao." Taj proces "remontovanja tela" u zapadnim klinikama bio je skupa, rana faza onoga što danas Big Pharma masovno primenjuje. Igor je imao "ludačku sreću" da preživi i javno progovori, postavši jedan od retkih koji je otvoreno slao poruku mladima: "Kraj je potpuno izvestan – dva metra pod zemljom". Pored uloga u kultnim ostvarenjima kao što su "Sivi dom" (gde je glumio Raleta), "Crni bombarder", i "Lajanje na zvezde", Igor je bio frontmen alternativnog novotalasnog benda "Duh Nibor". Ta alternativna scena bila je autentični antivladin i antiglobalistički krik te generacije. Sistem ju je ugušio tako što je umetnike ili gurnuo u rat, ili u egzil, ili u zavisnost.
1967-2019
51
Nakon decenija borbe, stabilizacije, pa ponovnih padova, Igor je poslednje godine proveo povučeno, pronalazeći mir na selu i u stanu svoje majke. Zvanični uzrok smrti 23. aprila 2019. bio je agresivni rak jetre, koji mu je otkriven samo šest meseci ranije – surova i zakasnela naplata za toksine iz rane mladosti. Krug se zatvorio, a njegova sudbina je ostala kao opomena kako sistem proždire sopstvenu decu kada im ponudi lažnu slobodu u pakovanju belog praha. Igor je bio u kratkom braku sa 15 godina starijom Jelenom Tinskom tokom devedesetih godina XX veka. Imao je nekoliko dugih veza, od kojih je najpoznatija bila sa glumicom Milicom Milšom, a kasnije je više od decenije proveo u vanbračnoj zajednici sa Jovanom Petrović, unukom čuvenog Miodraga Petrovića Čkalje sa kojom je i proveo poslednje godine života u selu Baćevac gde je godinama živeo mirno, baveći se prirodom i psima, daleko od estradnog glamura i tabloida.
25.april 2019.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić sastao se sa kineskim liderom Si Đinpingom - sutradan je odobren kredit kineske Eksim banke vredan stotine miliona dolara za izgradnju kritične deonice autoputa "Miloš Veliki", Preljina–Požega. Za domaće i strane masovne medije, ovo je bio "trijumf srpske diplomatije i čeličnog prijateljstva". Međutim, sve ovo se može posmatrati i kao širenje globalne kineske mreže ekonomske zavisnosti država poput Srbije. Na sceni imamo "Infrastrukturni kolonijalizam" i dužničku zamku. Kako funkcioniše ovaj model? Kineska Eksim banka daje državi ogroman kredit za izgradnju. Ali taj novac se zapravo ne uplaćuje na račune u Srbiji, već ide direktno kineskim državnim kompanijama (u ovom slučaju China Communications Construction Company) koje dovode svoje radnike, svoje mašine i svoj materijal. Srbija ostaje sa dugom u dolarima, kineske firme dobijaju profit, a država potpisuje ugovore koji su često proglašeni državnom tajnom. To je suština projekta "Pojas i put" – ekonomsko vezivanje suverenih država za Peking. Istovremeno sa ovim kreditima, u senci priče o autoputevima, 2019. godine učvršćeni su aranžmani za Železaru u Smederevu i RTB Bor (Zijin). Globalni centri moći na Istoku ne traže samo profit od kamata, već i fizičke resurse i baze unutar Evrope, koristeći Balkan kao "meki trbuh" za ulazak na tržište Evropske unije. Za globalističke centre na Zapadu (Brisel i Vašington), ovaj 25. april 2019. bio je crveni alarm. Srbija je poslužila kao poligon gde se pokazuje da MMF i Svetska banka više nemaju monopol na davanje kredita i uslovljavanje političkih odluka. Zapravo, to je bio samo prelazak iz ruku jednog globalnog predatora u ruke drugog. Troškovi izgradnje ovog auto-puta su rasli iz godine u godinu, rokovi stalno probijani dok su krediti morali biti servisirani. Deonica još uvek kompletno nije puštena u pun profil za saobraćaj u celoj dužini (2026), ali je poslužila kao savršen politički zamajac za bezbrojna televizijska otvaranja i slikanja tokom proteklih godina.
27.april 2019.
Umro srpski (jugoslovenski) novinar, karikaturista, aforističar i humorista Dejan Pataković. (Rođen: Beograd/Kraljevina Jugoslavija-Srbija pod nemačkom okupacijom/Srbija 23.maj 1941. – Umro: Beograd/Srbija 27.april 2019.) Odlaskom Patakovića stavljena je tačka na jednu zlatnu eru beogradskog i jugoslovenskog duha. Masovni mediji su preneli šture biografije o čoveku koji je "život posvetio smehu". Međutim, rad i delo Dejana Patakovića predstavljaju mnogo više – to je bila sofisticirana linija odbrane i suptilna sabotaža sistema kroz satiru i zdrav razum. Pataković je bio vanserijski intelektualac – diplomirani istoričar umetnosti koji je svoju prvu karikaturu objavio u kultnom „Ježu” sa nepunih 17 godina. Sa preko 15.000 objavljenih karikatura i 30.000 aforizama, humoreski i epograma, on je bio hroničar koji je hirurški precizno crtao anomalije društva. Pataković je bio ključni pisac tekstova i scenarista za legendarne emisije poput „7+7” (Sedmorica mladih) i bliski saradnik Milovana Ilića Minimaksa od samih početaka radio revolucije 1967. godine. U vreme kada je država počela polako da klizi ka birokratizaciji i unutrašnjim podelama, taj krug intelektualaca je kroz vrhunsku zabavu, skečeve i humor držao narod budnim. To je bio autentični, narodni duh koji je globalistička industrija zabave (koja je nastupila kasnije) probala potpuno da ugasi i zameni jeftinim rijaliti formatima i zaglupljivanjem. Malo ljudi zna ili pamti da je Pataković bio idejni tvorac, čovek koji je izmislio koncept, dao ime i punih 15 godina bio glavni urednik tinejdžerskog magazina „Huper”. Ovaj magazin je bio brana koja je edukovala generacije mladih kroz rok muziku, film i pop kulturu, ne dozvoljavajući da svest dece bude prepuštena divljem, predatorskom kapitalizmu koji je kucao na vrata. Pataković je razumeo da se bitka za suverenitet jednog naroda vodi pre svega u umovima tinejdžera.
1941-2019
77
Punih 23 godine, pisao je satiričnu rubriku „Kaktus” u „Ekspresu”. Aforizam je najopasnije oružje protiv svakog totalitarnog sistema jer u jednoj rečenici sažima celu istinu koju cenzura pokušava da sakrije. Pataković je bockao tamo gde najviše boli – razobličavao je političku glupost, karijerizam, lažna obećanja i dvoličnost elite, kako domaće tako i svetske. Pored novinarskog rada, pisao je himnu za emisiju „Vreme sporta i razonode” Radio Beograda, a popisao je i oko 300 epizoda emisija „Jovanovići”, „Popodne jednog pauna”, i mnogih drugih. Dve godine pisao je tekstove za Batu Živojinovića u Jutarnjem programu Televizije Beograd. Na Radio Beogradu 202 dve godine je vodio zabavno-muzičku emisiju „Krug dvestadvojkom”. Kada je Dejan Pataković preminuo 27. aprila 2019. godine, sa njim je otišao čovek koji je uspevao da natera sistem da se smeje sopstvenim manama. Ispraćaj za kremaciju obavljen je na Novom groblju u Beogradu. Iza sebe je ostavio suprugu Miru i ćerke Deanu (pijanistkinju) i Ivanu (novinarku).
Maj 2019
01.maj 2019.
Car Akihito abdicirao zbog starosti, a njegov sin Naruhito je stupio na presto, čime je započela nova japanska era pod imenom Reiva (Lepa harmonija). Japan je jedna od tehnološki najnaprednijih zemalja sveta, ali i ključni zapadni bastion na Dalekom istoku. Za naš Forum, promena kalendarske ere u Japanu imala je skrivenu, operativnu svrhu. U senci ceremonije, japanske državne institucije i bankarski sistemi morali su da sprovedu masovni tehnološki i digitalni reset kako bi prilagodili sve softvere novoj eri. To je bila savršena generalna proba za sinhronizaciju digitalnih registara stanovništva i uvođenje novih modela praćenja pre globalnih događaja koji su usledili 2020. godine.
05.maj 2019.
Prilikom prinudnog sletanja aviona „Aeroflota“ SSJ-100 na moskovski aerodrom „Šeremetjevo“, poginula je 41 osoba od 78 ljudi u avionu, od čega dvoje dece, saopštio je Istražni komitet Rusije. Neposredno nakon nesreće, komitet je saopštio da je poginulo 13 osoba, na kraju se ispostavilo da je broj nastradalih bio i tri puta veći. Zvanični izveštaji i crne kutije su kasnije rekonstruisali sled: avion je odmah po poletanju za Murmansk pogodio grom, što je spržilo elektroniku, ugasilo autopilot i prekinulo glavne radio-veze. Piloti su odlučili da se odmah vrate. Sleteli su ručno, sa prepunim rezervoarima goriva, avion je grubo odskočio od piste nekoliko puta, stajni trap se polomio, probio rezervoare i rep aviona je momentalno pretvoren u bukteću lomaču. Srušen je mit o "domaćem" globalnom proizvodu jer Suhoi Superjet 100 je bio projektovan kao ponos moderne Rusije – avion koji je trebalo da pokaže da Istok može da parira Boeingu i Airbusu. Iako je sklapan u Rusiji, SSJ-100 je zavisio od zapadnih delova (francuski motori, zapadna avionika i elektronika). Taj hibridni "globalistički" koncept pokazao je sistemsku ranjivost. Udari groma se dešavaju svakodnevno u avijaciji i avioni ih rutinski preživljavaju, ali kod ovog modela je jedan udar doveo do potpunog kolapsa automatike. Zato sistem flotu nikada nije zvanično prizemljio – ulog je bio preveliki za državni prestiž. Snimci evakuacije su otkrili jezivu stranu ljudske prirode oblikovane modernim materijalizmom. Dok je rep aviona goreo, a ljudi pozadi se gušili u toksičnom dimu, pojedini putnici iz biznis i prednje ekonomske klase su blokirali prolaz jer su panično otvarali pregrade da bi uzeli svoj ručni prtljag. Bila je ovo strašna dijagnoza konzumentskog društva: svest je toliko programirana na vrednost materijalnih stvari (laptopova, dokumenata, brendiranih torbi) da u sekundi krize nestaje elementarna empatija i solidarnost. Ti sekundi uzimanja kofera koštali su života ljude u zadnjim redovima. Istraga je na kraju svalila svu krivicu na kapetana Denisa Evdokimova, optuživši ga za loše upravljanje u ručnom režimu i prekoračenje brzine pri sletanju. Kasnije je osuđen na šest godina zatvora. Iako je ljudska greška nesumnjivo postojala zna se da sistem uvek bira pojedinca za žrtvenog jarca kako bi oprao odgovornost avio-kompanije, dizajnera aviona i regulatornih tela koja su dozvolila da takva mašina uopšte leti.
13.maj 2019.
Umrla američka glumica, pevačica i aktivistkinja za prava životinja Doris Dej. (Rođena: Sinsinati/Ohajo/SAD 03.april 1922. – Umrla: Karmel Vali Vilidž/Kalifornija/SAD 13.maj 2019.) Dej je rođena kao Doris Mari Ane Kapelhof. Njena majka bila je domaćica, a otac nastavnik muzike i horovođa. Doris je dobila ime po glumici Doris Kenjon. Njeni deda i baka po majci i ocu bili su Nemci. Njen deda po ocu Franc Josef Vilhelm Kapelhof emigrirao je u Sjedinjene Države 1875. godine i nastanio se u Sinsinatiju koji je imao veliku nemačku zajednicu sa svojim crkvama, klubovima i novinama na nemačkim jeziku. Biografija Doris Dej krije klasičnu holivudsku matricu: proizvodnju lažne, hipnotišuće idile za široke narodne mase, dok su se iza kulisa odvijali porodični pakao, surova eksploatacija kapitala i obaveštajne senke. Doris je pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka bila stub američke kulturne propagande. Snimila je 39 filmova i preko 650 pesama, uključujući i kultnu „Que Sera, Sera” (Šta bude, biće) u Hičkokovom trileru Čovek koji je suviše znao. Ali ta medijska slika čistote i bezbrižnosti bila je miljama daleko od njene stvarne sudbine. Dok je na platnu igrala čedne i nasmejane devojke u romantičnim komedijama sa Rokom Hadsonom i Kerijem Grantom, Doris je u stvarnom životu trpela stravično fizičko i psihičko zlostavljanje. Njen prvi muž, muzičar Al Džorden, brutalno ju je tukao čak i dok je bila u drugom stanju. Udavala se ukupno četiri puta, a njen treći muž i menadžer, Martin Melčer, tajno je trošio njen novac i ostavio je u milionskim dugovima nakon što je preminuo 1968. godine. Holivudska mašinerija je svesno skrivala ove mračne detalje kako ne bi narušila profitabilni "brend" idealne Amerikanke. Shvativši da je Holivud proždrelo mesto laži, Doris je početkom sedamdesetih povukla radikalan potez – potpuno se povukla iz sveta šou-biznisa, napustila glamur i preselila se u Karmel.
1922-2019
97
Svoj život je posvetila zaštiti životinja kroz svoju fondaciju. Ovo je česta matrica svesnih ljudi koji pobegnu iz korumpiranog globalističkog sistema zabave: utehu i istinu pronalaze u prirodi i među bićima koja ne znaju da lažu i glume. Najteži udarac u njenom životu bio je gubitak sina jedinca, Terija Melčera, koji je bio uspešan muzički producent i koji je preminuo od raka kože 2004. godine. U pitanju je jeziva obaveštajna kontroverza vezana za Terija: on je bio stvarna meta kulta Čarlsa Mensona! Menson je želeo muzički ugovor koji mu je Teri odbio, zbog čega je Menson poslao svoju "porodicu" u kuću u kojoj je Teri ranije živeo – a u kojoj je te krvave noći 1969. ubijena glumica Šeron Tejt. Ta bliska veza holivudske elite i mračnih okultnih sekti koje je duboka država koristila za socijalne eksperimente ostavila je trajan strah u životu Doris Dej. Kada je Doris preminula 13. maja 2019. od posledica upale pluća, sistem je hteo da joj priredi klasičan, pompezni holivudski ispraćaj. Međutim, u svom testamentu, Doris Dej je izričito naglasila da ne želi sahranu, ne želi javnu komemoraciju niti bilo kakav nadgrobni spomenik. Njeno telo je kremirano, a pepeo prosut u tišini. Bio je to njen poslednji, tihi bunt i poruka sistemu iluzija koji joj je uzeo sve, a zauzvrat dao samo prolaznu celuloidnu slavu.
15.maj 2019.
Umro srpski (jugoslovenski) glumac Mihailo Miša Janketić, jedna od najvećih gromada jugoslovenskog i srpskog glumišta. (Rođen: Novi Sad/Kraljevina Jugoslavija/Srbija 24.maj 1938. – Umro: Beograd/Srbija 15.maj 2019.) Mejnstrim mediji su ga ispratili kao "gospodina scene" i nabrajali legendarne uloge od Vlade Rusa u Otpisanima, preko Belog u Sivom domu, do Gavrila u Porodičnom blagu. Ali, Miša Janketić je bio mnogo više od glumačke legende. Njegov život je bio autentični suverenistički krik i svedočanstvo o tome kako istorijski ciklusi i geopolitički inženjering lome sudbinu običnog čoveka na Balkanu. Iza njegovog gospodskog glasa i aristokratskog držanja otkrivamo neverovatne, skoro filmske preokrete koji direktno svedoče o surovosti 20. veka. Miša je rođen u Novom Sadu, ali su mu koreni iz Crne Gore. Drugi svetski rat mu je potpuno zbrisao porodicu. Oca Radomira, pravnika i partizana, Nemci su zarobili i odveli u logor, a stravična sudbina zadesila je njegovu majku Milicu, učiteljicu. Nju je u Pljevljima 1944. godine zverski ubio ozloglašeni četnički egzekutor Milorad Vukojičić, poznatiji kao pop Maca. Miša je sa samo šest godina ostao potpuno sam, prošavši pakao domova za nezbrinutu decu. Njegova sudbina je večna opomena o tome kako strani režiseri zapale fitilj na Balkanu, a cenu plaćaju nevina deca. On je tu traumu pretvorio u glumačku snagu, ne dopuštajući da ga mržnja proždere. Miša je prvobitno upisao književnost i bio stipendista sa obezbeđenom budućnošću. Međutim, nakon povratka iz jednog međunarodnog kampa, sistem mu je pod bizarnim i birokratskim izgovorom ukinuo stipendiju. Ostavljen bez dinara, bio je prisiljen da pređe na Pozorišnu akademiju jer su oni nudili studentski dom i redovnu menzu. Taj "slučajni" sistemski udarac zapravo ga je gurnuo na stazu besmrtnosti. Elita kroz administraciju često pokušava da ukaluupi ljude, ali autentični talenti uvek nađu pukotinu u sistemu.
.jpg)
1938-2019
80
Miša Janketić je bio jedan od putnika na čuvenom JAT-ovom letu Titograd–Beograd, 26. septembra 1981. godine, koji su oteli teroristi. Otmičari su tražili promenu rute i leteli preko Brindizija do Atine. Dok su svetske agencije čekale intervenciju specijalaca, putnici su, predvođeni Mišom i nekoliko snalažljivih ljudi, sami izveli akciju samopomoći, lažirali požar u avionu i primorali teroriste na kapitulaciju tokom evakuacije u Atini. Tokom ekonomskog sloma devedesetih godina, razočaran u to gde društvo ide i kako se gube prave vrednosti pod naletom divljeg kapitalizma, Miša je povukao radikalan potez. Prodao je sav svoj stolarski alat koji je godinama sakupljao u svojoj radionici. To je bio njegov lični protest protiv "novog doba" u kom se više nije cenio rad ruku i zanat, već šverc, monopol i partijska knjižica. Javno je govorio da žali što nema još jedan život na zemlji koji bi proveo u potpunoj prirodi, daleko od javnosti. Kada je preminuo 15. maja 2019, Miša Janketić je sahranjen 18. maja u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Iza sebe je ostavio suprugu Svjetlanu i četvoro dece, od kojih su Marko i Milica nastavili njegovim glumačkim stazama. Njegov odlazak ostaje zabeležen kao trenutak kada se preselio čovek koji je svojim životom dokazao da se iz pepela i domskog siromaštva može izroditi aristokratija duha, uprkos svim sistemima i ratovima koje elita nameće ovom podneblju
17-18.maj 2019.
Pad Austrijske vlade – Afera Ibica - Objavljen je tajni snimak iz 2017. na kojem austrijski vicekancelar Hajnc-Kristijan Štrahe na Ibici nudi državne poslove navodnoj rođaci ruskog milijardera u zamenu za političku podršku - Vlada Sebastijana Kurca je pala zbog korupcije. Ovo je školski primer obaveštajne sabotaže i "čišćenja" neposlušnih elemenata u Evropi. Štrahe i njegova Slobodarska partija (FPÖ) bili su izrazito suverenistički, antiglobalistički i proruski nastrojeni, oštro se protiveći diktatima Brisela i migrantskim kvotama. Tajni snimak je bio klasična operacija "medijske medene zamke" (honey trap) koju su zapadne službe držale u fioci pune dve godine. Lansirana je hirurški precizno – tačno nedelju dana pred izbore za Evropski parlament, kako bi se potpuno sasekao rast desnice i suverenista u Evropi i obezbedila pobeda globalističke struje u Briselu.
19.maj 2019.
Trgovinski rat između Kine i Sjedinjenih Država: „Gugl” (Google) ukida podršku za ažuriranje „Androida” (Android) na „Huavej” (Huawei) telefonima, kao i pristup „Gugl plej prodavnici” (Google Play Store) i aplikaciji „Džimejl” (Gmail), nakon što je ova kompanija stavljena na „crnu listu” vlade SAD. Tog dana je Gugl (Google), prateći izvršnu naredbu administracije Donalda Trampa, stavio kineski Huavej (Huawei) na crnu listu, čime im je ukinuta licenca za punu Android podršku. Ovaj potez nipošto nije bio slučajan. Huavej je u tom trenutku pretekao Epl (Apple) i ozbiljno ugrozio Samsung na prvom mestu globalne liste proizvođača. Za masovne medije to je bila "opravdana odbrana američke nacionalne bezbednosti od kineske špijunaže preko 5G mreže". Međutim. Korporacije su produžena ruka Duboke države: Godinama nam globalisti prodaju priču kako su Big Tech kompanije poput Gugla nezavisni, privatni entiteti koji služe celom čovečanstvu i spajaju svet. Jednim potpisom u Vašingtonu, taj mit je srušen. Gugl je preko noći pretvoren u geopolitičko oružje. To je dokaz da ako kontrolišeš softver i ekosistem (Play Store, Gmail, YouTube, Maps), jednim klikom možeš da odsečeš i digitalno izoluješ stotine miliona korisnika širom sveta. Bio je to udar na kineski tehnološki suverenitet: Huavej je napravio kardinalnu grešku u koracima sa stanovišta suverenizma – oslonio se na američki softver i komponente (zapadni čipovi Intela i Kualkoma su takođe odmah odsečeni). Kada su poleteli na prvo mesto u svetu, globalni centar moći je povukao ručnu kočnicu i pokazao ko je stvarni vlasnik digitalne infrastrukture planete. Globalisti su mislili da će potpuno uništiti Huavej, ali se tokom narednih godina desio se kontraefekat koji je ubrzao multipolarnost sveta: Ostavljen na cedilu, Huavej je bio prisiljen da razvije sopstveni operativni sistem – HarmonyOS, kao i sopstvenu prodavnicu aplikacija AppGallery. Umesto da Kina kapitulira, ova blokada iz maja 2019. naterala je Peking da uloži stotine milijardi u sopstvenu industriju poluvodiča i mikročipova. Huavej je uspeo da napravio potpunu supstituciju zapadnih delova. Kina je stvorila paralelni digitalni svet, potpuno nezavisan od Vašingtona i Silicijumske doline. Kada god koristiš tuđu tehnologiju i mrežu, zapravo živiš pod tuđom okupacijom. Huavej je to naučio na teži način, ali je otvorio oči celom Globalnom jugu.
20.maj 2019.
Umro legendarni austrijski automobilista i trostruki šampion Formule 1, Andreas Nikolas „Niki“ Lauda. (Rođen: Beč/Austrija 22.februar 1942. – Umro: Cirih/Švajcarska 20.maj 2019.) Zvanični mediji su ga ispratili kao ikonu moto-sporta i čoveka koji je pobedio smrt nakon stravičnog požara na Nirburgringu 1976. godine. Ali iz ugla našeg Foruma Antiglobalista, Niki Lauda je bio mnogo dublja figura. Njegova biografija je ultimativna priča o otporu korporativnom diktatu, borbi za lični suverenitet nad sopstvenim životom i biznisom, ali i o senci tragedije koja ga je progonila izvan trkačkih staza. Niki je rođen u jednoj od najbogatijih i najuticajnijih bečkih porodica višeg staleža. Njegov deda je bio moćni bankar koji je oštro bio protiv toga da mu unuk bude "običan trkač". Kada je porodica blokirala sve njegove finansije, Niki je uradio nešto nezamislivo za sistem – uzeo je ogroman bankarski kredit obezbeđen polisom životnog osiguranja i bukvalno kupio sebi mesto u Formuli 1. Sam je prokrčio put do vrha bez oslanjanja na nasledstvo, dokazujući da se suverenitet pojedinca osvaja sopstvenim rizikom. Nakon nesreće 1976. na Nirburgringu, gde je izgoreo i nagutao se toksičnih gasova (zbog čega su mu u bolnici čak dali i bolesničko pomazanje), vratio se na stazu posle samo šest nedelja sa živim ranama na glavi. Ali, iste te godine: na poslednjoj trci u Japanu, koja je odlučivala o tituli, padala je stravična kiša. Lauda je posle dva kruga dobrovoljno parkirao bolid u boks i rekao: "Moj život vredi više od ove titule, ne želim da ginem zbog televizijskog rejtinga." Mediji i sponzori su bili besni jer je odbio da bude njihovo žrtveno jagnje u trkačkom teatru. Let Lauda Air 004: Svi misle da mu je najgori trenutak u životu bio požar u bolidu, ali sam Niki je priznao da nije. Najveća tragedija njegovog života desila se 26. maja 1991. godine, kada se avion njegove sopstvene avio-kompanije "Lauda Air" srušio u Tajlandu, pri čemu je poginulo svih 223 ljudi.
1942-2019
70
To je bio trenutak gde je Niki Lauda pokazao svoju najveću snagu protiv globalnih mastodonata. Zvanični sistem je odmah pokušao da svali krivicu na tajlandske pilote ili loše održavanje u njegovoj maloj kompaniji. Lauda je lično spakovao kofere, odleteo na mesto nesreće u džunglu, sakupio dokaze i otkrio da je avion imao fabričku grešku – usmerivač potiska na motoru (thrust reverser) se sam aktivirao usred leta. Kada je gigant Boeing odbio to da prizna, Lauda je otišao u London, seo u njihov zvanični simulator letenja i dokazao da je nemoguće preživeti taj otkaz. Zapretio je da će lično izaći pred medije i reći da korporacija krije istinu. Boeing je kapitulirao, javno priznao krivicu i promenio dizajn na svim avionima. Lauda je lično otišao na sahrane žrtava, rekavši da je to jedini način da umiri savest jer je na avionima stajalo njegovo ime. Lauda je decenijama živeo sa transplantiranim bubrezima (koje su mu donirali brat Florijan i druga supruga Birgit), a u avgustu 2018. godine urađena mu je i hitna transplantacija pluća – što je bila direktna zakasnela naplata za toksični dim sa Nirburgringa iz 1976. godine. Njegovo telo je izdalo u maju 2019. usled hroničnih problema sa bubrezima na dijalizi u Švajcarskoj. Ostaje zapamćen po svojoj prepoznatljivoj crvenoj kapi (koju je nosio da sakrije ožiljke, ali i kao savršen lični sponzorski prostor). Bio je čovek koji je pokazao da se i unutar najskupljeg globalističkog cirkusa na svetu može ostati autentičan, proračunat i surovo iskren suverenist koji nikome ne polaže račune.
21.maj 2019.
Skupština Srbije je nakon višegodišnje borbe i peticije koju je potpisalo preko 160.000 građana usvojila izmene Krivičnog zakonika – poznatije kao "Tijanin zakon". Uvedena je doživotna kazna zatvora bez prava na uslovni otpust za najteža krivična dela protiv dece, trudnica i nemoćnih lica. Ovaj događaj ima dvostruko dno. S jedne strane, to je bila autentična pobeda naroda i roditelja koji su naterali tromi državni aparat da reaguje na stravično nasilje. S druge strane, globalni centri moći su odmah iskoristili ovaj presedan. Savet Evrope i razne zapadne NVO su momentalno napali Srbiju tvrdnjom da doživotna kazna bez prava na žalbu "krši ljudska prava" i evropske konvencije. Time je sistem još jednom demonstrirao svoju doktrinu: suverenitet jedne države da sama donosi stroge zakone i štiti sopstvenu decu uvek mora biti podređen univerzalnim diktatima nadnacionalnih tela iz Brisela.
24.maj 2019.
U pobuni u zatvoru u Akarigvi (Venecuela) poginulo 29 zatvorenika, a 19 čuvara je povređeno. Zvanični narativ venecuelanskih vlasti glasio je da su specijalne snage policije (FAES) morale da intervenišu kako bi sprečile "masovno bekstvo iz zatvora" nakon što su se sukobile rivalske bande. Međutim, organizacije za ljudska prava su to odmah proglasile "masakrom". Ova ustanova u Akarigvi uopšte nije bila pravi zatvor, već preventivni policijski pritvor u kojem su ljudi po zakonu smeli da provedu maksimalno 48 sati pre izlaska pred sudiju. U praksi, sistem je tamo ugurao oko 500 zatvorenika u prostor projektovan za jedva 60 ljudi! Tokom sukoba sa policijom, zatvorenici su aktivirali čak tri ručne bombe i uzvratili žestokom paljbom iz automatskog oružja. Kako u pritvorskoj ćeliji policijske stanice zatvorenici imaju vojni arsenal?! Očito da je u pitanju bila korumpirana mrežu čuvara i unutrašnjih bandi. U Venecueli pod sankcijama, gde je novac obezvređen, u zatvorima se razvio paraleni biznis gde vođe bandi (pranes) uz blagoslov korumpiranih struktura naplaćuju zatvorenicima "porez" za hranu, krevet i oružje. Zašto je zapravo izbila pobuna? Zatvorenici su danima protestovali jer im je bila uskraćena hrana, lekovi, a porodicama zabranjeno da im donose pakete. Venecuela je u tom trenutku bila pod brutalnim finansijskim i trgovinskim embargom SAD, što je dovelo do opšte nestašice svega na slobodi. A kada sistem na slobodi nema hleba, u zatvorskom sistemu nastupa čisti kanibalizam. Globalni predatori koriste sankcije da izgladne narod i unište javne institucije, kako bi posle prstom pokazivali na "propalu državu" i tražili vojnu intervenciju. Samo godinu dana kasnije, u maju 2020. godine, u istoj toj saveznoj državi Portugesa, u obližnjem zatvoru Los Ljanos u Gvanareu, izbila je skoro identična pobuna u kojoj je poginulo više od 45 zatvorenika – ponovo zbog gladi i zabrane porodičnih poseta pod izgovorom pandemije. Kada globalna imperija želi da slomi jednu zemlju, ona ne udara odmah bombama po prestonici. Ona je izgladnjuje spolja dok se njeno društveno tkivo ne raspadne iznutra, počevši od najranjivijih tačaka – njenih prepunih kazamata.
Umrla srpska (jugoslovenska) glumica Dušica Žegarac jedna od najlepših i najdarovitijih diva jugoslovenske i srpske kinematografije. (Rođena: Beograd/Kraljevina Jugoslavija-Srbija pod nemačkom okupacijom/Srbija 15.april 1944. – Umrla: Lisabon/Portugalija 24.maj 2019.) Mejnstrim mediji su je ispratili suvim biografskim podacima o njenom debiju u filmu Deveti krug i osvojenim Zlatnim arenama. Međutim, sudbina Dušice Žegarac krije potresno svedočanstvo o porodičnom stradanju pod ideološkim režimima, surovoj borbi protiv konzervativnih nadnacionalnih matrica i dubokom preziru prema ljudskom i političkom oportunizmu. Dušica je rođena ratne 1944. godine u Beogradu. Ono što je mejnstrim krio jeste da je njena porodica brutalno stradala od strane komunističkog režima – delovi porodice su joj završili na Golom otoku. Kao srednjoškolka, slučajno je zapažena na Terazijama i bačena pravo u vatru ulogom progonjene Jevrejke u kultnom filmu Deveti krug (1960). Iako je želela da bude lekarka, sistem i talenat su je povukli na drugu stranu – žrtvovala je studije medicine zbog glume. Ali, porodični žig ju je pratio, pa je nakon prvih uspeha prošla kroz dug, mračan i depresivan period bez ikakvih glumačkih angažmana. Godine 1970. Dušica se udaje za Portugalca Pedra Masana de Amorima i odlazi u Lisabon. Tamo nailazi na zid: stara, tradicionalna, ultra-konzervativna i bogata portugalska porodica posmatrala ju je sa podozrenjem kao strankinju i glumicu. Kada je shvatila da se brak raspada, usledila je stravična porodična drama. Razvod je trajao dugih sedam godina, a moćna portugalska porodica joj je oduzela decu – sina Franciska i ćerku Tatjanu. Svi su joj govorili da digne ruke i da je sistem jači. Ali ona je povela privatni rat: pune dve i po godine grčevito se borila kroz sudske lavirinte i uspela da vrati decu i dovede ih kući u Jugoslaviju. Sama je rekla: "Meni bez njih života nije bilo!"
.jpg)
1944-2019
75
Za glavnu ulogu u filmu Opklada, iz 1971. godine, Zdravka Randića, u kome glumi mladu suprugu koja napušta starijeg muža (Pavle Vuisić), da bi mu se — uvidevši da je prevarena - vratila, nagrađena je Zlatnom arenom u Puli. Osam godina kasnije osvaja istu nagradu, ovoga puta za epizodnu ulogu, za lik alkoholičarke na lečenju, u Posebnom tretmanu (1980) Gorana Paskaljevića. Iako je dobila najveća priznanja, uključujući i nagradu "Pavle Vuisić" za životno delo, Dušica Žegarac je poslednje godine života provela u tišini, boreći se sa teškom bolešću i nemaštinom. Portugalija je za nju bila mesto najveće patnje, ali sudbina je htela da se u kasnijim godinama života, kada su deca odrasla, ponovo vrati i nastani tamo. Krug njene sudbine zatvorio se tačno na onom tlu gde je vodila svoj privatni rat protiv sistema i konzervativnih porodičnih matrica. Pored nje je pored bolesničke postelje i u trenucima smrti bila njena ćerka Tatjana, koja je doputovala iz Madrida kako bi ispratila majku. Porodica je svesno zadržala te poslednje dane u krugu najuže privatnosti, daleko od medijskih reflektora i tabloida, što potpuno priliči njenom karakteru i dostojanstvu. Iako je izdahnula na atlantskoj obali Evrope, sistem i porodica su ispoštovali njene korene. Njeno telo (odnosno urna nakon kremacije) prebačeno je u rodni grad, pa je sahrana obavljena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
26-27.maj 2019.
Masakri u zatvorima u Amazonasu: 55 zatvorenika ubijeno u nizu pobuna u četiri različita zatvora u brazilskoj državi Amazonas. Ovi masakri u Amazoniji nisu obični obračuni uličnih bandi. To je najkrvaviji dokaz postojanja "Zatvorske duboke države" i globalnog fenomena gde korporativni i narko-karteli u potpunosti preuzimaju institucije sistema. Sve je počelo u nedelju, 26. maja, u zloglasnom kompleksu Anisio Žobim (Anísio Jobim), gde je tokom regularnih porodičnih poseta, naočigled majki i žena, brutalno ubijeno 15 zatvorenika. Sutradan, 27. maja, dok su nadležni tvrdili da je situacija pod kontrolom, smrt se proširila na još tri zatvora (Antonio Trindade, Purakekuara i Privremeni pritvor za muškarce), gde je tokom rutinskih inspekcija pronađeno još 40 zadavljenih tela. Bezbednosne službe su priznale da su ove žrtve pripadale istoj narko-grupi – lokalnom moćnom kartelu Familia do Norte (FDN). Radilo se o unutrašnjem raskolu i brutalnom "čišćenju redova". Globalni sistem dozvoljava da zatvori funkcionišu kao autonomne privredne zone u kojima narko-bosovi iz svojih ćelija nesmetano vode biznis vredan milijarde dolara, upravljajući rutama za šverc kokaina duž reke Amazon. Država se meša tek kada haos izađe na ulice. Dok su ranijih godina masakri u Brazilu bili obeleženi masovnim obezglavljivanjima i upotrebom vatrenog oružja, 27. maja je čak 40 zatvorenika ubijeno čistim davljenjem i gušenjem (asfiksijom). To znači da su egzekucije izvršene u potpunoj tišini, planski, od ćelije do ćelije, dok su čuvari navodno "obezbeđivali perimetar". Kako je moguće izvesti koordinisano gušenje 40 ljudi u četiri različita zatvora u istom danu, a da stražarski sistem to ne primeti i ne reaguje? Odgovor je jasan – prećutni blagoslov ili potpuna kapitulacija zatvorske uprave pred strukturama kartela. Brazil ima treću najveću zatvorsku populaciju na svetu (preko 700.000 ljudi). Kompleks Anisio Žobim je u tom trenutku primao tri puta više ljudi od svog zvaničnog kapaciteta. Taj dizajnirani nehumani prostor – gde ljudi spavaju jedni preko drugih u tropskom paklu Amazonije – idealan je inkubator za stvaranje vojske bezobzirnih vojnika kartela. Globalistički model zahteva prepune zatvore jer se kroz njih peru ogromne budžetske pare za "bezbednost" i privatne firme koje snabdevaju zatvore hranom i opremom, dok stvarni uzroci siromaštva i kriminala ostaju netaknuti. Svega dva meseca kasnije, u julu 2019, u susednoj državi Para, u zatvoru Altamira, [izbio je još gori masakr gde je ubijeno 57 ljudi, od kojih je 16 obezglavljeno. Sistem nije rešio ništa – samo je poslao savezne trupe da privremeno zataškaju situaciju. Zatvori u Latinskoj Americi nisu mesta za resocijalizaciju, već zvanično priznate fabrike smrti i logistički centri globalnog narko-biznisa. Dok države glume suverenitet na televiziji, stvarni vladari teritorije drže ključeve sa unutrašnje strane rešetaka.
Jun 2019
01.jun 2019.
FK Liverpul osvaja svoju 6. titulu u UEFA Ligi šampiona, pobedivši engleski klub Totenhem hotspur rezultatom 2 : 0 na stadionu Metropolitano u Madridu, uz golove Mohameda Salaha i Divoka Origija. Ovo "sveenglesko finale" u srcu Španije krije prepoznatljivu matricu korporativnog preuzimanja najvažnije sporedne stvari na svetu i stvaranja elitističkog mehura. Liverpulov uspeh pod trenerskom palicom Jirgena Klopa jeste sportska bajka, ali iza nje stoji moćni američki investicioni fond Fenway Sports Group (FSG). Ovo finale je bilo krunski dokaz da je Liga šampiona prestala da bude takmičenje evropskih šampiona, već je pretvorena u zatvoreni elitni klub milijardera, gde tradicionalni klubovi sa evropskog Istoka i Juga nemaju nikakvu šansu protiv finansijskih predatora sa Volstrita i naftnih magnata. To finale je usledilo nakon neverovatnih polufinala gde je Liverpul nadoknadio 0:3 protiv Barselone, a Totenhem prošao Ajaks u poslednjoj sekundi. Globalni mediji su pumpali narativ o "čudu". Primećuje se da moderni fudbal sve više poprima elemente holivudskog scenarija – drama se maksimizuje kako bi se privukle stotine miliona gledalaca kraj ekrana i oborili svi rekordi zarade od TV prava i reklama. Fudbal je postao najveći globalni teatar. Rimljani su imali koloseum, a moderni globalisti imaju Ligu šampiona – savršen paravan za skretanje pažnje masama dok se iza kulisa resetuju ekonomije i menjaju zakoni.
03.jun 2019.
Masakr u Kartumu: Više od 120 ljudi je ubijeno kada su sudanske trupe i pripadnici milicije Džandžavid upali u protestni kamp ispred vojnog štaba u Kartumu (Sudan) i otvorili vatru na okupljene. Nakon što je u aprilu 2019. srušen dugogodišnji diktator Omar al-Bašir, narod je ostao na ulicama tražeći potpunu civilnu vlast. Umesto toga, dobili su vojnu huntu. Ko je dao zeleno svetlo za ovaj masakr? Nekoliko dana pre 3. juna, lideri sudanske vojne hunte (generali Burhan i Dagalo Hemeti) posetili su Saudijsku Arabiju, Ujedinjene Arapske Emirate i Egipat. Ove bogate monarhije i regionalni igrači, u potpunom dogovoru sa zapadnim finansijskim centrima, panično su se plašili "Sudanskog proleća" i buđenja stvarne narodne demokratije u Africi. Zato su hunti obezbedili milijarde dolara pomoći i diplomatski štit na međunarodnoj sceni kako bi se radikalni kampovi zbrisali silom. Odmah nakon što je počela pucnjava, vojne vlasti su uvele skoro potpunu blokadu interneta u celom Sudanu. Zašto? Doktrina globalnog upravljanja krizama nalaže: ako nema snimaka na mrežama, masakr se nije desio. Sistem je testirao kako u realnom vremenu odseći državu od 40 miliona stanovnika sa svetske mreže da bi se sakrili ratni zločini, bacanje tela u Nil i terorisanje bolnica.
To je bila lekcija koju su globalisti kasnije primenjivali širom sveta tokom vanrednih stanja. Jedinice RSF nisu samo čistile trg – oni su upali u bolnice, pretukli lekare i sistematski gasili klinike koje su pružale prvu pomoć ranjenima. Kada sistem želi da uništi otpor, on ne cilja samo borce, već i infrastrukturu humanosti, kako bi među masom posejao apsolutni, parališući strah. Šta je usledilo potom? Dva generala koja su tog dana zajednički naredila masakr nad sopstvenim narodom – Burhan (vođa vojske SAF) i Dagalo Hemeti (vođa paramilitaraca RS) – ubrzo su se okrenuli jedan protiv drugog. To je u aprilu 2023. godine preraslo u stravičan Sudanski građanski rat. Taj sukob je razorio zemlju. Milioni ljudi su raseljeni, Kartum je pretvoren u ruševine, a glad vlada regijama. Zlato i resursi Sudana u potpunosti su preuzeti od strane stranih korporacija i privatnih vojnih kompanija, dok je narod koji je proleća 2019. sanjao o slobodi, postao kolateralna šteta u globalnoj borbi za afričke resurse. Kada god vam globalni režiseri obećaju "tranziciju ka demokratiji" kroz vojni kompromis, znajte da iza zavese već dele vaše resurse, dok za narod spremaju mrak i municiju.
Apple zvanično gasi iTunes: Kraj jedne ere i prelazak na totalnu pretplatničku kontrolu. Na svojoj godišnjoj programerskoj konferenciji, tehnološki gigant Apple je zvanično objavio da nakon 18 godina gasi iTunes, aplikaciju koja je redefinisala digitalnu muzičku industriju, i cepa je na tri odvojene aplikacije (Music, Podcasts, TV). Na prvi pogled, ovo je samo tehnološka vest, ipak to je savršen marker prelaska u novu, opasniju fazu digitalnog globalizma – "ekonomiju pretplate". Sa iTunes-om, korisnik je bio vlasnik digitalnog fajla; kupi pesmu ili album za dolar i to je njegovo, na njegovom hard disku. Gašenjem tog modela i potpunim prelaskom na striming servise (Apple Music, Spotify), Big Tech ti ukida koncept privatnog vlasništva. Korisnik više ne poseduješ ništa, već iznajmljuje pristup kulturi, muzici i informacijama. Ako prestane da plaća mesečni harač korporaciji, ili ako njegovo mišljenje postane "nepodobno" pa mu ukinu nalog – preko noći ostaje bez ičega. To je ekonomska tiranija u digitalnom ruhu: "Nećeš posedovati ništa i bićeš srećan".
07.jun 2019.
Tereza Mej podnela je ostavku na mesto premijera Ujedinjenog Kraljevstva posle neuspešnih pregovora sa Evropskom unijom o sprovođenju Bregzita. Bio je to dan kada je Tereza Mej (Theresa May) zvanično podnela ostavku na mesto lidera Konzervativne partije, čime je pokrenut proces njene smene sa mesta premijera Ujedinjenog Kraljevstva, nakon što je britanski parlament tri puta glatko odbio njen predlog sporazuma o Bregzitu koji je dogovorila sa Briselom. Zvanični narativ Londona i Brisela glasio je: „Tereza je bila slaba liderka, podbacila je u pregovorima i donela loš sporazum koji niko nije hteo.” Doktrina "Staklene litice" (Postavljanje na nemoguću poziciju): Ko je zapalio fitilj Bregzita? David Kameron. On je raspisao referendum 2016. godine, a kada je narod izglasao izlazak iz EU, pa je spakovao kofere i podneo ostavku. Globalna elita je tada na čelo Britanije namerno postavila Terezu Mej – ženu koja je u kampanji zapravo glasala za OSTANAK u Evropskoj uniji. To je klasičan potpis sistema: kada je projekat osuđen na haos i pretežak teret, na vrh se postavlja figura koja će služiti kao žrtveno jagnje, kako bi se kasnije reklo da je ideja o suverenom izlasku iz EU "nemoguća". Pregovori sa EU nisu bili pregovori o ravnopravnom razlazu.
Birokratija iz Brisela, vođena interesima globalnog kapitala, imala je jedan jedini cilj: kazniti Veliku Britaniju i učiniti proces izlaska što bolnijim. Cilj je bio da se pošalje jeziva poruka svakoj drugoj evropskoj državi (poput Francuske, Italije ili Holandije) koja bi ikada pomislila da povrati svoj nacionalni i monetarni suverenitet. Držeći Terezu Mej u šahu kroz famozni "irski bekstop" (granicu u Irskoj), Brisel ju je naterao da donese ugovor koji je od Britanije pravio vazala bez prava glasa. Dok je Tereza pregovarala spolja, unutar Londona je trajao tihi rat. Preko 50 ministara i zvaničnika podnelo je ostavke u njenoj vladi tokom tri godine – što je apsolutni istorijski rekord! Sistem je iznutra bušio svaku šansu za jedinstven britanski front, namerno stvarajući paralizu parlamenta kako bi naterao javnost da zamrzi sam koncept Bregzita. Na njeno mesto dolazi Boris Džonon, čovek koji je zajahao taj talas nezadovoljstva. On je prodao narodu priču o "tvrdom Bregzitu", potpisao skoro isti ugovor, a Britaniju kasnije gurnuo u potpunu ekonomsku i vojnu servilnost prema Vašingtonu i transatlantskim strukturama tokom kriza koje su usledile. Izlazak iz globalističkih integracija se ne finansira salonskim pregovorima sa birokratama. Tereza Mej je mislila da može da igra po pravilima kluba koji je odlučio da je uništi. Na kraju je završila politički slomljena, dok je sistem samo promenio glumca na čelu vlade.
08.jun 2019.
Moldavija, jedna od najsiromašnijih zemalja kontinenta ušla je u potpunu institucionalnu šizofreniju: zemlja je imala dva parlamenta, dva predsednika i dve suprotstavljene vlade koje su se međusobno optuživale za državni udar. Bilo je ovo remek-delo geopolitičkog inženjeringa gde su se dve najveće svetske sile (SAD/EU i Rusija) na trenutak udružile u "nemogući pakt" kako bi srušile jednog lokalnog, svemoćnog tajkuna. Šta se sve ovog dana dogodilo? Vlada Moldavije na čelu s novom premijerkom Majom Sandu položila je zakletvu nakon zasedanja moldavskog parlamenta. Ustavni sud Moldavije proglasio je nezakonitim ukaze predsednika Igora Dodona o imenovanju Maje Sandu za premijera i formiranju Vlade. Parlament Moldavije usvojio je deklaraciju o „Okupiranoj državi“, u kojem se navodi da je u toj zemlji široko rasprostranjena korupcija, a da su oligarsi dobili totalnu kontrolu nad sudovima. Moldavski poslanici su naveli da su zabrinuti zbog narušavanja ljudskih prava i sloboda. Da bismo razumeli zašto je parlament usvojio deklaraciju o „Okupiranoj državi“, moramo otkriti ko je bio stvarni vlasnik Moldavije do tog 8. juna. Reč je o oligarhu po imenu Vladimir Plahotniuk, lideru Demokratske partije. Plahotniuk nije imao visoku državnu funkciju, ali je kroz sistem ucena, nelegalnog prisluškivanja i korupcije posedovao bukvalno sve: pravosuđe, medije, policiju i – što je najvažnije – Ustavni sud. Nakon pat-pozicije na izborima, Brisel i Moskva povlače neočekivan potez. Spajaju nespojivo: prozapadni, liberalni blok ACUM na čelu sa Majom Sandu (bivšom savetnicom Svetske banke) i prorusku Socijalističku partiju predsednika Igora Dodona. Cilj ovog hibridnog saveza bio je samo jedan – tehnički očistiti državu od Plahotniukovog kartela.
Kada je Plahotniuk shvatio da gubi vlast, aktivirao je svoje džokere u Ustavnom sudu. Sud je brzinom svetlosti doneo "suludu" odluku: proglasio je formiranje vlade neustavnim pod bizarnim izgovorom da je rok za formiranje istekao bukvalno dan ranije (7. juna), računajući tri meseca kao tačno 90 dana, a ne kalendarska tri meseca! Sutradan su otišli korak dalje, suspendovali predsednika Dodona i postavili Plahotniukovog premijera Pavela Filipa za vršioca dužnosti kako bi raspisao prevremene izbore. Nekoliko dana su zgrade ministarstava i vlade bile blokirane privatnim obezbeđenjem i policijom lojalnom oligarhu, dok je vlada Maje Sandu zasedala u parlamentu pod svetlima mobilnih telefona jer im je Plahotniuk isključio struju. Pritisak spolja je bio preveliki. Kada su ambasadori SAD, EU i Rusije zajednički ušli u sedište Demokratske partije i stavili papir pred Plahotniuka, shvatio je da je njegova imperija gotova. Dana 14. juna 2019. godine, Plahotniukova vlada je kapitulirala i podnela ostavku, a sam oligarh je iste noći privatnim avionom pobegao iz zemlje. Dan kasnije, Ustavni sud je pod pritiskom naroda povukao sve svoje odluke, a ubrzo su sve sudije podnele kolektivnu ostavku zbog sramote. Ono što je potom godinama posle ovog događaja usledilo jeste raspad zapadnjačkog "braka iz interesa" sa proruskim snagama iz juna 2019. Taj krizni maj/jun bio samo čišćenje terena da bi se Moldavija potpuno uvukla u zapadnu sferu uticaja. Moldavija se nalazi pod neviđenim tenzijama i ekonomskim pritiscima, a aktuelna tema je potencijalno istorijsko ujedinjenje Moldavije sa Rumunijom koje Sandu otvoreno zagovara kako bi zemlju podvela pod direktan NATO i EU štit, brišući tako i poslednje tragove postsovjetskog suvereniteta.
09.jun 2019.
Početak masovnih protesta u Hongkongu - Preko milion ljudi izašlo je na ulice Hongkonga u znak protesta protiv predloženog Zakona o ekstradiciji, koji bi omogućio da se osumnjičenima sudi u kontinentalnoj Kini. Bio je to početak višemesečnih brutalnih uličnih borbi koje su paralisale ovu globalnu finansijsku prestonicu. Dok su mejnstrim mediji plasirali romantičnu priču o "spontanom demokratskom buntu", uočava se klasičan primer asimetričnog geopolitičkog ratovanja. Hongkong je idealno proksi bojište za zapadne centre moći. Tajming je bio hirurški precizan – udariti Kinu unutar njene sopstvene kuće, poljuljati njen ekonomski hab i poslati poruku Pekingu usred žestokog trgovinskog rata sa Amerikom. Narodni gnev zbog realnog gubitka autonomije je iskorišćen kao pogonsko gorivo za interese zapadnih obaveštajnih struktura i transnacionalnog kapitala koji ne želi jaku i centralizovanu Kinu.
10.jun 2019.
Prošlo 20 godina od Kumanovskog sporazuma kojim je završen Rat na Kosovu i Metohiji - u Prištinu došli bivši američki predsednik Bil Klinton i državna sekretarka iz njegove administracije Madlen Olbrajt - Naplata ratnih usluga kroz infrastrukturu i resurse. Dok je srpski narod obeležavao dve decenije od Kumanovskog sporazuma i rezolucije 1244, u Prištini je organizovana bizarna, trijumfalistička predstava. Glavni gosti na toj proslavi bili su bivši američki predsednik Bil Klinton, državna sekretarka Madlen Olbrajt i penzionisani NATO general Vesli Klark. Za masovne medije na Zapadu i u Prištini, ovo je bio "praznik slobode i demokratije". Zašto su Klinton, Olbrajtova i Klark stvarno došli u Prištinu? Zvanični narativ kaže: "iz ljubavi prema albanskom narodu". Istina glasi: korporativni profit. Nakon 1999. godine, ključni akteri NATO agresije su privatizovali kosovsku ekonomiju. Kompanija Madlen Olbrajt (Albright Stonebridge Group) preuzela je upravljanje vodećim telekomunikacionim i infrastrukturnim projektima na Kosovu, dok je Vesli Klark preko svoje firme Envidity godinama pokušavao da dobije licencu za eksploataciju ogromnih rezervi uglja i tečnog goriva u Metohiji. To je suština zapadnog globalizma – proglasiš rat pod maskom "humanitarne intervencije", a onda se vratiš kao biznismen da naplatiš plen. Kosovo je jedinstvena teritorija u Evropi gde živi akteri američke administracije dobijaju spomenike u bronzi za života. Klinton već ima svoj bulevar i statuu, a tog juna 2019. svečano je otkrivena i bista Madlen Olbrajt. Iz ugla socijalnog inženjeringa, ovo je klasično obeležavanje teritorije – imperija stavlja svoje simbole kako bi lokalnom stanovništvu utuvila u glavu ko je stvarni vlasnik njihove sudbine, dok istovremeno drži region u večnom zamrznutom konfliktu. Dok su u Prištini Klintonu kačili ordene, svesno je prećutana suština Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244 – dokumenta koji garantuju suverenitet i teritorijalni integritet tadašnje SRJ (Srbije). Globalistički poredak funkcioniše po principu "međunarodnog prava na bazi švedskog stola" – uzima se i sprovodi samo ono što odgovara interesima hegemonije, dok se potpisani dogovori gaze bez ikakvih pravnih posledica.
Manje od tri godine nakon što se smeškala pored svoje biste u Prištini, u martu 2022. godine, Madlen Olbrajt je preminula u 84. godini. Sa sobom je odnela tajne o tome kako je režiran slučaj "Račak" i kako su se crtale mape Balkana. Nakon proteka pola decenije od ove predstave za naivan narod, svedoci smo potpunog sloma onog zapadnog poretka koji su Klinton i Olbrajtova gradili devedesetih. Sjedinjene Države su unutrašnje duboko podeljene, zapadni uticaj na Globalnom jugu ubrzano opada, a samoproklamovano "Kosovo" se nalazi u trajnoj političkoj i ekonomskoj senci, potpuno zavisno od stranih donacija, dok narod masovno beži sa te teritorije glavom bez obzira. Imperijalni trijumfi na tuđoj teritoriji uvek imaju rok trajanja. Možeš podići koliko god želiš bisti i spomenika, ali kada se globalna arhitektura moći zaljulja, ti spomenici ostaju samo kao nemo svedočanstvo o vremenu jedne licemerne i prolazne okupacije.
15.jun 2019.
_svg.png){kind=small}
Trojčindanski sabor pod motom „Odbranimo svetinje“ održan je ispred Sabornog hrama Hristovog Vaskresenja u Podgorici kao masovna reakcija na predloženi zakon o slobodi veroispovesti. - skup je predstavljao odgovor na Nacrt zakona kojim se dovoze u pitanje dostojanstvo i imovina Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori. Ispred Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici grmelo pod motom „Odbranimo svetinje“. Bio je to Trojčindanski sabor — i to ne bilo kakav, već prema svedočenjima sa terena, jedan od najmasovnijih i najvažnijih skupova u modernoj istoriji Crne Gore. Narod je jasno osetio šta se sprema iza zatvorenih vrata režimskih kancelarija. Sabor je bio direktan, masovan i nepokolebljiv odgovor na skandalozni Nacrt zakona o slobodi veroispovesti koji je skovala tadašnja Vlada. Pod plaštom "evropskih zakona" i "modernih uverenja", direktno su se udarilo na dostojanstvo, identitet i vekovnu imovinu Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori. Tog dana je, zapravo, zapaljena ona prva, ključna iskra otpora koja će pokrenuti istorijske litije i pokazati da se sa svetinjama ne trguje!
16.jun 2019.
Veliki nestanak električne energije pogodio je Argentinu, Urugvaj i delove Paragvaja, ostavivši bez struje skoro 50 miliona ljudi. Veliki nestanak električne energije bukvalno je paralizovao ceo južni konus kontinenta i doveo do tehno-kolapsa: bolnice na generatorima, vozovi ukočeni u mestu, semafori pogašeni, a milioni u totalnoj informacionoj blokadi. Zvanična objašnjenja su, naravno, odmah počela da vrte priče o "tehničkom kvaru na interkonekciji" i "izolovanom incidentu". Međutim, ovaj megasloženi sistemski slom bio je jasan dokaz koliko je savremeni svet ranjiv zbog prevelike centralizacije ključne infrastrukture. Kada sve konce vežeš za jedan virtuelni i centralizovani sistem, dovoljan je jedan "klik" ili softverska greška da cela regija ostane bez daha. Lekcija iz juna 2019. koju globalni tehnokrati i dalje uporno ignorišu!
22.jun 2019.
U pokušaju državnog udara u etiopskom regionu Amhara i sinhronizovanom napadu u Adis Abebi ubijeni su regionalni predsednik Ambačev Mekonen i načelnik Generalštaba oružanih snaga Seare Mekonen. Iza neuspelih udara, koji su otkrili duboke etničke i političke podele unutar zemlje, stajao je regionalni šef bezbednosti general Asamnev Cige koji je eskspresno eliminisan. Etiopija je u tom trenutku bila ključna geopolitička nagrada na Rogu Afrike. Premijer Abij Ahmed je tek bio preuzeo vlast, pokrenuo radikalne reforme, počeo da miri decenijske neprijatelje (poput Eritreje) i, što je najvažnije za globalne zapadne centre moći — Etiopija je ubrzano gradila "Veliku etiopsku renesansnu branu" (GERD) na Plavom Nilu. Ova brana je projektovana da Etiopiju pretvori u energetsku superkonzervu istočne Afrike i potpuno je otrgne od zavisnosti od stranih kredita i MMF-a. Kome smeta jaka, nezavisna i energetski stabilna Etiopija koja sama kroji svoju sudbinu? Pa naravno, transnacionalnim korporacijama i spoljnim silama koje decenijama primenjuju staru rimsku doktrinu „Divide et impera“ (Zavadi pa vladaj). Kada jedna afrička nacija krene da se ujedinjuje i ekonomski osamostaljuje, po pravilu se preko noći pale etnički fitilji, finansiraju se lokalni "gospodari rata" i organizuju se državni udari kako bi se zemlja gurnula u haos, a resursi ostali pod kontrolom stranog faktora. Ubistvo vojnog vrha i regionalnog lidera bio je direktan pokušaj da se preseče kičma etiopske države i zaustavi njen suvereni uspon. Etiopija je preživela taj udar. Etiopija je zvanično završila izgradnju Velike etiopske renesansne brane (GERD) u julu 2025. godine, a zvanična inauguracija održana je 9. septembra 2025. godine. Ono što najviše boli globalne finansijske mešetare jeste činjenica da je ovaj projekat od preko 4–5 milijardi dolara izguran gotovo u potpunosti domaćim sredstvima — kroz dobrovoljne priloge samih Etiopljana u zemlji i dijaspori, bez ropskih kredita Svetske banke. Ovim potezom Etiopija je presekla britanske i kolonijalne ugovore iz prošlog veka koji su Egiptu davali apsolutni veto na svaku kap vode iz Nila, pokazując da se suverenitet može odbraniti i lopatom i betonom, uprkos svim pokušajima da se zemlja baci na kolena.
23.jun 2019.
Jako nevreme i potop u Srbiji - Beograd i druge gradove u Srbiji u popodnevnim časovima zahvatilo je jako nevreme. Snimci koji su se pojavili na društvenim mrežama prikazale u nadrealne scene. Na raskrsnici u Cvijićevoj ulici iz asfalta je u jednom trenutku šiknuo gejzir. U pojedinim delovima Beograda palo je danas po podne oko 60 litara kiše za samo sat i po, rečeno je Tanjugu u Republičkom hidrometeorološkom zavodu (RHMZ). U selima u okolini Gornjeg Milanovca i Čačka pada grad veličine oraha, a pljuskovi sa grmljavinom i gradom počeli su nešto pre 16 sati. Dok globalni tehnokrati maštaju o "pametnim gradovima" (Smart Cities), u realnosti imamo situaciju gde samo jedna ozbiljnija letnja oluja pretvori milionski grad u venecijanske kanale, a levu obalu Dunava (Borču i Kotež) ostavi odsečenu pod vodom.
Vaterpolo reprezentacija Srbije osvojila Svetsku ligu pobedivši Hrvatsku rezultatom 12:11. Dok je Beograd plivao pod epskim nevremenom, na beogradskom Tašmajdanu igralo se finale koje će se prepričavati generacijama. Vaterpolo reprezentacija Srbije savladala je Hrvatsku rezultatom 12:11 i po 12. put pokorila Svetsku ligu, obezbedivši ujedno i vizu za Olimpijske igre u Tokiju. Meč je odigran u uslovima koji su ličili na gladijatorsku arenu na vodi. Usred utakmice se sručio nezapamćeni pljusak sa grmljavinom, praćen gradom i sevanjem munja. Dok su zvaničnici razmišljali o prekidu, publika na tribinama je odbila da se povuče. Kulminacija je usledila 17 sekundi pre kraja, kada je pri rezultatu 11:11, Filip Filipović izvezao magiju, postigao gol iz peterca po nezapamćenom potopu i digao ceo Tašmajdan na noge. Dok globalni sport sve više postaje biznis i korporativni šou, ovi momci su pokazali šta znači igrati za narod i državu pod otvorenim nebom, dok se nebo bukvalno ruši na glavu. Zlato iskovano u beogradskom potopu.
Umro srpski (jugoslovenski) košarkaš i sportski funkcioner Žarko Varajić koji je srušio evropski rekord i odbio da bude šraf korporativne košarke. (Rođen: Nikšić/FNR Jugoslavija/Crna Gora 26.decembar 1951. – Umro: Beograd/Srbija 23.jun 2019.) Žarko je čovek koji drži rekord koji ni današnji preplaćeni NBA i Evroligaški roboti ne mogu ni da sanjaju. Žarko je rođen 1951. godine u Nikšiću, u Crnoj Gori, u porodici koja je nosila onaj starovremenski, čvrsti gorštački kod časti. Njegovi Varajići su cenjena crnogorska familija, a on je od malih nogu vaspitavan da su rad, reč i poštenje svetinja. Taj čvrsti gen i mentalitet preneo je i na parket – nikada se nikome nije sklanjao, a disciplina mu je bila drugo ime. Iako je počeo u nikšićkoj Sutjesci, status legende je isklesao u Bosni iz Sarajeva, u eri kada je jugoslovenska klupska košarka bila pojam za ceo svet. Bio je predvodnik i kapiten te zlatne generacije predvođene Bogdanom Tanjevićem i večnim Mirzom Delibašićem. Njegov apsolutni vrhunac, trenutak kada se upisao u besmrtne, desio se 4. aprila 1979. godine u Grenoblu. U finalu Kupa evropskih šampiona (današnja Evroliga), Bosna je srušila italijanski Emerson Vareze sa 96:93, a Varajić je ubacio neverovatnih 45 poena! To je i dan-danas, posle skoro pola veka, apsolutni i neoboreni rekord u istoriji finala Evrolige! I to bez trojki, jer linija za tri poena tada nije ni postojala! Da se igralo po današnjim pravilima, taj čovek bi brojao preko 55 poena. Sa reprezentacijom Jugoslavije uzeo je olimpijsko srebro u Montrealu 1976. i evropsko zlato u Liježu 1977. godine. Varajić nije bio tip koji klima glavom pred sportskim birokratama i sistemom. Kada je završio igračku karijeru, ušao je u sportske funkcije (bio je direktor reprezentacije SR Jugoslavije/Srbije tokom najslavnijih dana, uključujući zlata u Atini 1995, Barseloni 1997. i Indijanapolisu 2002. godine).
1951-2019
67
Međutim, kada je globalistički talas počeo da prepakuje košarku u suvi biznis i korporativni šou – gde su FIBA i novoformirana Evroliga počele da tretiraju igrače kao potrošnu robu, a nacionalne timove i tradiciju gurnule u drugi plan zarad profita – Varajić je javno i glasno digao glas. Odbijao je da se povinuje modernim menadžerskim klanovima koji uništavaju školu košarke i odvlače decu preko okeana pre nego što nauče osnove. Zbog tog čvrstog stava i odbrane stare, izvorne košarkaške filozofije, često je bio skrajnut od strane novopečenih sportskih "biznismena". Žarko je bio diplomirani ekonomista! U to vreme vrhunski sportisti nisu bili polupismene zvezde sa društvenih mreža, već intelektualci. Pored toga što je rešetao koševe, završio je ozbiljan fakultet, jer je znao da život traži širinu i van terena. Živeo je u skladnom braku sa suprugom Tanjom, sa kojom je dobio ćerku Ivanu. Za razliku od današnjih sportskih selebritija čiji privatni životi pune žutu štampu, Varajić je svoju porodicu držao kao tvrđavu, daleko od medijskih lešinara, ostajući gospodin do poslednjeg dana. Odlaskom Žarka Varajića zatvorena je još jedna knjiga autentične, romantične košarke u kojoj se igralo za raju, drugarstvo i slavu, a ne za ugovore sa transnacionalnim brendovima patika.
28.jun 2019.
Svečanom ceremonijom otvoren Aerodrom Morava u Lađevcima kod Kraljeva. Otvaranje Aerodroma Morava na Vidovdan 2019. bio je korak ka jačanju unutrašnjosti i decentralizaciji Srbije. Priča o ovom aerodromu savršeno oslikava borbu za sopstvene resurse. Godinama je tu bila isključivo vojna baza, a zgrada terminala je stajala spremna još od 2012. godine. Ipak, birokratske kočnice i sumnjivi globalni standardi stalno su odlagali civilnu sertifikaciju piste. Sve dok tog juna na pistu konačno nije sleteo avion Air Serbia, ozvaničivši pretvaranje ovog vojnog aerodroma u mešovitu, civilno-vojnu vazdušnu luku. Globalni centri moći žele da sve tokove novca, ljudi i robe kontrolišu kroz par gigantskih, centralizovanih čvorišta. Za njih je Srbija samo Beograd. Otvaranjem „Morave“ u srcu Šumadije, omogućen je direktan prozor u svet za ljude iz Kraljeva, Čačka, Kragujevca i Novog Pazara, bez potrebe da zavise od prestoničkih terminala. To je infrastruktura skrojena po meri lokalnog čoveka, domaćeg privrednika i seljaka, a ne stranih korporacija koje bi najradije da cela unutrašnjost ostane pusta i zavisna.
29.jun 2019.
30.jun 2019.
Na samitu G20 u Osaki, Tramp i Si Đinping proglašavaju primirje u Trgovinskom ratu između SAD i Kine. Na marginama samita G20 u Japanu, Donald Tramp i Si Đinping održali su ključni sastanak i dogovorili privremeno "primirje" u američko-kineskom trgovinskom ratu. SAD su suspendovale uvođenje novih drakonskih tarifa na kinesku robu, a Tramp je čak ublažio sankcije protiv tehnološkog giganta Huawei, dozvolivši američkim firmama da im ponovo prodaju opremu. Ovo je bio trenutak kada su se direktno sudarila dva koncepta sveta. Sa jedne strane, Trampov ekonomski nacionalizam i suverenizam koji želi da vrati proizvodnju kući, a sa druge, kineski državno-kapitalistički model koji je postao motor globalizacije. Činjenica da je Tramp morao da povuče ručnu i popusti pritisak na Huawei dokazala je koliko su globalni lanci snabdevanja neraskidivo povezani. Transnacionalne korporacije u samoj Americi su izvršile ogroman pritisak na Belu kuću, jer bi potpuni slom odnosa sa Kinom i tehnološki embargo sahranili njihove profite. Globalistička hobotnica je pokazala zube i naterala lidere na kompromis.
Tokom trilateralnog susreta u Panmundžomu, kojem su prisustvovali predsednik Južne Koreje Mun Džae-in, severnokorejski lider Kim Džong Un i predsednik SAD Donald Tramp, Tramp postao prvi američki predsednik na dužnosti koji je prešao Korejsku demilitarizovanu zonu i ušao u Severnu Koreju. Tramp i Kim su se takođe dogovorili o nastavku pregovora o denuklearizaciji, koji su prethodno bili u zastoju. Ovo je bio apsolutni šou-program za kraj juna i trenutak koji je ostavio kompletan globalni establišment i "deep state" birokrate u teškom stanju šoka. Tog 30. juna 2019. godine, Donald Tramp je uradio nešto nezamislivo za dotadašnju ukočenu vašingtonsku diplomatiju – postao je prvi aktuelni predsednik SAD koji je zakoračio na tlo Severne Koreje, prešavši ozloglašenu Demilitarizovanu zonu (DMZ) u selu Panmundžom. Ceo ovaj istorijski trilateralni susret, gde su prisustvovali Kim Džong Un i južnokorejski predsednik Mun Džae-in, organizovan je bukvalno preko noći. Tramp je tokom G20 samita u Japanu jednostavno bacio tvit u stilu: "Ej, usput sam tamo, ako Kim želi, hajde da se nađemo na granici samo da se rukujemo". Birokrate iz Stejt departmenta su čupale kosu jer su preskočeni meseci njihovih beskorisnih šablona i sastančenja. Tramp i Kim su se rukovali na samoj demarkacionoj liniji, a onda je Tramp napravio 20 koraka unutar severnokorejske teritorije. Za transnacionalne elite, Severna Koreja je decenijama služila kao savršen bauk i opravdanje za držanje ogromnog vojnog arsenala i tenzija u Pacifiku. Kada dva lidera prošetaju i sednu da pričaju bez posrednika, ceo taj narativ o "neminovnom sukobu" pada u vodu. Nakon neuspeha u Hanoju par meseci ranije, pregovori o denuklearizaciji su bili u totalnom mraku. U tom trenutku u Panmundžomu, oni su seli licem u lice i dogovorili pokretanje pregovaračkih timova. Iako su kasniji zvanični pregovori u Stokholmu ponovo zapeli zbog opstrukcija i nemogućnosti da se usaglase oko ukidanja sankcija, ovaj potez je pokazao da se decenijski konflikti rešavaju direktnim kontaktom, a ne preko posredničkih agencija i globalnih komiteta.
_svg.png){kind=small}
Umro crnogorski (jugoslovenski) političar Momir Bulatović, predsednik Predsedništva SR Crne Gore (1990-1993), predsednik Republike Crne Gore (1993-1998) i predsednik Vlade Savezne Republike Jugoslavije (1998-2000). (Rođen: Beograd/FNR Jugoslavija/Srbija 21.septembar 1956. – Umro: Raći, Podgorica/Crna Gora 30.jun 2019.) Momir Bulatović potiče iz stare, ugledne crnogorske/srpske oficirske porodice. Rođen je u Beogradu 1956. godine jer mu je otac tamo službovao kao oficir Jugoslovenske narodne armije (JNA). Zbog prirode očevog posla, porodica se često selila, pa je Momir osnovnu i srednju školu završio u Zadru. Tek 1975. godine dolazi u Crnu Goru, u Titograd (današnju Podgoricu), gde upisuje Ekonomski fakultet. Ti strogi, oficirski kodovi časti, discipline i bezuslovne ljubavi prema otadžbini koje je poneo iz kuće, definisali su čitavu njegovu kasniju političku karijeru. Momir nije bio projektovan od strane stranih ambasada; njega je na površinu izbacio narodni bunt. Tokom čuvene Antibirokratske revolucije u januaru 1989. godine, kao mladi asistent političke ekonomije na fakultetu, stao je na čelo naroda i srušio okoštalu komunističku vrhušku. Na prvim višestranačkim i demokratskim izborima 1990. godine, narod ga bira za prvog predsednika Republike Crne Gore. Vodio je Crnu Goru u najtežim godinama sankcija, hiperinflacije i građanskog rata u okruženju. Od 1998. do 2000. godine obavljao je funkciju predsednika Savezne vlade SR Jugoslavije. Upravo je Momir Bulatović bio taj koji je 24. marta 1999. godine proglasio stanje ratne opasnosti i neposredne ratne opasnosti, vodeći civilni sektor države dok su na nju padale NATO bombe.
1956-2019
62
Tokom 1997. godine dolazi do epskog raskola u vrhu (DPS) između njega i Mila Đukanovića, sukob sa globalističkim marionetama. Dok je Đukanović, pod patronatom zapadnih obaveštajnih službi i transnacionalnog kapitala, odlučio da okrene leđa zajedničkoj državi, krene u projekat razbijanja SRJ i privatizacije Crne Gore, Momir je odbio tu izdaju. Izabrao je teži put – vernost narodu, tradiciji i zajedništvu sa Srbijom. Izgubio je predsedničke izbore 1997. u režiranoj i duboko sumnjivoj atmosferi, ali je sačuvao obraz. Kada je sistem uspeo da slomi SR Jugoslaviju 2000. godine, Momir se dostojanstveno povukao iz aktivne politike. Do kraja života je ostao glasni protivnik ulaska Crne Gore u NATO, ukazujući na pogubnost globalističke okupacije Balkana. Momir je bio izuzetno obrazovan čovek, magistar ekonomskih nauka. Nakon povlačenja iz politike, posvetio se pisanju knjiga i naučnom radu. Njegove knjige, poput "Pravila ćutanja", predstavljaju najbolju i najiskreniju vivisekciju geopolitičkih igara, pritisaka zapadnih diplomata i zakulisnih radnji koje su razorile Jugoslaviju. Pisao je britko, bez dlake na jeziku. Život ga nije štedeo. Doživeo je ono najgore što roditelj može da doživi – 2008. godine, nakon kratke i teške bolesti, u 21. godini života preminuo mu je sin jedinac Boško. Skrhan tom neprolaznom tugom, Momir se još više povukao u mir svog rodnog sela. Pored sina Boška, sa suprugom Milicom imao je i ćerku Ninu. Momir Bulatović je bio političar starog kova – narodni tribun koji je govorio istinu bez obzira na to koliko je ona bila opasna po njega. Otišao je u legendu kao čovek koji je dokazao da se u vihoru globalističkih pritisaka može ostati uspravan, čista obraza i nepokolebljive vere u sopstvene ideale.
Jul 2019
01.jul 2019.
Početak totalne primene "Zozana" u Francuskoj - Pariz i drugi veliki francuski gradovi uveli drakonske mere zabrane kretanja za starija dizel i benzinska vozila. Preko noći je milionima radnika zabranjen ulazak u gradove sa njihovim starim automobilima. Bio je to klasičan primer "zelene tiranije" u praksi. Pod plaštom brige za čist vazduh, globalistička elita iz bogatih pariskih arondismana direktno je udarila na džep francuske radničke klase – one iste koja je samo par meseci ranije palila ulice u pokretu Žutih prsluka zbog taksi na gorivo. Ako nemaš pare za preskupi novi električni auto sa litijumskom baterijom, sistem te bukvalno proteruje na marginu društva i zabranjuje ti slobodu kretanja.
03.jul 2019.
Više od 53 osobe su ubijene i preko 130 je ranjeno u vazdušnom napadu na centar za ilegalne migrante Tadžura u predgrađu Tripolija. Vazdušni napad na pritvorski centar za ilegalne migrante Tadžura, u predgrađu Tripolija, ostavio je iza sebe preko 53 mrtva tela i više od 130 osakaćenih ljudi. Nesrećnici koji su pobegli od pakla ratova i siromaštva u svojim zemljama, završili su kao glineni golubovi u libijskom haosu. Ovo nije bio "slučajni incident" ili obična greška u građanskom ratu između snaga generala Haftara i Vlade u Tripoliju. Ovo je ogledalo sistema: Licemerje Evropske unije: Isti taj Brisel koji stalno drži predavanja o ljudskim pravima, mesecima pre ovog napada je uplaćivao milione evra libijskim frakcijama i takozvanoj obalskoj straži da bi presretali migrante na Sredozemnom moru i trpali ih u ove neuslovne, pretrpane logore. Sistem je svesno stvorio tampon zonu patnje u Libiji kako prljava realnost njihove kolonijalne politike ne bi preplavila evropske plaže. Ceo ovaj pakao je počeo 2011. godine kada je NATO agresijom srušio Moamera Gadafija – čoveka koji je od Libije napravio najstabilniju i najbogatiju državu Afrike. Gadafi je javno upozoravao: "Ako srušite Libiju, srušićete branu koja drži milione migranata i terorizam pod kontrolom". Zapadni tehnokrati su ga ubili, zemlju rasparčali, resurse stavili pod svoju kontrolu, a narod i migrante prepustili klanicama poput ove u Tadžuri.
04-05.jul 2019.
Snažan zemljotres od 6,4 stepeni rihterove skale pogodio Kaliforniju 4.jula na Dan nezavisnosti SAD a sledećeg 5. jula, drugi još jači zemljotres od 7,1 stepeni rihterove skale ponovo zatresao ovu američku državu. Ovi potresi iz jula 2019. godine, poznati kao sekvenca zemljotresa u Ridžkrestu (Ridgecrest), predstavljaju najsnažniji seizmički događaj u Kaliforniji u prethodnih 20 godina. Epicentar je bio lociran unutar vojne baze američke mornarice za vazdušno ratovanje China Lake (NAWS-CL). Baza je pretrpela ogromna strukturna oštećenja na infrastrukturi, a ukupna materijalna šteta cele sekvence (uključujući gradove Ridžkrest i Trona) procenjena je na preko 5,3 milijarde dolara. Iako je oslobođena energija bila ogromna (potres od 7,1 osetio se od Los Anđelesa do Las Vegasa), zabeležen je samo jedan indirektan smrtni slučaj. Razlog za to je što se sve odigralo u relativno retko naseljenoj pustinjskoj oblasti Mohave, a striktni kalifornijski građevinski propisi ponovo su spasili hiljade života.
06.jul 2019.
Uhapšen Džefri Epštajn po federalnim optužbama za trgovinu maloletnicima u svrhu seksualne eksploatacije na Floridi i u Njujorku. Hapšenje Džefrija Epštajna 6. jula 2019. na aerodromu Teterboro po povratku iz Pariza pokrenulo je tektonski poremećaj koji je ogolio najmračnije i najdublje strukture globalne elite. Iz ugla kritike sistema, ovaj događaj nije bio običan kriminalistički slučaj, već potpuni kolaps fasade iza koje su se krili moćnici. Epštajn je decenijama funkcionisao kao nedodirljiva figura zahvaljujući kontroverznom ugovoru o priznanju krivice iz 2008. godine na Floridi. Taj dogovor, koji je sklopio tadašnji savezni tužilac Aleksandar Akosta (kasnije Trampov ministar rada), praktično mu je obezbedio tajni imunitet od federalnog gonjenja i smešno blagu kaznu sa slobodnim izlascima na posao. Hapšenje 2019. godine od strane federalnih tužilaca iz Južnog okruga Njujorka (SDNY) predstavljalo je presedan - sistem je, pod ogromnim pritiskom javnosti i novinarskih istraga (poput serijala Miami Herald-a), morao da žrtvuje jednog od svojih ključnih operativaca kako bi sačuvao privid legitimiteta. Ono što Epštajna izdvaja od klasičnih prestupnika jeste njegova uloga "mosta" između nepojmljivog bogatstva, visoke politike, akademije i kraljevskih porodica. Njegova čuvena "crna knjiga" i privatni avion (Lolita Express) sadržali su imena ljudi koji kroje svetsku politiku i ekonomiju: Bivši američki predsednici (Bil Klinton); Članovi britanske kraljevske porodice (Princ Endrju); Tehnološki milijarderi i osnivači giganta (Bil Gejts); Vodeći svetski naučnici, akademici sa Harvarda i MIT-a, i holivudski moćnici. Sa stanovišta teorije sistema i geopolitike, Epštajn nije bio samo prestupnik; on je bio broker moći koji je koristio ucenu, kompromat i najmračnije ljudske porive kao valutu za umrežavanje i uticaj u najvišim krugovima establišmenta.
Svega mesec dana nakon hapšenja, 10. avgusta 2019, Epštajn je pronađen mrtav u svojoj ćeliji u federalnom zatvoru MCC Manhattan pod zvaničnom verzijom samoubistva. Taj epilog je zapravo zadao konačni udarac poverenju javnosti u pravosudni sistem: Kamere ispred njegove ćelije su misteriozno zakazale baš te noći; Čuvari koji su bili dužni da ga obilaze na svakih 30 minuta su zaspali i kasnije falsifikovali zatvorske dnevnike; Skinut je sa režima pojačanog nadzora protiv samoubistva (suicide watch) samo nekoliko dana ranije. Čak i za najumerenije analitičare, količina institucionalnih "propusta" u objektu sa maksimalnim obezbeđenjem bila je prevelika da bi se progutala kao puka slučajnost. To je rodilo čuvenu frazu "Epstein didn't kill himself", koja je prerasla u globalni pop-kulturni i politički fenomen - simbol uverenja da sistem uvek štiti svoje najmoćnije aktere eliminisanjem svedoka.
10.jul 2019.
Poslednji primerak automobila „Folksvagen buba” (Volkswagen Beetle) sišao sa proizvodne trake u Puebli, u Meksiku - poslednji od 5.961 automobila iz „specijalne serije” biće izložen u muzeju. Iz perspektive istorije, dizajna i globalne ekonomije, 10. jul 2019. je bio dan kada je završena jedna od najvećih automobilskih priča svih vremena. Odlazak "Folksvagen bube" u penziju u Meksiku označio je kraj simbola koji je, paradoksalno, prevalio put od projekta totalitarnog režima do ikone hipi pokreta i globalizacije. Retko koji proizvod na svetu ima tako kontradiktornu istoriju. Nastala tridesetih godina prošlog veka u nacističkoj Nemačkoj po ideji Ferdinanda Poršea i Adolfa Hitlera kao Volkswagen (narodni auto), Buba je posle Drugog svetskog rata postala globalni hit. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, u potpunom preokretu sudbine, u Americi i zapadnoj Evropi prihvatili su je hipici i antiratni pokret. Postala je simbol skromnosti, pacifizma i bunta protiv velikih, rastrošnih američkih limuzina. Iako je proizvodnja originalne Bube u Nemačkoj prestala još 1978. godine, ona je nastavila svoj život u Latinskoj Americi. U Meksiku, u fabrici u Puebli, originalna Buba se proizvodila sve do 2003. godine! Tamo su je od milošte zvali "Vocho", i decenijama je bila kičma meksičkog taksi prevoza, javnih službi i prosečne radničke porodice. Model koji je sišao sa trake 10. jula 2019. bio je zapravo kraj moderne reinkarnacije (New Beetle i Beetle treće generacije), koja se proizvodila isključivo u Meksiku za ceo svet. Ta poslednja "buba" iz specijalne serije u denim plavoj boji simbolično je ispraćena uz zvuke marijačija pravo u Folksvagenov muzej. Sa traka u Puebli sišlo je ukupno više od 1,7 miliona modela ove moderne verzije, dok je originalna, klasična Buba prodata u neverovatnih 21,5 miliona primeraka, što je čini jednim od najprodavanijih automobila u istoriji čovečanstva.
11.jul 2019.
Najmanje sedam osoba poginulo, a više od 100 povređeno u snažnom nevremenu koje je pogodilo grčko poluostrvo Halkidiki u roku od samo 20 do 30 minuta. Ova tragedija je ubrzala reformu grčkog sistema civilne zaštite i uvođenje jedinstvenog evropskog broja za hitne slučajeve 112.
12.jul 2019.
Napad na hotel „Asasej“ - u napadu automobilom-bombom i vatrenim oružjem u Kismaju, u Somaliji, poginulo je najmanje 26 ljudi, uključujući dvoje istaknutih novinara i devetoro stranaca - odgovornost je preuzela islamistička grupa Al-Šabab. Napad na hotel „Asasej“ u Kismaju 12. jula 2019. predstavljao je jedan od najkrvavijih i najznačajnijih udara terorističke grupe Al-Šabab te godine, sa jasnim političkim i medijskim ciljevima. Kismaju je lučki grad i komercijalno čvorište somalijske savezne države Džubaland. U avgustu te godine (samo mesec dana kasnije) bili su zakazani ključni regionalni izbori. Hotel „Asasej“ je u tom trenutku bio mesto gde su se okupljali lokalni političari, plemenske vođe i intelektualci kako bi razgovarali o izbornoj strategiji i budućnosti regiona. Al-Šabab je izabrao ovu metu sa jasnom namerom - da likvidira umerenu političku elitu, unese potpunu nesigurnost pred glasanje i pokaže da savezne i regionalne snage bezbednosti, uprkos pomoći misije Afričke unije (AMISOM), ne kontrolišu teritoriju. Među 26 žrtava, najzvučnija bila je pogibija Hodan Nalajeh, istaknute somalijsko-kanadske novinarke i aktivistkinje, koja je ubijena zajedno sa svojim suprugom. Hodan je bila simbol nečega što je sistemu Al-Šababa (ali i zapadnim medijskim narativima o "propaloj državi") najviše smetalo - ona se vratila iz emigracije iz Kanade kako bi svetu prikazala lepu stranu Somalije, priče o preduzetnicima, kulturi, lepoti i obnovi zemlje. Njenom eliminacijom, teroristi su poslali jezivu poruku somalijskoj dijaspori koja je pokušavala da se vrati i obnovi društvo: „Niste bezbedni i nećemo vam dozvoliti da promenite naš narativ.“ Pored nje, stradao je i novinar Mohamed Sahal Omar, koji je izveštavao sa lica mesta. Operacija je izvedena po brutalno efikasnom taktičkom šablonu koji ova grupa koristi godinama. Samoubica zaleće automobil napunjen eksplozivom (VBIED) u kapiju hotela kako bi probio spoljni prsten obezbeđenja i izazvao masovnu paniku. Potom jurišni tim naoružanih napadača upada u ruševine i prostorije hotela, započinjući višesatnu talačku krizu i sistematsku likvidaciju gostiju. Opsada je trajala više od 14 sati pre nego što su snage bezbednosti uspele da eliminišu sve napadače. Pogibija devet stranih državljana (među kojima su bili građani Kanade, Kenije, Amerike, Tanzanije i Velike Britanije) pokazala je da Al-Šabab i dalje uspešno udara na međunarodne interese, pokušavajući da izoluje Somaliju od stranih investicija, humanitarnog rada i diplomatskog prisustva.
14.jul 2019.
Novak Đoković odbranio titulu na Vimbldonu pobedivši Rodžera Federera u meču koji je srušio sve dotadašnje rekorde i postao sinonim za mentalnu snagu. Bilo je to najduže finale u istoriji Vimbldona, meč je trajao neverovatnih 4 sata i 57 minuta. Ovo je bio prvi Vimbldon na kojem je uvedeno pravilo da se pri rezultatu 12:12 u petom setu igra taj-brejk. Novak ga je dobio sa 7:3 za konačnih 3:2 u setovima (7:6, 1:6, 7:6, 4:6, 13:12). Federer je bio miljenik cele Centralne kort arene, koja je otvoreno i burno navijala protiv Đokovića. Novak je kasnije priznao da je u glavi svesno projektovao da publika zapravo skandira njegovo ime. Federer je u petom setu, na svoj servis, imao dve vezane meč lopte (40:15 pri rezultatu 8:7). Novak je tada odigrao neke od najhladnokrvnijih poena u karijeri, napravio brejk i preokrenuo meč. Federer je bio bolji u skoro svakoj kategoriji - imao je više asova, bolji procenat servisa, više osvojenih poena (218 naspram Novakovih 204) i više brejkova. Međutim, Novak je odigrao savršeno onda kada je bilo najvažnije: dobio je sva tri taj-brejka u meču bez ijedne neiznuđene greške u njima. Federer je bio bolji u skoro svakoj kategoriji — imao je više asova, bolji procenat servisa, više osvojenih poena (218 naspram Novakovih 204) i više brejkova. Pobedom u ovom trileru, Đoković je stigao do svog 5. trofeja na Vimbldonu i 16. Grend slem titule u karijeri, zadavši ujedno najteži psihološki udarac "rodžerizmu" i establišmentu koji ga je godinama potcenjivao.
Umrla srpska (jugoslovenska) televizijska voditeljka Danka Novović, jedno od najprepoznatljivijih lica Dnevnika Televizije Beograd, vodeći najvažnije informativne i kulturne programe u vreme kada je televizija bila prozor u svet, a voditelji oličenje opšte kulture. (Rođena: Prokuplje/Kraljevina Jugoslavija-Srbija pod nemačkom okupacijom/Srbija 18.septembar 1944. – Umrla: Beograd/Srbija 14.jul 2019.) Danka je rođena u Prokuplju, ali su se njeni koreni duboko vezivali za Crnu Goru. Rano je ostala bez oca, koji je poginuo pred sam kraj Drugog svetskog rata. Njena majka Hristina (Kika) ostala je sama sa četvoro male dece. Preselile su se u Beograd (na Karaburmu), gde je Danka odrasla u skromnosti, ali vaspitavana da drži do časti, morala i sopstvenog glasa. Kao osamnaestogodišnjakinja, 1961. godine, prijavila se na konkurs Televizije Beograd. U konkurenciji od 200 kandidatkinja, njen specifičan glas, savršen akcenat i pojava odmah su je lansirali u uži krug. Zanat je pekla kod mentora poput dr Branivoja Đorđevića, učeći pravilnu dikciju i ortoepiju. Postala je jedno od najprepoznatljivijih lica Dnevnika, vodeći najvažnije informativne i kulturne programe u vreme kada je televizija bila prozor u svet, a voditelji oličenje opšte kulture. Danka je ušla u kafansku i muzičku antologiju kao žena kojoj je legendarni Toma Zdravković posvetio čuvenu pesmu "Danka". Kada je pesma izašla, Danka je bila besna na Tomu. Smatrala je da se time narušava njen ugled ozbiljne spikerke koja čita vesti. Godinama nije govorila sa njim, da bi tek kasnije shvatila veličinu i emociju tog gesta i postala ponosna na pesmu koja ju je nadživela. Danka Novović se nikada nije udavala niti je imala decu. U vremenu kada je sistem nametao stroge patrijarhalne i porodične okvire, ona je svesno birala svoju slobodu, karijeru i prijatelje, izjavivši jednom da joj nikada nije bio potreban "papir" da bi bila srećna ili voljena. Njena porodica bili su njeni brat, bratanici i krug bliskih prijatelja.
1944-2019
74
Sa dolaskom devedesetih godina, slomom Jugoslavije i promenom uređivačke politike na RTS-u, Danka se našla na udaru novog sistema vrednosti. Odbila je da bude politička marioneta i da učestvuje u ratnohušačkoj propagandi. Zbog svog stava i odbrane profesionalnog integriteta, sklonjena je sa ekrana i prevremeno penzionisana 2003. godine. Do kraja života je kritikovala rijaliti programe, nepismenost na televizijama i degradaciju novinarske profesije. Danka Novović je preminula 14. jula 2019. iscrpljena teškom bolešću u KBC "Bežanijska kosa" u Beogradu, u 76. godini života. Njenim odlaskom zatvorena je knjiga o vremenu kada su spikeri bili vaspitači nacije, a ne instant zvezde društvenih mreža.
16.jul 2019.
Evropski parlament izabrao Ursulu fon der Lajen za novu predsednicu Evropske komisije. Ona će na toj funkciji naslediti Žan-Klod Junkera, a stupanje na dužnost predviđeno je za 1. decembar 2019. godine. Ona je prva žena izabrana na ovu funkciju u istoriji Evropske unije. Izbor Ursule fon der Lajen za predsednicu Evropske komisije bio je savršen primer političkog inženjeringa i donošenja odluka iza zatvorenih vrata briselskih kuloara. Njen dolazak na čelo EU predstavlja fascinantan studij slučaja o tome kako globalni establišment postavlja svoje ključne operativce. Pre evropskih izbora 2019. godine, građanima EU je obećano da će sistem funkcionisati transparentno - lider partije koja pobedi na izborima (tzv. Spitzenkandidat) automatski postaje predsednik Evropske komisije. To je trebalo da budu ili Manfred Veber (EPP) ili Frans Timermans (Socijalisti). Međutim, nakon što su se lideri država članica (pre svih Emanuel Makron i Angela Merkel) žestoko sukobili oko ovih imena, iz šešira je, preko noći, izvučeno ime Ursule fon der Lajen. Ona uopšte nije bila na glasačkim listićima niti je učestvovala u debatama! Evropski parlament je bio besan jer je grubo izmanipulisan, ali je na kraju poklekao pod pritiskom i izglasao je sa minimalnom većinom (383 glasa za, od potrebnih 374).
U trenutku kada je nominovana za najmoćniju poziciju u Evropi, Ursula fon der Lajen je u Nemačkoj, kao ministarka odbrane, bila pod žestokom istragom parlamentarnog odbora. Taj period njenog mandata obeležila je tzv. "Afera sa konsultantima" (Berateraffäre). Ministarstvo odbrane je pod njenom palicom dodeljivalo astronomske milionske ugovore spoljnim konsultantskim kućama (poput McKinsey-ja, gde je inače radio njen sin) bez adekvatnog nadzora i mimo zakonskih procedura o javnim nabavkama. Da stvar bude gora, kada je parlament zatražio njene službene telefone radi istrage, otkriveno je da su svi podaci i tekstualne poruke sa njih - obrisani. Prelazak u Brisel za nju je bio savršen politički spas i beg od odgovornosti u domovini. Ursula nije postala lider uprkos svojim kontroverzama, već upravo zbog svog profila koji savršeno odgovara briselskoj tehnokratiji. Njen otac, Ernst Albreht, bio je jedan od prvih visokih evropskih birokrata i dugogodišnji premijer Donje Saksonije. Ona je bukvalno rođena i odgajana unutar briselskog mehura. Kao verni vojnik Angele Merkel i globalističke struje, bila je garant da se politika EU neće menjati u pravcu suverenizma ili radikalnih reformi. Činjenica da je prva žena na toj funkciji poslužila je kao idealan PR štit. Svaka kritika njenog netransparentnog izbora ili lošeg rada u Nemačkoj u medijima je često spinovana kao napad na rodnu ravnopravnost i istorijski uspeh za žene. Izbor iz jula 2019. godine trasirao je put za sve ono što će Evropa doživeti u godinama koje dolaze. Njen stil upravljanja, koji je počeo brisanjem poruka u Nemačkoj, nastavio se kroz netransparentne nabavke vakcina tokom pandemije (skandal sa SMS porukama direktoru Pfizer-a), pa sve do uvođenja rigidnih zelenih agendi i sprovođenja centralizacije moći u Briselu na uštrb suvereniteta država članica.
17.jul 2019.
Hoakin „El Čapo“ Guzman, bivši vođa kartela Sinaloa – koji je postao najveći dobavljač droge za SAD - osuđen u SAD na doživotnu kaznu zatvora, uvećanu za još 30 godina. Osuđivanje Hoakina „El Čapa“ Guzmana na saveznom sudu u Bruklinu označilo je formalni kraj ere najpoznatijeg narkobosa 21. veka. Iz ugla kritike sistema, ovaj „istorijski trijumf američkog pravosuđa“ zapravo je školska lekcija o tome kako globalni rat protiv droge funkcioniše kao fasada koja seče glave hidre, dok telo ostaje netaknuto. Sjedinjene Američke Države su ovo suđenje pretvorile u spektakl kako bi pokazale svoju moć. El Čapo je poslat u ADX Florence u Koloradu - najstroži zatvor na svetu (tzv. „Alkatraz na Stenovitim planinama“) iz kojeg je bekstvo nemoguće. Međutim, šta se desilo sa tržištem? Ništa. Kartel Sinaloa nije uništen. Vođstvo su jednostavno preuzeli njegovi sinovi (poznati kao Los Chapitos) i njegov dugogodišnji partner Ismael „El Majo“ Zambada. Zapravo, sklanjanje El Čapa sa scene je samo ubrzalo tranziciju kartela sa tradicionalnih biljnih droga (marihuana, kokain) na smrtonosne sintetičke opijate poput fentanila, što je u godinama koje su usledile izazvalo nezapamćenu krizu i stotine hiljada smrtnih slučajeva od predoziranja u samim SAD. Sistem je uklonio brend, ali je biznis model postao još efikasniji i toksičniji. Tokom trosmečnog suđenja, svedoci-saradnici (bivši visokopozicionirani članovi kartela) otvorili su Pandorinu kutiju sistemske korupcije. Izneti su dokazi da je kartel Sinaloa potplaćivao same vrhove meksičke države, uključujući optužbe da je bivši predsednik Meksika Enrike Penja Nijeto primio mito od 100 miliona dolara. Još osetljivije pitanje za kritičare sistema jeste uloga američkih službi (DEA, CIA, FBI). Javna je tajna, delimično ogoljena i kroz svedočenja, da su američke agencije godinama tolerisale ili svesno žmurile na aktivnosti kartela Sinaloa dok su se preko njih borile protiv drugih, nasilnijih kartela (poput Los Zetas). El Čapo je pao tek kada je postao preveliki teret za PR sliku obe vlade.
Sudija je, uz doživotnu kaznu, naložio El Čapu da plati 12,6 milijardi dolara — što je procenjena vrednost droge koju je njegov kartel prokrijumčario u SAD. Taj novac američke vlasti nikada nisu uspele da lociraju niti da zaplene. To nas dovodi do suštinske kritike globalnog kapitalizma: toliki milijarderski profit ne može postojati u kešu pod madracem. On ulazi u legalne tokove kroz međunarodni bankarski sistem, pranje novca preko velikih globalnih banaka, investicionih fondova i nekretnina na Zapadu. Sistem je osudio čoveka u čistim seljačkim čizmama iz planina Sinaloe, ali nikada nije procesuirao bankare u skupim odelima sa Vol Strita koji su taj novac uspešno integrisali u legalnu ekonomiju.
18.jul 2019.
U podmetnutom požaru u studiju za animaciju u Kjotou, u Japanu, poginulo 36 ljudi, dok je više od 30 osoba povređeno. Reč je o jednom od najsmrtonosnijih masakra u istoriji zemlje od završetka Drugog svetskog rata, kao i o najsmrtonosnijem požaru u nekoj zgradi u Japanu u poslednjih 18 godina – još od požara u zgradi „Mjodžo 56“ (Myojo 56) 2001. godine. Napadač, Šindži Aoba, upao je u Studio 1, polio prostorije i zaposlene sa oko 40 litara benzina i uzviknuo "Umrite!". Motiv je bio potpuno sumanut - verovao je da mu je studio ukrao ideju sa nekog javnog konkursa za lake romane (istraga je pokazala da to nije imalo veze sa istinom). Iz sistemske perspektive, Aoba je bio klasičan primer "hikikomori" fenomena - ekstremne društvene izolacije koja pogađa stotine hiljada ljudi u Japanu. Ostavljeni na margini društva, bez adekvatne psihološke i socijalne podrške sistema, pojedinci sa ozbiljnim mentalnim poremećajima u Japanu neretko razvijaju duboku paranoju i agresiju prema društvu koje ih je odbacilo. U napadu je poginulo 36 ljudi, a više od 30 je povređeno. Većina žrtava bili su mladi, talentovani animatori, režiseri i umetnici (prosek godina poginulih bio je oko 35). Ono što je frapiralo javnost jeste brzina kojom se požar proširio.
Zgrada Studija 1 je bila moderno građena i prošla je sve redovne protivpožarne inspekcije. Međutim, imala je jednu fatalnu arhitektonsku karakteristiku — spiralno stepenište koje je prolazilo kroz sva tri sprata. Kada je benzin upaljen u prizemlju, to stepenište je poslužilo kao savršen vertikalni dimnjak. Super-zagrejani, toksični gasovi i crni dim su u roku od nekoliko sekundi ispunili gornje spratove, presekavši ljudima jedini put za evakuaciju prema krovu. Sistem protivpožarne zaštite jednostavno nije bio projektovan za scenario namernog spaljivanja ubrzivačima požara (poput benzina). Proces protiv ubice trajao je godinama jer je i sam pretrpeo opekotine opasne po život, pa je sistem uložio ogromne resurse da ga prvo izleči kako bi mu se uopšte moglo suditi. Na kraju, u januaru 2024. godine, Okružni sud u Kjotou je proglasio Aobu uračunljivim u trenutku izvršenja zločina i osudio ga na smrtnu kaznu vešanjem (koja se u Japanu i dalje redovno izvršava za masovna ubistva).
Istorijska kazna za Fejsbuk (Meta): Američka Savezna trgovinska komisija (FTC) odobrila je rekordnu kaznu od 5 milijardi dolara protiv Fejsbuka zbog kršenja privatnosti korisnika u skandalima poput Cambridge Analytica. Ova kazna je bila čista kozmetika - za korporaciju te veličine to je bio samo „trošak poslovanja”, jer su deonice Fejsbuka skočile odmah nakon objave kazne, pokazujući da je sistem zapravo legalizovao trgovinu našim podacima.
19.jul 2019.
Premijer samoproglašene i delimično priznate Republike Kosovo Ramuš Haradinaj podneo ostavku na mesto premijera privremenih prištinskih institucija zbog pozivanja na saslušanje u Hag treći put zbog sumnjičenja za ratni zločine nad srpskim i romskim civilima tokom Rata na Kosovu i Metohiji. Haradinaj je ostavku podneo neposredno nakon što je dobio poziv za saslušanje u svojstvu osumnjičenog od strane Specijalizovanih veća Kosova sa sedištem u Hagu (suda formiranog pod pritiskom Zapada da istraži zločine OVK). Njegov narativ je bio pažljivo sračunat za domaću javnost: izjavio je da podnosi ostavku jer „pred sud ne želi da ide kao premijer države, već kao Ramuš Haradinaj“, kako bi navodno sačuvao suverenitet i dostojanstvo funkcije. U stvarnosti, to je bio klasičan politički manevar kojim je osigurao ulogu žrtve i heroja odbrane, što mu je automatski podiglo rejting pred predstojeće prevremene parlamentarne izbore. Ostavka je došla u trenucima ogromnih unutrašnjih tenzija u Prištini. Haradinaj je mesecima bio u žestokom sukobu sa tadašnjim predsednikom Hašimom Tačijem. Tači je bio spreman na kompromise sa Beogradom i međunarodnom zajednicom (uključujući spekulacije o "razgraničenju" ili razmeni teritorija), dok je Haradinaj zauzeo tvrdokornu liniju, uveo takse od 100% na robu iz centralne Srbije i BiH i blokirao dijalog. Mnogi analitičari foruma su tada opravdano sumnjali da je tajming haškog poziva bio "poguran" sa Zapada kako bi se uklonila figura koja je u tom trenutku blokirala briselski i vašingtonski pregovarački proces.
Ovo je bio treći put da Haradinaj odlazi pred međunarodne pravosudne organe u Hagu zbog optužbi za ratne zločine nad srpskim, romskim i nelojalnim albanskim civilima (nakon što je pred Haškim tribunalom - ICTY - dva puta oslobođen, 2008. i 2012. godine, uz nezapamćen skandal sa misterioznim nestankom i likvidacijom ključnih svedoka optužbe). Odlazak u julu 2019. pred novi, Specijalni sud, završio se tako što se branio ćutanjem. Za razliku od Hašima Tačija, Kadrija Veseljija i Jakupa Krasnićija, protiv kojih je ovaj sud kasnije (2020. godine) podigao zvanične optužnice i koji se i danas nalaze u pritvoru u Hagu, Haradinaj je iz ove runde izašao bez optužnice, što je još jednom zacementiralo njegovu poziciju nedodirljivog političko-vojnog lidera na lokalu. Najveća sistemska posledica ovog 19. jula bila je potpuna paraliza odnosa Beograda i Prištine. Padom vlade, proces pregovora je kliznuo u duboki zamrzivač, što je trasiralo put za izbore na jesen 2019. i kasniji dolazak Aljbina Kurtija na vlast, čime je započela potpuno nova, još rigidnija faza krize na Kosovu i Metohiji.
Umro srpski pisac, publicista i prevodilac Radomir Raša Smiljanić, erudita, vrhunski germanista, jedan od najprevođenijih srpskih književnika, jedan od 20 najznačajnijih srpskih pisaca dvadesetog veka. (Rođen: Jagodina/Kraljevina Jugoslavija 20.april 1934. – Umro: Beograd/Srbija 19.jul 2019.) Njegov život i stvaralaštvo obeleženi su teškim istorijskim lomovima, ali i neumoljivom odbranom književne autonomije i nacionalnog dostojanstva. Radomir je rođen u porodici intelektualaca. Njegova majka bila je Danica, a otac Uglješa Smiljanić - cenjeni profesor muzike i kompozitor. Tokom Drugog svetskog rata, otac Uglješa je kao rodoljub uhapšen i zverski ubijen u ustaškom logoru Jasenovac. Tom prilikom uništena su i brojna njegova muzička dela. Nakon očeve smrti, od svoje devete godine, Radomir sa majkom nastavlja život u Beogradu, gde završava gimnaziju. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Odseku za nemački jezik i književnost. Bio je jedan od najboljih simultanih i konsekutivnih prevodilaca za nemački jezik u zemlji, radeći na najvažnijim državnim i međunarodnim skupovima. Debitovao je 1964. godine zbirkom "Alkarski dan". Slavu je stekao remek-delima poput romana "Martinov izlazak" i kultne, međunarodno priznate satirične trilogije o Hegelu ("Neko je oklevetao Hegela", "U Andima Hegelovo telo", "Bekstvo na Helgoland"). Nemačka i evropska kritika slavila ga je kao legitimnog naslednika Servantesa, Svifta i Mrožeka, a dva puta je dobio prestižnu međunarodnu nagradu Arnsberg. Radio je kao urednik za kulturu i spiker na talasima Radio Beograda. Kasnije je osnovao privatnu izdavačku kuću "Zapisi", kao i Akademiju "Ivo Andrić". Pored pisanja za pozorište, Smiljanić je pisao scenarije za filmove i serije. Njegov najpoznatiji doprinos kinematografiji jeste scenario za kultni i urnebesni domaći film Ortaci (1988), koji na satiričan način slika borbu gastarbajtera i marginalaca sa sistemom. Za razliku od burnog javnog života, Radomir je imao stabilan porodični život. Bio je u dugogodišnjem braku sa suprugom Ljiljanom, sa kojom je dobio ćerku Danicu, koja je ponela ime po njegovoj majci.
1934-2019
85
Smiljanić je rano prešao u status slobodnog umetnika kako bi izbegao partijske stege. Njegovi romani, poput "Požar na trgu Marksa i Engelsa" (1989), bili su žestoka satira komunističke birokratije, poltronstva i društvenog licemerja. Tokom devedesetih godina, u vreme sankcija i izolacije SR Jugoslavije, Smiljanić je bio jedan od osnivača pokreta i organizator istorijske "Blokade Dunava". Predvodeći stotine čamaca i brodova, direktno je prkosio međunarodnim dekretima i sistemu UN sankcija, zahtevajući prekid ekonomske blokade sopstvenog naroda. Bio je jedan od glavnih mostova između srpske kulture i Petera Handkea u vreme kada je zapadni sistem satanizovao austrijskog pisca zbog njegovih stavova o ratovima na Balkanu. Radomir Smiljanić je preminuo u Beogradu 19. jula 2019. godine u 86. godini života. Sahranjen je 24. jula na beogradskom groblju Lešće. Otišao je tiho, ostavivši iza sebe status jednog od 20 najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka, čoveka koji se nikada nije plašio da moćnicima u lice kaže istinu kroz osmeh i oštru satiru.
22.jul 2019.
Lansiranje indijske lunarne misije Chandrayaan-2: Indijska svemirska agencija (ISRO) uspešno je lansirala svoju drugu lunarnu misiju sa ciljem da sleti na južni pol Meseca. Geopolitički posmatrano, ovo je bio jasan signal rađanja novog višepolarnog sveta gde globalni Jug (BRICS) preuzima primat u visokoj tehnologiji i svemirskoj trci, razbijajući dotadašnji monopol Zapada.
24.jul 2019.
Boris Džonson postaje premijer Ujedinjenog Kraljevstva nakon što je u unutarpartijskoj trci za lidera pobedio Džeremija Hanta, nasledivši na toj funkciji Terezu Mej. Dolazak Borisa Džonsona na mesto premijera Velike Britanije bio je geopolitički ekvivalent političkom zemljotresu za Evropsku uniju. Nakon što je Tereza Mej podnela ostavku jer tri puta nije uspela da progura svoj sporazum o Bregzitu kroz parlament, torijevci su poverili kormilo države čoveku koji je bio glavno lice kampanje za izlazak iz EU. Džonson je na vlast došao sa jednim jedinim, jasnim obećanjem: "Get Brexit Done" (Sprovedimo Bregzit). Njegov pristup je bio potpuno antisistemski u odnosu na dotadašnju britansku političku tradiciju kompromisa. Odmah je zauzeo radikalan stav da će Velika Britanija napustiti EU 31. oktobra 2019, sa sporazumom ili bez njega (No-Deal Brexit). Ta spremnost da rizikuje ekonomski haos i "blefira" pred Briselom potpuno je promenila dinamiku pregovora i unela paniku među evropske zvaničnike. Da bi sproveo svoj plan, Džonson je morao da slomi otpor unutar sopstvenog sistema. Kada su se u septembru te godine umereni konzervativci pobunili protiv njegove strategije, on je izbacio 21 poslanika iz stranke (uključujući i unuka Vinstona Čerčila). Pokazao je bezobzirnu političku volju kakva u Londonu nije viđena decenijama. To mu je kasnije, u decembru 2019, omogućilo da na vanrednim izborima pomete opoziciju i obezbedi istorijsku parlamentarnu većinu kojom je konačno prekinuo višegodišnju paralizu britanske politike. Škoti su većinski glasali za ostanak u EU, pa je Džonsonov uspon dao ogroman vetar u leđa Škotskoj nacionalnoj partiji (SNP) da ponovo zahteva referendum o nezavisnosti. Kako bi izbegao tvrdu granicu na irskom ostrvu, Džonson je kasnije pristao na protokol koji je Severnu Irsku ostavio privredno vezanom za EU, efektivno postavljajući ekonomsku granicu u Irskom moru, što je izazvalo bes tamošnjih unionista.
Geopolitički projekat koji je Džonson lansirao tog jula nazvan je "Global Britain". Ideja je bila da se London oslobodi briselskih stega i postane nezavisni globalni igrač, okrećući se slobodnom tržištu, azijsko-pacifičkom regionu i još čvršćem vojnom i obaveštajnom savezu sa Vašingtonom (što je kasnije kulminiralo AUKUS paktom). Međutim, kritičari sistema opravdano ističu da je Britanija time samo zamenila stabilno evropsko okruženje za status mlađeg partnera Sjedinjenih Država, dok se obećani ekonomski procvat pokazao kao prevelika iluzija za britansku privredu.
25.jul 2019.
Odigrao se famozni telefonski razgovor između Donalda Trampa i Volodimira Zelenskog, koji je duboka država i vašingtonski establišment iskoristio da pokrene prvi proces opoziva (impeachment) protiv Trampa. Tramp je tokom razgovora tražio od novopečenog predsednika Ukrajine da „učini uslugu” i pokrene istragu protiv Džoa Bajdena i njegovog sina Hantera zbog kontroverznih poslova u ukrajinskoj energetskoj kompaniji Burisma. Kao polugu pritiska, Bela kuća je privremeno zamrzla već odobrenu vojnu pomoć Ukrajini od 400 miliona dolara. Sadržaj razgovora je javnosti otkrio anonimni zvaničar CIA (uzbunjivač) stacioniran u Beloj kući. Iz ugla kritike sistema, ovo je bio školski primer kako obaveštajni aparat (Deep State) unutar sistema sabotira i kontroliše predsednika koji iskače iz zvaničnih geopolitičkih šablona. Demokrate u Predstavničkom domu su decembra 2019. uspešno izglasale opoziv zbog zloupotrebe položaja i opstrukcije Kongresa. Međutim, kao i svaki politički teatar, proces je u februaru 2020. doživeo kolaps u Senatu, gde je republikanska većina očekivano oslobodila Trampa svih optužbi. Ovaj razgovor je trajno zatrovao američko-ukrajinske odnose i postavio scenu za duboku polarizaciju koja i danas kroji globalnu politiku.
26.jul 2019.
"Dan kada je cenzurisan YouTube": Krajem jula 2019. Gugl je sproveo masovni talas gašenja kanala i demonetizacije nezavisnih kreatora, novinara i antisistemskih analitičara pod plaštom "borbe protiv govora mržnje i dezinformacija". Ovaj potez je zapravo označio zvanični početak ere digitalnog tehnološkog totalitarizma i gušenja slobodne reči na internetu koji će posebno biti izraženi tokom iscenirane pandemije "korone" od početka 2020.godine.
30.jul 2019.
U Etiopiji oboren svetski rekord u sadnji drveća - za samo jedan dan zasađeno je čak 350 miliona stabala. U sklopu nacionalne inicijative „Zeleni otisak” (Green Legacy), koju je pokrenuo premijer Abij Ahmed, Etiopija je oborila svetski rekord zasadivši više od 350 miliona stabala u roku od samo 12 sati. Ono što ovaj događaj čini monumentalnim jeste masovni odziv običnih ljudi. Milioni građana, studenata, državnih službenika i biznismena izašli su na ulice, u parkove i na ogoljena brda kako bi sadili drveće. Škole i državne institucije su bile zatvorene tog dana kako bi svi dali svoj doprinos. To je pokazalo da kada se narod ujedini oko zajedničkog cilja, može da postigne rezultate koji izgledaju nemoguće tromim birokratskim sistemima modernog sveta. Cilj je bio borba protiv krčenja šuma (deforestacije), jer je Etiopija tokom 20. veka spala sa 35% šumskih površina na svega 4%. Iz antisistemske perspektive, tajming ove akcije nije bio slučajan. Premijer Abij Ahmed (koji je kasnije te godine dobio Nobelovu nagradu za mir) suočavao se sa dubokim etničkim tenzijama, nasiljem i pokušajima državnog udara u zemlji. Masovna ekološka akcija poslužila je kao savršen kohezivni faktor - projekat koji je trebalo da ujedini duboko podeljenu naciju oko neutralne, plemenite teme. Za međunarodnu zajednicu, to je bio idealan PR koji je Etiopiju prikazao kao globalnog lidera u borbi protiv klimatskih promena, dok su se u pozadini gomilali problemi koji će godinu dana kasnije kulminirati krvavim građanskim ratom u regionu Tigraj.
Avgust 2019
01.avgust 2019.
Danska institucija za polarna istraživanja „Polar portal” (Polar Portal) izveštava o velikom porastu gubitka leda na Grenlandu; za jedan dan otopilo se 11 milijardi tona, a tokom jula 197 gigatona - politička propaganda koja koristi prirodne cikluse Zemlje da bi opravdala centralizaciju ekonomske kontrole. Cifra od 11 milijardi tona otopljenog leda u jednom danu i 197 gigatona u julu zvuči jezivo. Međutim, sistem namerno prećutkuje širu sliku i kontekst razmere (skalu): Ukupna masa grenlandskog ledenog pokrivača procenjuje se na oko 2,85 miliona gigatona. Procenat, tih "stravičnih" 197 gigatona jula 2019. predstavlja otprilike 0,007% ukupnog leda na Grenlandu. Da bi se ovim tempom otopio sav led, bilo bi potrebno nekoliko hiljada godina stabilnog, neprekidnog leta, bez ijedne zime i novog snega. Ali sistemu treba šok-naslov, a ne matematički kontekst. Topljenje leda na Grenlandu tokom jula i avgusta je potpuno prirodan, cikličan fenomen koji se dešava svake godine vekovima unazad. Tokom leta se led topi, a tokom zime se kroz snežne padavine akumulira novi sloj. Te 2019. godine jeste zabeležen ekstremniji talas vrelih dana koji je stigao iz Evrope (onaj isti koji je pržio kontinent u julu), ali pretvarati sezonski pik u dokaz da "led nestaje pred našim očima" je klasičan spin. Zašto se ove brojke pumpaju baš u tom periodu, krajem leta 2019. godine? To je bilo vreme kada je globalistički establišment vršio ogroman pritisak za uvođenje rigidnih zelenih dekreta, karbonskih poreza (poreza na CO₂) i restrikcija za industriju i obične građane. Izveštaji poput ovog sa "Polar Portala" služili su kao idealna "naučna" podloga za medijsku histeriju. Kada uplašiš narod da će se Grenland istopiti i potopiti svetske metropole, onda taj isti narod lakše prihvata veće račune za struju, skuplje gorivo i ograničavanje ličnih sloboda u ime "spasa planete".
02.avgust 2019.
Sjedinjene Države se zvanično povlače iz Sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa, sklopljenog sa Rusijom 1987. godine. Bio je to dan kada je zvanično srušen jedan od najvažnijih stubova globalne bezbednosti iz perioda Hladnog rata. Sjedinjene Američke Države su se formalno povukle iz Sporazuma o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF), koji su 1987. godine potpisali Ronald Regan i Mihail Gorbačov. Ovaj potez je označio skidanje rukavica i povratak u eru nekontrolisane trke u naoružanju. Sporazum INF je bio revolucionaran jer nije samo ograničavao, već je potpuno zabranio čitavu klasu oružja – krstareće i balističke rakete lansirane sa zemlje sa dometom od 500 do 5.500 kilometara. Ove rakete su bile najopasnije za Evropu, jer je njihovo vreme leta do meta bilo prekratko (svega nekoliko minuta), što je ostavljalo nula vremena za reakciju i drastično povećavalo rizik od slučajnog nuklearnog rata. Povlačenjem SAD, Evropa je ponovo postala primarna poligon-meta za potencijalni nuklearni sukob velikih sila. SAD (Trampova administracija) su tvrdile da Rusija godinama krši sporazum razvojem i razmeštanjem nove rakete 9M729 (SSC-8), za koju su tvrdili da ima domet veći od dozvoljenih 500 kilometara. Rusija je te optužbe odbacivala i uzvraćala kontratvrdnjama da američki antiraketni sistemi Aegis Ashore, postavljeni u Rumuniji i Poljskoj, mogu vrlo lako preko noći biti modifikovani da lansiraju ofanzivne krstareće rakete Tomahawk, što je takođe direktno kršenje INF-a. Iako su mediji ovo prikazivali isključivo kao sukob SAD i Rusije, suština antisistemske analize leži u trećem igraču. INF sporazum je bio bilateralan – obavezivao je samo SAD i Rusiju, dok je Kina bila potpuno slobodna. Tokom tri decenije trajanja sporazuma, Peking je razvio ogroman i brutalan arsenal raketa srednjeg dometa (poput DF-21 i DF-26, takozvanih "ubica nosača aviona") kojima je potpuno pokrio Pacifik i ugrozio američku dominaciju u Aziji. Američki vojni establišment je shvatio da su im ruke vezane starim sporazumom dok Kina grabi napred. Istupanje iz INF-a 2. avgusta bio je preko potreban izgovor Vašingtonu da započne legalan razvoj i postavljanje sopstvenih raketa srednjeg dometa na Pacifiku kako bi parirao Kini.
03.avgust 2019.
Ubijene 23 osobe a više od 20 ranjeno tokom pucnjave u „Volmartu” u teksaškom El Pasu. Napadač, dvadesetogodišnji Patrik Krusijus, pre nego što je ušao u Volmart sa poluautomatskom puškom, okačio je svoj manifest na ozloglašenom forumu 8chan. U tom tekstu je otvoreno govorio o „hispanskoj invaziji na Teksas” i izrazio podršku teroristi koji je par meseci ranije izvršio masakr u džamijama u Krajstčerču na Novom Zelandu. ovaj profil napadača je školski primer kako otuđeni pojedinci, provodeći vreme u mračnim eho-komorama interneta, postaju savršeni vojnici radikalnih ideologija. Sistem svesno dopušta bujanje ovakvih digitalnih močvara jer one redovno proizvode ekstremiste koji služe kao okidači za dublje društvene podele. Izbor lokacije nije bio slučajan. El Paso je pogranični grad sa Meksikom (odmah preko puta Huareza), gde preko 80% stanovništva čine Hispanoamerikanci. Volmart u kom je izvršen napad nalazi se blizu same granice i tradicionalno je mesto gde hiljade Meksikanaca svakodnevno prelazi most kako bi obavilo kupovinu. Udariti na to mesto značilo je udariti na samu žilu kucavicu suživota i prekogranične ekonomije. To je bila direktna, krvava poruka usmerena na zastrašivanje čitave jedne etničke zajednice. Demokrate su masakr iskoristile da optuže Trampa i njegovu rigidnu antiimigrantsku retoriku o "zidu i invaziji" kao direktan uzrok inspiracije za ubistvo, dok su republikanci sve prebacivali na mentalno zdravlje pojedinca i branili Drugi amandman (pravo na nošenje oružja). Ovaj napad je poslužio kao idealan izgovor za masovni udar na slobodu govora na internetu. U danima nakon pucnjave, sprovedena je koordinisana akcija tehnoloških giganata koji su ugasili mrežu 8chan i uveli drakonske algoritme za nadzor i cenzuru na mejnstrim platformama (Facebook, YouTube, X). Pod maskom "borbe protiv domaćeg terorizma i govora mržnje", sistem je dobio još veća ovlašćenja da gasi kanale i glasove nezavisnih analitičara. Na kraju, napadač je izbegao smrtnu kaznu tako što je priznao krivicu, pa je na saveznom nivou osuđen na 90 uzastopnih doživotnih robija, ali je iza sebe ostavio trajno zatrovanu društvenu atmosferu u SAD, koja je poslužila kao uvod u potpunu polarizaciju Amerike pred izbore 2020. godine.
04.avgust 2019.
U pucnjavi koja se dogodila u Dejtonu, država Ohajo, stradalo 10 osoba a najmanje 16 ranjeno. U roku od samo 24 sata dok se Amerika još uvek oporavljala od šoka i krvi iz El Pasa dogodila se nova tragedija. Ovaj događaj je u medijima namerno stavljen u isti koš sa El Pasom, ali antisistemska analiza pokazuje da je pozadina ovog napada bila potpuno drugačija, što mejnstrim medijima nije odgovaralo da previše istražuju. Napadač, dvadesetogodišnji Konor Bets, otvorio je vatru iz poluautomatske puške ispred jednog bara u istorijskoj četvrti Oregon u Dejtonu. Ubio je 9 ljudi (uključujući i sopstvenu sestru Megan) i ranio još najmanje 16 pre nego što ga je policija likvidirala za manje od jednog minuta. Za razliku od desničarskog ekstremiste iz El Pasa, Bets je na društvenim mrežama sebe opisivao kao levičara, antifašistu i pristalicu radikalnih pro-socijalističkih ideja. Izražavao je podršku ekstremnim levičarskim organizacijama i otvoreno pisao o nasilju kao legitimnom oruđu političke borbe. Pošto se njegov profil nije uklapao u poželjni medijski narativ da su "isključivo desničari i Trampove pristalice teroristi", sistem je brzo skrenuo fokus sa njegove ideologije na njegovo mentalno zdravlje i istoriju mizoginije i fascinacije masovnim ubistvima. FBI istraga, koja je zvanično zatvorena kasnije, zaključila je da je Bets delovao samostalno i da je godinama patio od teških mentalnih poremećaja i suicidalnih misli, ali nikada nije ponudila jasan, logičan odgovor da li je sestra bila primarna meta ili slučajna žrtva u masi. Ova dva napada (El Paso i Dejton) u roku od samo jednog vikenda stvorila su savršenu oluju za pritisak na ustavna prava Amerikanaca. Mejnstrim mašinerija je iskoristila oba događaja, bez obzira na suprotne ideologije ubica, da stvori jedinstven narativ o "epidemiji nasilja" koja se može rešiti samo radikalnim merama. Javnost je, preplašena ovim duplim udarom, počela sama da traži više policije, više kamera, naprednije AI sisteme za prepoznavanje lica i predikciju kriminala u urbanim sredinama, kao i uvođenje tzv. Red Flag zakona (zakona koji omogućavaju državi da građanima oduzme legalno oružje na osnovu same sumnje ili anonimne prijave). Sistem je još jednom iskoristio krv nevinih ljudi kako bi uveo dodatne slojeve kontrole, dok su suštinski uzroci otuđenja i mentalnog propadanja mladih generacija u digitalnom dobu ostali potpuno ignorisani.
05.avgust 2019.
Ukinuta autonomija Kašmira (Indijski juriš). Indijski premijer Narendra Modi povukao je radikalan potez i dekretom ukinuo Član 370 Ustava, čime je oduzeta višedecenijska autonomija države Džamu i Kašmir. Kako bi režim sprečio pobunu muslimanske većine, čitav region je preko noći stavljen pod brutalnu vojnu opsadu, uveden je policijski čas, a internet i telekomunikacije su potpuno isključeni. Ovo je bio čist primer kako se nacionalni suvereniteti i manjinska prava gaze dekretima centralne vlasti pod plaštom "bezbednosti i ekonomskog razvoja".
Trgovinski rat valuta (SAD protiv Kine). Trampova administracija je zvanično proglasila Kinu za "manipulatora valorom" (currency manipulator). Ovo je usledilo nakon što je zvanični Peking pustio da njihova valuta (juan) padne na najniži nivo u odnosu na dolar u poslednjih 11 godina, kako bi neutralisao američke carine i učinio kinesku robu jeftinijom na svetskom tržištu. Ovaj monetarni rat je ogolio krhkost globalnog finansijskog sistema koji počiva na dolaru, pokazujući da se ekonomski rat supersila vodi preko džepova građana.
08.avgust 2019.
Radijacijski incident u ruskoj Njonoksi: Izveštaji ukazuju na to da je možda došlo do nuklearne eksplozije na poligonu za testiranje oružja Njonoksa, u Arhangelskoj oblasti u Rusiji - u eksploziji poginulo najmanje pet osoba, dok su tri povređene; nivo radijacije u Severodvinsku, udaljenom 47 km od mesta događaja, privremeno je bio 20 puta viši od normalnog. Iako je zvanični ruski narativ u početku bio vrlo štur – pominjala se "eksplozija tokom testiranja tečnog reaktivnog motora" – Rosatom je ubrzo priznao da je u incidentu poginulo pet njihovih vrhunskih nuklearnih naučnika koji su radili na "izotopskom izvoru napajanja". Nezavisni vojni analitičari i obaveštajne službe brzo su sklopili kockice: u Njonoksi je najverovatnije testirana krstareća raketa na nuklearni pogon „Burevestnik” (NATO oznaka: SSC-X-9 Skyfall). Reč je o oružju koje je Vladimir Putin najavio 2018. godine – raketi koja zahvaljujući malom nuklearnom reaktoru ima teoretski neograničen domet, može da leti oko Zemlje danima i zaobilazi sve postojeće američke sisteme protivvazdušne i protivraketne odbrane. Eksplozija je pokazala da je razvoj ove ekstremno opasne tehnologije prepun smrtonosnih izazova. Ruske vlasti su primenile klasičan refleks bezbednosnog aparata – informacije su dozirane na kašičicu, lokalnom stanovništvu je prvo savetovana evakuacija pa je povučena, a nekoliko obližnjih stanica za monitoring radijacije, koje su deo međunarodne mreže za zabranu nuklearnih proba (CTBTO), misteriozno je prestalo da šalje podatke u danima nakon eksplozije. Donald Tramp se odmah oglasio na Tviteru tvrdeći da "SAD znaju mnogo o eksploziji" i da Amerika ima sličnu, ali napredniju tehnologiju (što su vojni stručnjaci demantovali, jer su SAD napustile slične projekte još šezdesetih godina zbog prevelikog rizika od zagađenja sredine). Tragedija u Njonoksi je ogolila surovu cenu koju obični ljudi i naučnici plaćaju u igrama moći velikih sila. Petorica stradalih inženjera proglašeni su za nacionalne heroje i sahranjeni uz najviše državne počasti u zatvorenom nuklearnom gradu Sarovu. Ovaj incident je bio jasan dokaz da je nakon rušenja INF sporazuma (koje se desilo samo nedelju dana ranije, 2. avgusta!) planeta zvanično ušla u fazu gde se bezbednosni protokoli svesno žrtvuju zarad postizanja vojnog prvenstva. Severodvinsk je tog dana osetio skok radijacije jer globalni sistem ne mari za ekologiju i zdravlje kada je u pitanju razvoj oružja koje obezbeđuje geopolitičku dominaciju.
09.avgust 2019.
Kineski tehnološki džin Huavej je zvanično predstavio svoj operativni sistem HarmonyOS, kojim bi trebalo da zameni Android na svojim uređajima - softver će u Kini biti poznat kao Hongmeng. Bio je to dan kada je u gradu Donguanu zvanično otvoren tehnološki hladni rat. Kineski gigant Huavej (Huawei) predstavio je svoj operativni sistem HarmonyOS (u Kini poznat kao HongmengOS) kao direktan odgovor na američke sankcije i blokadu. Ovaj događaj bio je tektonski poremećaj koji je trajno promenio digitalnu mapu sveta. Do maja 2019. godine, Huavej je bio na ivici da postane broj jedan proizvođač pametnih telefona na planeti. Međutim, Trampova administracija je stavila kompaniju na "crnu listu" (Entity List), zabranivši američkim korporacijama poput Gugla (Google) da sarađuju sa njima. Cilj je bio jasan: uništiti kineskog tehnološkog šampiona uskraćivanjem Android sistema i Gugl servisa (YouTube, Maps, Gmail). Predstavljanje HarmonyOS-a samo tri meseca kasnije pokazalo je da je Huavej već imao spreman plan za vanredne situacije, dokazavši da zapadni tehnokratski monopol može da se slomi kada je priteran uz zid. Sistem nas decenijama uči da su američke platforme (Android i iOS) nezamenljive i da svet mora da igra po njihovim pravilima. Huavej je lansiranjem HarmonyOS-a postavio temelje za digitalni suverenitet globalnog Juga. Kina je ovim potezom poručila da ključna digitalna infrastruktura jedne supersile ne sme da zavisi od političke volje i dekreta iz Vašingtona. Vekovni monopol Silicijumske doline je pretrpeo žestok udarac jer se pojavio treći globalni ekosistem. Sa tehničke i sistemske tačke gledišteda, HarmonyOS nije bio samo prosta kopija Androida. Huavej ga je dizajnirao kao mikrokernel operativni sistem projektovan za eru 5G mreže i "Internet stvari" (IoT). To znači da je softver napravljen da radi univerzalno – ne samo na telefonima, već i na pametnim satovima, televizorima, automobilima i kućnim aparatima, omogućavajući im da funkcionišu kao jedno telo. To je bila vizija budućnosti u kojoj se kineska tehnologija potpuno oslobađa zapadnog koda. Američki plan je uspeo samo delimično. Zapadne sankcije jesu privremeno osakatile Huavejovu prodaju telefona van Kine jer su evropski i američki kupci naviknuti na Gugl aplikacije. Međutim, unutar Kine i na mnogim tržištima u razvoju, HarmonyOS je postao ogroman uspeh. Huavej je preživeo udarac, transformisao se u lidera za 5G infrastrukturu i pametna vozila, a HarmonyOS je postao simbol otpora zapadnom digitalnom neokolonijalizmu.
10.avgust 2019.
Eksplozija cisterne u Morogoru: Kamion-cisterna sa gorivom eksplodirao je u Morogoru, u Tanzaniji, pri čemu je poginulo najmanje 89 ljudi, a desetine su povređene. Kamion-cisterna koji je prevozio gorivo prevrnuo se na prometnom putu u Morogoru nakon što je vozač pokušao da izbegne motociklistu. Umesto da se udalje zbog opasnosti, stotine lokalnih stanovnika, uglavnom vozača moto-taksija (boda-boda) i siromašnih radnika, dotrčale su sa kanisterima da skupljaju gorivo koje je curelo. Neko je u masi upalio cigaretu ili je varnica iz motocikla zapalila isparenja – usledila je stravična eksplozija koja je na licu mesta i kasnije u bolnicama odnela najmanje 89 života, dok su desetine zadobile opekotine opasne po život.
Trideset dvoje ljudi poginulo, a milion ih je evakuisano nakon što je tajfun „Lekima” pogodio kinesku provinciju Džeđang - prethodno je tajfun izazvao poplave na Filipinima. Super-tajfun „Lekima” (oluja 4. kategorije) prvo je izazvao razorne poplave i klizišta na Filipinima, da bi 10. avgusta svom silinom udario na istočnu kinesku provinciju Džeđang. Kineske vlasti su sprovele jednu od najvećih logističkih operacija te godine, evakuisavši preko milion ljudi iz ugroženih priobalnih područja u rekordnom roku. I pored brutalno efikasne evakuacije, divlja priroda je odnela 32 života u Kini (većina u klizištu koje je zatrpalo jedno selo), a stotine kuća i infrastruktura su sravnjene sa zemljom.
Rano ujutru oko 06:30, Džefri Epštajn je pronađen mrtav u svojoj ćeliji u federalnom zatvoru Metropolitan Correctional Center (MCC) na Menhetnu. Medicinski istražitelj u Njujorku je par dana kasnije zvanično presudio da je uzrok smrti "samoubistvo vešanjem". Kamere koje su pokrivale hodnik ispred Epštajnove ćelije su te noći pretrpele "tehnički kvar" na dva različita sistema. Snimci ključnih sati nikada nisu ugledali svetlost dana. Dva stražara zadužena za njegovu ćeliju su zaspala i provela noć kupujući na internetu, a kasnije su falsifikovali zatvorski dnevnik kako bi izgledalo da su vršili redovne obilaske na svakih 30 minuta. Samo nekoliko dana ranije, Epštajn je skinut sa režima pojačanog nadzora protiv samoubistva (suicide watch), a njegov cimer iz ćelije je iznenada premešten, ostavljajući najtraženijeg federalnog svedoka potpuno samog i nezaštićenog. Zvanični patolog kojeg je unajmio Epštajnov brat, čuveni dr Majkl Baden, javno je osporio zvaničnu verziju, izjavivši da povrede na Epštajnovom vratu (polomljena podjezična kost) daleko više odgovaraju ubistvu davljenjem nego vešanju. Smrt 10. avgusta je trajno ugasila šansu da Epštajn progovori na sudu i povuče sa sobom u ambis predsednike, glumce, milijardere i prinčeve. Tog dana je rođena krilatica "Epstein didn't kill himself", koja je postala univerzalni simbol narodnog shvatanja da sistem uvek eliminiše svedoke kako bi zaštitio sopstveni vrh.
Umro Džefri Edvard Epštajn američki finansijer, seksualni prestupnik nad decom, osoba koja nije bila samo običan prestupnik, već mračni operativac i broker ucena unutar samog vrha globalnog sistema. (Rođen: Njujork/NjujorkMensfild/Ohajo/SAD 11.oktobar 1966. – Umro: Berbank/Kalifornija/SAD 04.mart 2019.) Iako dolazi iz srca američke industrije zabave, njegova biografija nosi priču o čoveku koji je prepešačio put od radničke klase do zvezda, svesno odbijajući da postane klasični korporativni robot holivudskog matriksa. Luk je odrastao u radničkom, industrijskom delu Ohaja. Otac mu je bio radnik u čeličani, a nakon razvoda roditelja odgajali su ga majka i očuh građevinar, usadivši u njega skromnost i radne navike. Kada je došao u Los Anđeles da juri glumačku karijeru, sistem ga je odbio na stotinama audicija. Da bi preživeo, radio je na asfaltiranju puteva, u fabrici cipela i kao građevinski radnik. Čak i kada je postao globalni seks-simbol za kojim je ludovao ceo svet, Luk je prezirao holivudski glamur, crvene tepihe i paparace. Ženio se jednom, sa Rejčel Mini Šarp, sa kojom je dobio dvoje dece (Džeka i Sofi). Svoj zarađeni novac uložio je u kupovinu velike, izolovane farme u Tenesiju, gde je provodio svako slobodno vreme baveći se poljoprivredom i živeći životom običnog čoveka, daleko od bolesnog sjaja kalifornijske elite. Peri je obeležio odrastanje generacija širom planete, a njegova ključna uloga postala je sociološki fenomen: (Beverly Hills, 90210, 1990–1995; 1998–2000) i Riverdejl (2017–2019). Ono što Luka Perija izdvaja iz holivudske mase jeste njegov konstantni tihi otpor korporativnom inženjeringu svesti: Na samom vrhuncu popularnosti serije „Beverli Hils“, 1995. godine, Luk Peri povlači šokantan potez – samovoljno napušta projekat jer je shvatio da ga producenti i finansijski karteli zaključavaju u kalup "tinejdžerske lutke" i sapunice koja ispira mozak omladini.
1966-2019
52
Želeo je da snima nezavisne, suverenističke i zrelije filmove (poput drame „8 sekundi“ o legendi rodea Lejnu Frostu). Iako ga je sistem kasnije finansijski pritisnuo da se vrati, taj njegov izlazak ostao je zabeležen kao hrabar čin odbrane sopstvenog umetničkog integriteta. Luk Peri je preminuo od posledica stravičnog moždanog udara koji ga je pogodio krajem februara 2019. u njegovom domu. Njegov prerani odlazak u 52. godini života u našim krugovima je pokrenuo mnoga pitanja o tome kako moderni, zapadni medicinski sistem – uprkos milijardama koje obrće – konstantno zakazuje na polju prevencije vaskularnih bolesti kod ljudi u punoj snazi, dok istovremeno agresivno forsira farmaceutske narative i skupe sintetičke tretmane koji leče posledice, a ne uzroke modernog stresa i bolesti. Luk Peri je otišao dostojanstveno, ostajući u sećanju miliona kao poslednji autentični, neiskvareni dečko sa asfalta koji je uspeo da pokori Holivud bez da mu proda dušu.
10-25.avgust 2019.
Više šumskih požara izbilo na Kanarskim ostrvima – Gran Kanariji, Tenerifama i Lanzaroteu. Požari na ostrvu Gran Kanarija bili su najteži; uništili su velike šumske površine na ostrvu i doveli do evakuacije hiljada stanovnika iz brojnih gradova i sela. Serija razornih šumskih požara zahvatila je Gran Kanariju, Tenerife i Lanzarote, sravnivši sa zemljom neprocenjiva prirodna bogatstva. Najteže je stradalo ostrvo Gran Kanarija, gde je vatrena stihija, potpomognuta ekstremnim toplotnim talasom, niskom vlažnošću i jakim vetrovima, progutala preko 10.000 hektara zemlje. To je iznosilo skoro 15% centralnog, najšumovitijeg dela ovog ostrva. Zbog brzine širenja požara koji su bukvalno opkoljavali naselja, španske vlasti su morale hitno da evakuišu više od 10.000 stanovnika iz preko 50 gradova i sela. Ljudi su napuštali svoje domove u panici, ostavljajući sve iza sebe pred naletom plamena visokog i do 50 metara. Požar je direktno ugrozio park prirode Tamadaba, netaknutu borovu šumu koja predstavlja pluća ostrva, kao i kulturni pejzaž Risco Caído, arheološko nalazište drevnih domorodaca koje je samo mesec dana ranije (u julu 2019) uvršteno na listu svetske baštine UNESKO-a. Antisistemska analiza stručnjaka za ekologiju ukazala je da su ovi požari bili tako brutalni i zbog dugogodišnje loše šumarske politike. Masovno sađenje kanarskog bora u monokulturnim blokovima (zarad brze zarade i eksploatacije drveta), uz zapostavljanje autohtonih lisnatih šuma koje su prirodna barijera vatri, pretvorilo je unutrašnjost ostrva u ogromnu kutiju šibica spremnu da plane na prvu varnicu. Vatrogasne ekipe, uz pomoć vojske i desetina aviona "kanadera" poslatih sa kopna iz Španije, uspele su da stave požare pod kontrolu tek oko 25. avgusta, ostavljajući iza sebe sprženu zemlju i trajne ekonomske posledice po tamošnji turizam i poljoprivredu.
11.avgust 2019.
Međunarodni aerodrom u Hongkongu zatvoren zbog protesta. Ovaj dan označio je prekretnicu u višemesečnim nemirima u Hong Kongu, kada su demonstranti primenili novu, radikalnu taktiku asimetričnog otpora i potpuno paralisali Međunarodni aerodrom u Hong Kongu, jedno od najvažnijih tranzitnih i ekonomskih čvorišta na planeti. Demonstranti, inspirisani filozofijom Brusa Lija "Budi voda", napustili su klasične ulične barikade gde su bili laka meta za policijske suzavce i vodene topove. Hiljade mladih u crnim majicama upalo je u terminale aerodroma, posedalo na podove i blokiralo šaltere za prijavu putnika. Shvativši da ne može da garantuje bezbednost i operativnost, uprava aerodroma je donela radikalnu odluku da otkaže stotine letova, što je izazvalo globalni logistički haos i nanelo milijarderske gubitke finansijskom sistemu grada. Odluka da se zauzme aerodrom doneta je nakon što je istog dana, 11. avgusta, policija u gradu upotrebila nezapamćenu silu. Tokom sukoba u četvrti Cim Ša Cui, jedna mlada lekarka-dobrovoljac pogođena je u oko (verovatno projektilom iz policijske sačmarice), zbog čega je trajno oslepela na desno oko. Njena slika sa krvavim zavojem postala je globalni simbol protesta, a demonstranti na aerodromu su masovno stavljali poveze preko očiju i uzvikivali "Vratite nam oko!". Mejnstrim mediji na Zapadu su demonstrante prikazivali isključivo kao romantične borce za demokratiju i slobodu, svesno žmureći na sve veći stepen nasilja, paljenje institucija i napade na neistomišljenike s kopna. Vašington je koristio proteste kao savršen mehanizam pritiska na Peking u jeku velikog trgovinskog rata. Kineske vlasti su odmah promenile retoriku. Nakon 11. avgusta, zvanični Peking je akcije demonstranata prvi put počeo da karakteriše kao „aktivnosti koje pokazuju znake terorizma”. Državni mediji su preplavili internet snimcima vojnih transportera i Narodne naoružane policije koji se masovno okupljaju u susednom Šenženu, tik uz granicu sa Hong Kongom, šaljući jasnu poruku da je vojna intervencija na stolu ukoliko lokalne vlasti izgube kontrolu. Blokada aerodroma je trajala nekoliko dana i trajno je promenila pravila igre, trasirajući put za kasniji, još rigidniji odgovor Pekinga kroz uvođenje Zakona o nacionalnoj bezbednosti 2020. godine, čime je autonomija Hong Konga praktično integrisana u centralni sistem Kine.
12.avgust 2019.
Stručnjaci sa univerziteta u Bazelu uspeli su da nateraju ćelije raka dojke da se pretvore u salo i time postanu potpuno bezopasne. Ovo je bila apsolutna senzacija u naučnim krugovima. Veste je odjeknula svetom kao potencijalna revolucija u onkologiji a potom iz profiterskih razloga farmako industrije bačena u zapećak. Istraživanje koje je vodio profesor Gerhard Kristofori u časopisu Cancer Cell iskoristilo je neverovatnu plastičnost ćelija tumora. Proces EMT (Epitelno-mezenhimska tranzicija): Kada rak dojke počne da metastazira, njegove ćelije prolaze kroz proces transformacije – odvajaju se od primarnog tumora, menjaju formu i postaju slične matičnim ćelijama kako bi lakše putovale kroz krvotok. Švajcarski naučnici su uhvatili te ćelije baš u toj prelaznoj, "fleksibilnoj" fazi. Umesto da ih ubijaju agresivnom hemoterapijom, oni su ih prevarili i usmerili ih na drugi put – adipogenezu (stvaranje sala). Ćelije raka su se trajno pretvorile u funkcionalne masne ćelije koje su prestale da se dele i potpuno izgubile sposobnost da formiraju metastaze. Ono što je najzanimljivije u antisistemskom kontekstu jeste čime su to postigli. Naučnici nisu izmislili novi, preskupi patent, već su upotrebili kombinaciju dva već postojeća leka odobrena od strane FDA: Rosiglitazon – stari lek za lečenje dijabetesa tipa 2 (koji pomaže u formiranju zrelih masnih ćelija) i Trametinib – poznati inhibitor rasta i širenja ćelija raka. Kada su miševi sa usađenim ljudskim rakom dojke dobili ovu kombinaciju, ćelije koje su pokušale da metastaziraju na pluća pretvorile su se u masno tkivo i tamo ostale bezopasne. Zašto o ovome danas ne slušamo na sva zvona? Iako vest zvuči kao da je rak pobeđen, farmaceutski i medicinski sistem funkcioniše po striktnim pravilima profita i procedure, što donosi surovu realnost: Ovo istraživanje je u avgustu 2019. sprovedeno isključivo na miševima i laboratorijskim modelima. Da bi se došlo do stvarne primene na ljudima, potrebne su decenije i stotine miliona dolara. Pošto su Rosiglitazon i Trametinib već postojeći lekovi, farmaceutskim gigantima (Big Pharma) često nije finansijski privlačno da ulažu ogroman novac u ispitivanja terapija zasnovanih na lekovima kojima ističu ili su već istekli ekskluzivni patenti, jer na njima ne mogu da ostvare astronomski profit kao na novim, brendiranim pametnim lekovima i personalizovanim mRNK terapijama. Ova metoda ne leči primarni, već stvoreni tumor – ona je dizajnirana da "zamrzne" i neutrališe ćelije koje pokušavaju da se otcepe i naprave smrtonosne metastaze. Zato je sistem ovu vest brzo arhivirao u fioku "budućih mogućnosti", dok su se mejnstrim mediji okrenuli profitabilnijim temama. Ovo je bio još jedan dokaz da nauka ima genijalna rešenja za transformaciju bolesti u bezopasna stanja, ali da korporativni sistem zdravstva često bira dugotrajno i skupo lečenje pre nego jeftinu i efikasnu neutralizaciju.
14.avgust 2019.
Japanski naučnici otkrili metod kojom se prilikom veštačke oplodnje može odrediti pol. Ovo naučno otkriće je odmah podiglo ogromnu etičku i biosigurnosnu uzbunu. Japanski naučnici sa Univerziteta Hirošima otkrili su jednostavan i neverovatno jeftin metod za razdvajanje X i Y spermatozoida, čime je omogućeno svesno biranje pola potomstva pre same veštačke oplodnje. Iz ugla kritike sistema, transhumanizma i socijalnog inženjeringa, ovo otkriće nosi duboke i prilično jezive implikacije za čovečanstvo. Istraživanje koje je vodio profesor Masajuki Šimada, objavljeno u časopisu PLOS Biology, otkrilo je suštinsku funkcionalnu razliku između spermatozoida koji nose X hromozom (za žensko potomstvo) i onih koji nose Y hromozom (za muško potomstvo). X hromozom ima receptore koje Y nema. Naučnici su otkrili da X hromozom nosi specifične gene koji kodiraju receptore za penušavu energiju (Toll-like receptore 7 i 8). Kada su spermatozoidi izloženi određenom hemijskom agensu (u ovom slučaju hemijskom jedinici resikvimod), ti receptori se aktiviraju i drastično usporavaju kretanje "ženskih" (X) spermatozoida, dok "muški" (Y) nastavljaju da plivaju punom brzinom. Jednostavnim sakupljanjem najbržih spermatozoida sa vrha epruvete, naučnici su dobili uspešnost u selekciji muškog pola od čak 90%, dok su od onih sporijih sa dna dobili žensko potomstvo sa 81% preciznosti. Do avgusta 2019. godine, odvajanje pola prilikom veštačke oplodnje vršeno je preko ekstremno skupe i komplikovane metode protočne citometrije (laserskog sortiranja DNK) ili kroz PGD (preimplantacionu genetsku dijagnostiku), što je bilo rezervisano samo za bogatu elitu i strogo kontrolisano zakonom. Novi japanski metod je toliko jednostavan i jeftin da se teoretički može izvesti u bilo kojoj bazičnoj laboratoriji, pa čak i kod kuće u improvizovanim uslovima. To je otvorilo Pandorinu kutiju - Etnički i demografski inženjering: U društvima gde i dalje postoji snažna kulturološka preferencija ka muškoj deci (poput Kine, Indije ili određenih delova Balkana), komercijalizacija ovog jeftinog metoda mogla bi preko noći da dovede do katastrofalnog narušavanja prirodne ravnoteže polova. Dizajnirana deca (Designer Babies): Ovo je bio ogroman korak ka normalizaciji transhumanističke agende gde roditelji više ne prepuštaju prirodi ništa, već kupuju osobine svog deteta sa police. Danas biraju pol, a sutra boju očiju, visinu i koeficijent inteligencije. Iako su naučnici tvrdili da su metod razvili za stočarstvo (kako bi farmeri lakše dobijali krave muzare ili bikove za meso), odmah je bilo jasno da se stvar preslikava na ljude jer su receptori na ljudskim spermatozoidima identični. Etički komiteti i mejnstrim mediji su brzo pokrenuli kampanju osude i zahtevali hitnu zabranu primene ovog metoda na ljudima. Međutim, kritičari opravdano sumnjaju da je ovaj metod samo javno gurnut pod tepih, dok se u privatnim, skupim klinikama za plodnost širom sveta i te kako koristi iza zatvorenih vrata pod drugim imenima, omogućavajući onima koji imaju novac da tiho i bez zakonskih prepreka dizajniraju strukturu svojih porodica.
17.avgust 2019.
Krvavi pir ISIS-a na svadbi u Kabulu. U zapadnom delu Kabula, bombaš samoubica Islamske države (ISIS) aktivirao je eksploziv usred prepune sale tokom jedne avganistanske svadbe, ubivši najmanje 63 i ranivši preko 180 ljudi. Dok je pažnja zapadnih medija te nedelje bila selektivno usmerena isključivo na ekološke performanse Grete Tunberg i požare u Amazoniji, ovaj stravičan masakr nevinih civila je u velikoj meri ignorisan, što je još jednom pokazalo da za globalni sistem žrtve nemaju istu težinu ako ne služe trenutnom političkom narativu
18.avgust 2019.
Svečano otvoren autoput Miloš Veliki u dužini od 103 km od Obrenovca do Ljiga. Otvaranje auto-puta „Miloš Veliki“ na deonici od Obrenovca do Ljiga označilo je kraj višedecenijskog mrcvarenja vozača na ozloglašenoj Ibarskoj magistrali i uvođenje moderne saobraćajne mreže u punom profilu. Mejnstrim mediji su gromoglasno ponavljali cifru od 103 kilometra, što često buni ljude. Tog 18. avgusta u saobraćaj je zapravo puštena nova deonica od 62,7 kilometara (od Obrenovca do Ljiga). Cifra od 103 kilometra se dobija kada se ta nova deonica spojila sa već postojećom (i ranije otvorenim) delom od Ljiga do Preljine (Čačka). Time je stvorena neprekidna traka brzog asfalta od Obrenovca do nadomak Čačka. Glavni infrastrukturni ponos ovog dela bio je tunel „Brančić“ (dužine oko 950 metara), opremljen sa čak 88 nadzornih kamera i sopstvenim tehničko-operativnim centrom. Iz ugla kritike globalnog sistema, ovaj auto-put je bio ogledni primer kineske ekonomske ofanzive „Pojas i put“ u Evropi. Glavni izvođač radova bila je kineska kompanija Shandong Hi-Speed Group. Balkan je za Peking poslužio kao idealna kapija za ulazak na evropsko građevinsko tržište, gde su kroz državne kredite i zapošljavanje svojih firmi pokazali da mogu da grade brže (i često netransparentnije) od zapadnih korporacija sputanih briselskom birokratijom i striktnim tenderima. Najveća sistemska sramota i kriminal ovog projekta vezana je za poddeonicu Ub–Lajkovac (dugu 12,5 kilometara). Tu deonicu su godinama ranije (završena još 2014) gradile domaće firme u vreme prethodnih vlasti i plaćena je stotine miliona evra iz budžeta. Međutim, pre nego što je ikada puštena u saobraćaj, ta deonica se bukvalno raspala sama od sebe jer su u bazu puta ugrađivani glina i blato umesto propisanog kamena i materijala! Da stvar bude gora, država je morala ponovo da plati (ovog puta Kinezima) da se čak 2,5 kilometara potpuno novog auto-puta sruši do temelja i izgradi ponovo. Niko od krupnih političkih aktera i direktora zbog ove višemilionske pljačke i sabotaže nikada nije završio iza rešetaka. Svečano otvaranje 18. avgusta pretvoreno je u masovnu partijsku predstavu. Predsednik Aleksandar Vučić je sa brojnim gostima iz regiona (Milorad Dodik, Andrija Mandić) i kineskom ambasadorkom Čen Bo organizovao celodnevnu vožnju otvorenim autobusom duž cele trase. Sačekivali su ih lovci, ribolovci, KUD-ovi, trubači, narod u autobusima koji je organizovano dovožen na petlje, da bi sve kulminiralo vatrometom i pesmom „Igrale se delije“ kod tunela u Ljigu. Tipična scenografija kojom sistem koristi realno koristan infrastrukturni projekat za podizanje rejtinga i cementiranje kulta ličnosti.
21.avgust 2019.
Šumski požari u Amazoniji 2019: Brazilski Nacionalni institut za istraživanje svemira (INPE) izveštava da požari u amazonskoj prašumi gore rekordnom brzinom – od početka godine zabeleženo ih je više od 36.000 – dok dim stiže čak do Sao Paula, udaljenog više od 2.700 kilometara. Izveštaj brazilskog Nacionalnog instituta za istraživanje svemira (INPE) o tome da amazonska prašuma gori rekordnom brzinom, praćen apokaliptičnim slikama Sao Paula koji je usred bela dana ostao u potpunom mraku zbog dima udaljenog 2.700 kilometara, podigao je svetsku javnost na noge. Zvanični podaci su naveli da je u Brazilu od početka te godine zabeleženo preko 36.000 (kasnije se broj popeo i preko 70.000) požara, što je bio skok od preko 80% u odnosu na prethodnu godinu. Seča šuma zarad profita (Deforestation) bila je suštinski uzrok požara koji nije bio "grom iz vedra neba" ili rezultat puke klimatske promene, već ljudski faktor i agrarni kapitalizam. Veliki zemljoposednici, rančeri i lokalni poljoprivrednici su svesno i namerno palili prašumu (metoda "poseci pa spali") kako bi očistili teren za uzgoj soje i stvaranje novih pašnjaka za goveda. Brazil je u tom trenutku bio najveći svetski izvoznik govedine, a globalno tržište je proždiralo te resurse. Požari su prerasli u direktan sukob zapadnoevropskih elita i novopečenog, suverenističkog predsednika Brazila, Žaira Bolsonara. Nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron okarakterisali su velike požare u Amazoniji kao međunarodnu krizu i zatražili da se o tome raspravlja na predstojećem samitu G7 tokom vikenda.
23.avgust 2019.
Nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron okarakterisali su velike požare u Amazoniji kao međunarodnu krizu i zatražili da se o tome raspravlja na predstojećem samitu G7 tokom vikenda - buknuo jedan od najvećih ekološko-geopolitičkih ratova tog leta. Požari su prerasli u direktan sukob zapadnoevropskih elita i novopečenog, suverenističkog predsednika Brazila, Žaira Bolsonara. Francuski predsednik Emanuel Makron je požare proglasio "međunarodnom krizom" i optužio Bolsonara da laže o ekološkim obavezama. Francuska i Irska su odmah iskoristile ovu situaciju da blokiraju istorijski trgovinski sporazum između EU i Merkocura (ekonomskog bloka Latinske Amerike). Pravi razlog? Zaštita domaćih evropskih farmera od jeftine južnoameričke govedine, pod maskom brige za "pluća planete". Na samitu G7 u Biaricu krajem tog avgusta, zapadni lideri su otvoreno diskutovali o uvođenju nekog oblika "međunarodnog statusa" ili nadnacionalnog upravljanja nad Amazonijom ukoliko Brazil ne može da je zaštiti. Bolsonaro je to s pravom osudio kao kolonijalni mentalitet i direktan udar na suverenitet Brazila. Kritičari sistema su tada opravdano ukazivali na neverovatno licemerje mejnstrim medija i selektivni bes javnosti. Društvene mreže su preplavili trendovi poput #PrayForAmazonia, gde su holivudske zvezde, influenseri i političari delili fotografije požara iz devedesetih godina, pa čak i slike iz Afrike i Azije, stvarajući histeriju da će svet ostati bez kiseonika za nekoliko dana (iako naučnici ističu da Amazonija troši skoro sav kiseonik koji proizvede i da je stvarni problem gubitak biodiverziteta i skladištenje ugljen-dioksida). Istovremeno, niko u zapadnim medijima nije izveštavao o masovnim požarima koji su te iste nedelje besneli u Sibiru, unutrašnjosti Afrike (Angola i Kongo) ili podsaharskom regionu, jer ti požari nisu služili trenutnoj političkoj agendi pritiska na neposlušne vlade. Na kraju, pod pritiskom vojske koju je Bolsonaro morao da pošalje na teren pod pretnjom sankcija, i sa dolaskom kišne sezone, požari su se smirili, ali je avgust 2019. ostao upamćen kao prelomni trenutak kada je ekologija zvanično zloupotrebljena kao instrument visoke geopolitike i prerasla u oružje za ekonomsko ucenjivanje država globalnog Juga.
28.avgust 2019.
Greta Tunberg je u sklopu pažljivo režirane kampanje stigla u Njujork na Samit UN-a o klimatskim akcijama - odatle je pokrenut dotad nezapamćen talas masovnih školskih štrajkova i protesta pod nazivom „Petkom za budućnost” (Fridays for Future) - režija globalističke oligarhije u duhu ostvarivanja distopijske Agende 2030. Ova dešavanja predstavljaju školski primer sinteze socijalnog inženjeringa i emocionalne manipulacije. Glavni trik ovog sistema je korišćenje dece kao štita. Kada postaviš tinejdžerku da sa govornice UN-a besno viče svetskim liderima "How dare you!" (Kako se usuđujete!), sistem automatski ućutkuje svaku racionalnu, naučnu debatu. Ako se usudiš da preispitaš proklamovane ekološke dogme ili rigidne ekonomske mere koje se predlažu, medijska mašinerija te odmah proglasi za "monstruma koji napada bolesno dete" (Gretini PR timovi su često naglašavali njen Aspergerov sindrom kako bi stvorili dodatni nivo nedodirljivosti). Narativ koji je sistem prodavao javnosti bio je romantična priča o „usamljenoj devojčici koja je sela ispred švedskog parlamenta i pokrenula svet“. Međutim, njeno putovanje u Njujork u avgustu 2019. potpuno je ogolilo ko zapravo vuče konce. Greta je odbila da leti avionom zbog emisije CO₂ i umesto toga je Atlantik prešla visokotehnološkom "ekološkom" trkačkom jahtom Malizia II. Mejnstrim mediji su to slavili kao trijumf nulte emisije, ali su nezavisni istraživači odmah otkrili istinu – kako bi se ta jahta nakon njenog dolaska vratila nazad u Evropu, sponzori su morali avionom da prebace čitavu posadu od nekoliko profesionalnih jedriličara u SAD. Krajnji karbonski otisak tog putovanja bio je višestruko veći nego da je Greta prosto kupila jednu običnu avionsku kartu u ekonomskoj klasi. Ko je profitirao? "Zeleni kapitalizam" i transnacionalne elite. Iza leđa ove tinejdžerke stajala je ozbiljna PR i finansijska mašinerija. Glavni kreator njenog medijskog uspona bio je švedski PR stručnjak Ingmar Rentzhog, povezan sa investicionim fondovima i energetskim lobijima koji se bave obnovljivim izvorima energije. Pravi cilj njene kampanje iz avgusta 2019. bio je kreiranje pritiska javnosti kako bi se opravdalo uvođenje: Drakonskih karbonskih poreza koji udaraju po džepu običnog čoveka; Uskraćivanja jeftine energije državama u razvoju na globalnom Jugu (čime im se cementira siromaštvo i zavisnost od Zapada); Preusmeravanja stotina milijardi dolara državnih subvencija u privatne fondove koji drže patente za tzv. „zelene tehnologije“. Sistem je stvorio Gretu da bi omladini prodao iluziju bunta. Dok su klinci mislili da štrajkujući petkom „ruše sistem“, oni su zapravo služili kao pešadija tog istog sistema da nametne još rigidniju tehnokratsku kontrolu nad svetskom ekonomijom.
Kompanija "Media 026" d.o.o. vlasnika Bobana Rajića, iz Vučaka, blizak Srpskoj naprednoj stranci, kupio je kompanije "Novosti" i "Politika" a.d. - u potpunosti zaokružena kontrola nad pisanim medijskim prostorom u Srbiji. Tada je javnost saznala da je malo poznata kompanija "Media 026" d.o.o. iz sela Vučak kod Smedereva, u vlasništvu biznismena Bobana Rajića, kupila stopostotni udeo u kompaniji "Novosti" (izdavača Večernjih novosti), a ovaj proces je trasirao put i za kasnije preuzimanje udela u najstarijem listu na Balkanu – "Politici". Iz ugla kritike medijskog sistema i političkog inženjeringa, ova kupovina je bila školska operacija "zarobljavanja medija" (media capture) kroz proksi-vlasnike. Kada sistem želi da sakrije direktan politički uticaj, on koristi takozvane "paravane" ili proksi-igrače. Do tog avgusta 2019. godine, niko u medijskom svetu nije čuo za firmu "Media 026" niti za Bobana Rajića u kontekstu novinarstva. Firma je bila registrovana u selu Vučak sa minimalnim osnivačkim kapitalom. Rajić je pre toga bio poznat kao vlasnik lokalnih preduzeća (poput "Coka" prodavnica) i po učešću u poslovima koji nemaju nikakve veze sa informisanjem. Činjenica da firma sa takvim profilom odjednom kupuje "Večernje novosti" za oko 300 miliona dinara (otkupljujući dugove od prethodnog vlasnika Milana Beka) bila je jasan signal da iza te operacije stoji državni i partijski vrh, obezbeđujući finansijsku i logističku podršku preko poslušnih banaka i fondova. "Politika" i "Novosti" nisu obični mediji – to su institucije srpskog novinarstva sa ogromnim istorijskim nasleđem i ugledom, naročito među starijom i konzervativnijom populacijom, koja predstavlja ključno glasačko telo vladajuće Srpske napredne stranke (SNS). Režim nije mogao da dozvoli da ovi listovi, sa tako dubokim uticajem na javno mnjenje, ostanu van njegove direktne kontrole ili da sutra padnu u ruke nekog nezavisnog investitora. Preuzimanjem od strane ljudi bliskih vrhu vlasti, ovi mediji su preko noći transformisani iz ozbiljnih informativnih kuća u partijske biltene. Od tog avgusta 2019. sa njihovih naslovnih strana potpuno nestaje bilo kakva kritika državne politike, ekonomskih afera ili korupcije, a uvodi se agresivna propaganda, targetiranje opozicije i fabrikovanje unutrašnjih i spoljnih neprijatelja. Ono što je započeto 28. avgusta sa "Novostima", sistem je dovršio nešto kasnije (početkom 2022. godine) kada je ista firma "Media 026" formalno preuzela i 50% udela u kompaniji "Politika novine i magazini" od ruske firme istisnutog vlasnika. Time je napravljen nezapamćen medijski monopol gde je sudbina dva najtiražnija i najuticajnija štampana medija u zemlji stavljena u ruke jednog jedinog čoveka sa direktnom vezom sa partijskim establišmentom. Bio je to zvanični dan sahrane pluralizma u štampanim medijima u Srbiji. Režim je shvatio da ne mora da ukida novine de kretima kao devedesetih; dovoljno je da ih kupi narodnim parama preko svojih biznismena i unutrašnjim uređivačkim čišćenjem natera da pevaju istu pesmu.
30.avgust - 15.septembar 2019.
Održano 18. Svetsko prvenstvo u košarci u Kini - U finalnoj utakmici održanoj 15.septembra Španija je savladala reprezentaciju Argentine rezultatom 95:75 i postala svetski šampion. Dan 30. avgusta 2019. godine je dan kada su sve oči sportske javnosti bile uprte u Peking, gde je spektakularnom svečanom ceremonijom u Nacionalnom centru za izvođačke umetnosti zvanično otvoreno 18. Svetsko prvenstvo u košarci u Kini. Prvenstvo je trajalo do 15. septembra i donelo je nekoliko istorijskih promena, ali i ozbiljnih geopolitičkih i sportskih lekcija. Ovo prvenstvo je bilo prvo u istoriji na kojem su učestvovale čak 32 reprezentacije (umesto dotadašnjih 24). FIBA je svesno donela ovu odluku i pomerila prvenstvo sa 2018. na 2019. godinu kako bi izbegla poklapanje sa Svetskim prvenstvom u fudbalu. Glavni cilj bio je potpuni prodor na ogromno kinesko tržište. Turnir je igran u čak osam gradova (Peking, Šangaj, Donguan, Gvangdžou, Šenžen, Vuhan, Fošan i Nanđing), pokazujući brutalnu logističku i infrastrukturnu moć moderne Kine koja je u ovaj događaj upumpala stotine miliona dolara. Reprezentacija Sjedinjenih Američkih Država, predvođena Gregom Popovičem, stigla je u oslabljenom sastavu bez najvećih NBA zvezda, što ih je odvelo u istorijski neuspeh - završili su na 7. mestu, što je najgori plasman u istoriji američke muške košarke na svetskim prvenstvima. Titulu šampiona sveta osvojila je Španija, koja je u finalu u Pekingu deklasirala Argentinu sa 95:75, dok je za MVP-ja prvenstva proglašen španski plejmejker Riki Rubio. Reprezentacija Srbije, koju je sa klupe vodio Aleksandar Đorđević, otišla je u Kinu kao apsolutni favorit za zlato (nakon što je FIBA na svojoj rang-listi postavila Srbiju na prvo mesto ispred SAD). Međutim, sistem je zakazao u četvrtfinalu protiv Argentine, pa su se "Orlovi" na kraju morali zadovoljiti 5. mestom, što je dovelo i do smene na klupi reprezentacije. Svečana ceremonija otvaranja 30. avgusta, kojoj je prisustvovao i kineski predsednik Si Đinping, iskorišćena je kao savršena platforma za demonstraciju kineske meke moći (Soft Power). U jeku trgovinskog rata sa Amerikom i pomenutih političkih tenzija u Hong Kongu (koje su besnele tog istog avgusta), Kina je kroz besprekornu organizaciju i tehnološki spektakl poslala poruku svetu da je stabilna, moćna i sposobna da diktira globalne trendove, koristeći sport kao savršen diplomatski štit.