1804-1806

1804 - 1806

1804

Januar 1804

01.januar 1804.

Proglašena nezavisnost Haitija od Francuske. Ostrvo Hispaniolu, na čijem zapadnom delu se danas prostire država Haiti a na istočnom Dominikanska Republika, otkrio je Kolumbo 1492. Nakon istrebljenja većeg dela domorodačkih plemena, Španci su na ostrvo, od početka XVI veka, počeli dovoditi crne afričke robove za obavljanje poslova na plantažama i u rudnicima. U XVII veku su francuski gusari potisnuli Špance iz severozapadnog dela ostrva na koji su se potom naselili francuski plantažeri. Mirom u Rajsviku 1697. taj deo ostrva je postao francuska kolonija San Domingo. Iz ove kolonije Francuska je dobijala šećer, kakao, kafu, indigo i pamuk. San Domingo je bio “robovsko društvo“čija je privreda u potpunosti zavisila od robovske radne snage. Opisan je kao kao jedna od najbrutalnijih robovlasničkih kolonija u kojoj je trećina robova umirala nekoliko godina po dolasku iz Afrike.

Pod uticajem ideja Francuske revolucije udruženi crnci i mulati digli su 1791. ustanak protiv plantažera i robovlasnika tražeći više sloboda i prava. Revolucija ili ustanak robova otpočeo je u San Domingu gde je bilo znatno više crnaca nego belaca. Ustanici su masakrirali veliki broj vlasnika plantaža i ostalih belaca zbog čega je na hiljade Francuza izbeglo narednih godina. Kako bi uspostavila ponovnu vlast nad kolonijom, Francuska je 1792. poslala vojsku na čijem čelu su bila tri komesara. U nameri da uspostave savez sa “slobodnim obojenim ljudima“ i robovima, komesari ukidaju robovlasništvo u koloniji. Konvent na čelu sa Robespjerom i jakobincima je 1794. proglasio robove slobodnim donevši odluku o ukidanju robovlasništva u svim francuskim kolonijama. Pod vođstvom bivšeg roba, generala Tusena Luvertira, revolucionari su osvojili čitavo ostrvo proteravši Špance iz Santa Dominga ali i Britance koji su imali pretenzije prema ostrvu. Mirom u Bazelu 1795. španski deo ostrva je prepušten Francuskoj. Tokom revolucije SAD su podržavale obe strane, snabdevajući i Francuze i pobunjenike. Borba za vlast između mulata predvođenih Andreom Rigoom i crnaca predvođenih Tusenom Luvertirom je dovela do Rata noževa tokom 1799. i 1800. Luvertir je 1801. proglasio ustav kojim je San Domingo definisao kao nezavisnu državu a sebi dodelio funkciju doživotnog guvernera. U nameri da vrati vlast veleposednicima, Napoleon Bonaparta je 1802. poslao ekspedicioni korpus od 35.000 vojnika na čelu sa generalom Šarlom Leklerkom, njegovim šurakom. Francuzi su ostvarili nekoliko pobeda u bitkama sa pobunjenicima ali ih je ubrzo pokosila žuta groznica, usmrtivši većinu francuskih vojnika. Tokom francuske vojne intervencije, više od 50.000 francuskih vojnika, uključujući i 18 generala, umrlo je u pokušaju da povrati vlast nad kolonijom. Posle smrti Tusena Luvertira 1803, koji je na prevaru uhvaćen i zatočen u For de Žuu u Francuskoj, ustanici su pod vođstvom Žana Žaka Desalina nastavili borbu za slobodu i nezavisnost. Desalin je porazio Francuze u bici kod Vertieresa 18.novembra 1803. Krajem 1803. Francuska je povukla preostalih 7.000 vojnika a Napoleon je odustao od ideje da ponovo uspostavi severnoameričko carstvo. Žan Žak Desalin je kao general-guverner 1.januara 1804. proglasio nezavisnost zemlje dajući joj stari indijanski naziv Haiti koji potiče iz aravakanskog jezika, jezika starosedeoca, indijanskog plemena Aravakan.

Istoričari procenjuju da je tokom ustanka robova poginulo oko 100.000 robova i između 24.000 i 40.000 kolonista. Revolucija u San Dimingu je dovela do egzodusa prvenstveno francuskih kreola sa njihovim robovima kao i velikog broja “slobodnih obojenih ljudi“, među kojima je bilo i robovlasnika. Skoro 10.000 izbeglica iz San Dominga se 1809. nastanilo u Nju Orleansu te je zahvaljujući njima broj stanovnika ovog grada udvostručen a očuvani su i francuski jezik i kultura narednih decenija. Desalin se uz pomoć svoje vojske proglasio „doživotnim carem“. U početku je belcima nudio zaštitu a potom naredio masakr većine belaca bez obzira na starost ili pol. Okrutni Desalin je ubijen 17.oktobra 1806. a država podeljena na severni i južni deo koji su ujedinjeni tek 1821. kao republika.

15.januar 1804.

Bitka za Gandžu: nakon mesec dana opsade, ruske snage zauzimaju na juriš Gandžu, glavni grad kanata kojeg Rusi smatraju gruzijskom teritorijom a Persija (dinastija Kadžara) svojim vazalom ne prihvatajući rusku ekspanziju. Ruske trupe pod komandom generala Cicianova zauzele su Gandžu posle mesec dana opsade, dok je poslednji kan, Džavad-han, poginuo je u odbrani grada. Ovaj sukob otvorio je dug rat između Rusije i Kadžarske Persije, završen Gulistanskim mirom 1813. Rusija je nakon aneksije Kartlijsko-Kakhetskog kraljevstva (Istočna Gruzija) 1801. želela proširiti kontrolu na okolne kanate (Karabah, Širvan, Šaki, Gandža). Gandža je bila strateški važna jer je kontrolisala komunikacije između Gruzije i Karabaha. Gandža je preimenovana u Jelizavetpol i postala ruski garnizon.

30.januar 1804.

Ispred manastira Moravci, Turci ubili srpskog arhimandrita Gerasima Georgijevića u narodu poznatijeg kao Hadži-Đera, igumana manastira Moravci i velikog učitelja i prosvetitelja rudničkog kraja – Hadži-Đera je prva žrtva među viđenijim Srbima pre početka seče kneževa od strane dahija. Pisani dokumenti svedoče da Hadži Đera 1798. u manastiru Moravci piše, prevodi i uči decu. Pisane knjige iz tog doba, sa njegovim potpisima, čuvaju se u riznici Moravičke crkve. Pominje se i kao obnovitelj manastira Bogovađa 1791. i 1794. zajedno sa Hadži Ruvimom i Vasilijem Petrovićem. Šest dana nakon tog zločina počela je seča srpskih kneževa od strane zloglasnih dahija što je iniciralo podizanje Prvog srpskog ustanka.

januar 1804.

Ferman sultana Selima III stigao u Beograd tokom druge polovine januara 1804. godine u kojem se dahijama preti da će protiv njih biti poslata vojska „drugog zakona“ (tj. regularna osmanska vojska), ukoliko ne prestanu sa zulumima nad srpskim narodom. Upravo je taj ferman iz Carigrada bio okidač za najkrvaviji potez dahija. Dahije su to shvatile kao znak da im se bliži kraj – jer su već bili u sukobu sa Portom, a nisu imali podršku šireg osmanskog aparata. Umesto da popuste, dahije su odlučile da preduhitre svaki pokušaj srpske pobune. Njihov plan bio je: likvidacija knezova i uglednih ljudi kako bi se narod ostavio bez vođa, ubijanje zrelih muškaraca kako bi se slomila potencijalna vojna snaga i islamizacija naroda kako bi se dugoročno uklonio srpski identitet i otpor. Seča kneževa koju su sproveli je upravo izazvala ono čega su se dahije najviše i bojale - opšti narodni ustanak. Ferman pokazuje da je Porta bila svesna zločina dahija, ali nije imala kontrolu nad njima. Dahije su bile lokalni uzrupatori a ne legitimni predstavnici sultana. Njihova brutalna odluka ubrzala je proces nacionalnog buđenja i otvorila put ka višedecenijskoj borbi za oslobođenje.

Februar 1804

04.februar 1804.

Počela seča srpskih kneževa – pogubljenje srpskih narodnih glavara u Beogradskom pašaluku koje su sprovele ozloglašene dahije - zločin koji je ubrzao podizanje Prvog srpskog ustanka ili Srpske revolucije. Ubistvom beogradskog paše Hadži Mustafe 27.decembra 1801. od strane dahija odmetnutih od sultanove vlasti u Carigradu, za srpski narod nastupaju veoma teška vremena prožeta strahovitim janjičarskim terorom. Četvorica dahija (Mehmed-aga Fočić, Mula Jusuf, Kučuk Alija i Aganlija) su podelile pašaluk na četiri dela i zavela strahovladu. Ukinule su povlastice koje je Sultan Selim III dao Srbima 1793. i 1794. godine, sami su ubirali poreze i druge dažbine i sudili i presuđivali po svojoj volji. Obzirom da je Porta bila poptuno nemoćna da smiri situaciju u pašaluku i zaštiti srpske podanike, što je potvrdila pismom od 22.maja 1802, kojim je dahijama oprošten zločin u zamenu za tobožnju lojalnost, srpski prvaci su uzeli stvar u svoje ruke i pokrenuli akcije za podizanje ustanka. U Zemunu se okupio popriličan broj Mustafa-pašinih prijatelja, Srba i Turaka, među kojima je bio vrlo aktivan Petar Ičko sa srpske strane i bivši pašin blagajnik Hasan-beg uz kojeg su stale brojne spahije ugrožene dahijskom otimačinom. Oni su još tokom leta 1802. pokušali da organizuju veći narodni pokret u Srbiji, ali su zbog prerane akcije kod Požarevca i ispod Avale, pretrpeli neuspeh. Već tada se oko 60 narodnih prvaka iz Srbije pismeno obavezalo da će pomoći sina Mustafa-paše Derviš-bega, čim ovaj stigne sa vojskom protiv dahija. I tokom 1803. se razvijaju planovi o borbi protiv dahijske tiranije. Među njima su i pokušaji realizacije zamisli o stvaranju „slavjanoserbskog“ carstva sa ruskim velikim knezom na prestolu, u cilju zauzimanja Rusije za srpsko pitanje kao i obraćanja bečkom dvoru za pomoć.

U jesen 1803. su užurbanije počeli sastanci, dogovori i zakletve srpskih prvaka. Srbe je hrabrila činjenica da su se dahije počele međusobno gložiti i da je njihova moć uveliko paralisana. Knez Aleksa Nenadović uputio je u Zemun, pred kraj 1803. pismo tamošnjem komandantu majoru Mitizeru u kojem mu saopštava da su Srbi posvađali dahije i da je moguća njihova međusobna borba. Molio je majora da Srbima obezbedi municiju i oficirski kadar kako bi uz brojnu ustaničku vojsku proterali dahije iz pašaluka. Sasvim slučajno, ovo pismo je dospelo u ruke dahija i uverila ih u stvarnu situaciju u pašaluku te doprinelo njihovom izmirenju i zbijanju redova. Bojeći se moguće austrijske intervencije u ustanku, dahije su organizovale pogubljenja srpskih starešina smatrajući da će obezglavljivanjem naroda sprečiti podizanje bune. Događaj poznat u narodu kao seča srpskih kneževa koju je opevao Filip Višnjić u pesmi o početku bune, otpočeo je u Valjevu na obali Kolubare 4.februara 1804. Pogubljeno je tokom tri naredne nedelje nekoliko desetina viđenijih ljudi (između 70 i 120), uključujući Aleksu Nenadovića, Iliju Birčanina, Hadži Ruvima, Marka Čarapića, Janka Gagića, Hadži-Đeru koji je pogubljen šest dana ranije i mnoge druge u narodu ugledne kneževe, trgovce, sveštenike, naročito one koji su se već istakli u prethodnim borbama protiv janjičara. Pobijeno je i na stotine srpskih seljaka. Ovaj zločin nije smirio Srbe, naprotiv, još je više rasplamsao bunt u narodu. Bio je to okidač za konačno podizanje ustanka. Na Saboru u Orašcu 14.februara 1804. doneta je odluka o podizanju bune protiv dahija. Za vođu ustanka izabran je Đorđe Petrović-Karađorđe. Dahije je pogubio Milenko Stojković u noći između 5. i 6. avgusta 1804. na ostrvu Ada Kale na Dunavu.

Ubijen srpski knez Aleksa Nenadović, upravnik (knez) Tamnavsko-posavske knežine Valjevske nahije – jedna od najpoznatijih žrtava Seče kneževa, događaja koji je predstavljao neposredni povod Prvog srpskog ustanka i Srpske revolucije. (Rođen: Brankovina/Otomansko carstvo/Srbija 1749. - Umro: Valjevo/Otomansko carstvo/Srbija 04.februar 1804.) Aleksa Nenadović je rođen u selu Brankovina, desetak kilometara udaljenom od Valjeva. Bio je sin Stefana Nenadovića. U austrijsko-turskom ratu 1787-1792. godine učestvovao je u frajkorima na strani Austrije, u kojima je dobio čin natporučnika. U novembru 1790. je dobio penziju u iznosu od 15 forinti mesečno od Austrije na ime čina. Pre početka ratnih dejstava i prelaska austrijske vojske preko Dunava, Aleksa je sa svojim ljudima napao i zauzeo veći deo zapadne Srbije i potisnuo Turke u Užice, Soko i u Bosnu. Bio je u srpskoj delegaciji koju je na samom početku rata primio austrijski car Josif II. Po završetku rata, posle opšte amnestije, Aleksa Nenadović se vratio u Srbiju, gde je na području Valjevske nahije organizovao veoma široku lokalnu samoupravu i osnovao policijsku, sudsku i upravnu vlast. Tada je i predvodio jedinice Valjevske nahije u borbama regularnih turskih snaga protiv pobunjenih janjičara predvođenih dahijama.

Posle pobede dahija, njihovog osvajanja Beograda jula 1801, ubistva beogradskog Mustafa paše 27.decembra 1801. i ukidanja lokalne samouprave, knez Aleksa je počeo organizovati borbu protiv njih. Pošto su dahije presrele pismo kneza Alekse upućeno austrijskom obaveštajcu majoru Mitizeru u kojem ga moli za pomoć, iskoristile su to da ga početkom februara 1804. uhvate i zatvore u podrum Muselimovog konaka u Valjevu.

1744-1804

Nekoliko dana kasnije, 4.februara 1804. Aleksa je pogubljen u centru Valjeva, na obali reke Kolubare zajedno sa knezom Ilijom Birčaninom. Dahije su potom širom tadašnjeg beogradskog pašaluka odnosno Smederevskog sandžaka pogubili i nekoliko desetina drugih viđenijih ljudi, narodnih vođa kao i na stotine seljaka. Taj događaj, poznat kao seča kneževa nije sprečio da dođe do ustanka, čemu su se dahije uzalud nadale a koji je Aleksa pripremao. Bio je to početak borbe Srba za oslobođenje od viševekovne turske vlasti. Aleksa je sahranjen pored crkve u njegovoj rodnoj Brankovini. Poput mnogih porodica Srbije XIX veka i Nenadovići potiču od doseljenika sa raznih strana gde žive Srbi. Poreklom su iz srpskog plemena Banjani, iz hercegovačkog Birča kod Nikšića. Knez Aleksa Nenadović bio je oženjen Jovankom Đelmašević, kćerkom Mihaila Đelmaševića iz Gvozdenovića. Imali su šest sinova i tri kćeri. Među poznatima u srpskoj istoriji su njegovi sinovi prota Mateja Nenadović i Sima Nenadović kao i brat Jakov Nenadović.

Ubijen srpski knez Ilija Birčanin, upravnik (knez) valjevske Podgorine – jedna od najpoznatijih žrtava Seče kneževa, događaja koji je predstavljao neposredni povod Prvog srpskog ustanka i Srpske revolucije. (Rođen: Suvodanj/Otomansko carstvo/Srbija 1764. - Umro: Valjevo/Otomansko carstvo/Srbija 04.februar 1804.) Ilija Birčanin je rođen, prema kazivanju prote Mateje Nenadovića, oko Đurđevdana 1764. u selu Suvodanj pod Medvednikom u valjevskom kraju. Njegovi su se zajedno sa Nenadovićima, najpre doselili iz Hercegovine u Birač, a onda u valjevsku nahiju. U Hercegovini su bili pripadnici istog plemena. Po Biraču su i dobili prezime Birčanin. Birač je razrušeno i napušteno mesto koje se nalazilo u Banjanima u Staroj Hercegovini. Postao je knez valjevske Podgorine između 1792. i 1794. Po preuzimanju knežine, uvek se dogovarao sa valjevskim i kolubarskim kneževima Aleksom Nenadovićem i Nikolom Grbovićem. Sazivali su zajedničke skupštine, zajedno razrezivali porez, koji bi nakon prikupljanja nosili i predavali najpre vezirima a kasnije dahijama. Zajedno su i štitili narod od turskog nasilja i nepravdi. Iliju Birčanina uoči prvog srpskog ustanka pamte kao neustrašivog i hrabrog, gorostasnog izgleda sa velikim ugledom u narodu, dok su Turci zazirali od njega. Kada su janičari pod komandom Tosun-age 1797. osvojili beogradsku varoš, Mustafa paša, inače prijateljski nastrojen prema Srbima, se zatvorio na Kalemegdanu. Birčanin, Aleksa Nenadović i Nikola Grbović su sa srpskom vojskom došli da pomognu paši. Uspeli su očistiti Beograd od janičara a Birčanin je potom sa jednim delom srpske vojske terao janičare sve do Smedereva. Janičari su ostali u smederevskoj tvrđavi dok Birčanin nije dobio pomoć od paše u vidu topova i dodatne vojske pa ih je progonio do Vidina.

1764-1804

Posle pobede dahija, njihovog osvajanja Beograda jula 1801, ubistva beogradskog Mustafa paše 27.decembra 1801. i ukidanja lokalne samouprave, Ilija Birčanin je učestvovao na tajnom sastanku kneževa u manastiru Čokešini, gde su pisali žalbu sultanu zbog dahijske samovolje i zločina. Dahije su na prevaru uhvatile kneževe Birčanina i Aleksu Nenadovića nakon što im je u ruke dospelo pismo kneza Alekse upućeno austrijskom obaveštajcu majoru Mitizeru u kojem ga moli za pomoć. Obojicu su zatvorili u podrum Muselimovog konaka u Valjevu a potom ih naveče 4.februara 1804. izveli ispod mosta kod Kolubare i pogubili pred okupljenim narodom. Dahije su potom širom tadašnjeg beogradskog pašaluka odnosno Smederevskog sandžaka pogubili i nekoliko desetina drugih viđenijih ljudi, narodnih vođa kao i na stotine seljaka. Taj događaj, poznat kao seča kneževa nije sprečio da dođe do ustanka, čemu su se dahije uzalud nadale. Naprotiv, bio je to početak borbe Srba za oslobođenje od viševekovne turske vlasti.

06.februar 1804.

Umro engleski hemičar i filozof Džozef Pristli zaslužan za otkriće kiseonika i mnogih drugih gasova poput amonijaka, ugljen-monoksida, azot-oksida, sumpor-dioksida – otkrio azot-suboksid (gas smejavac) i prvi gazirao vodu. (Rođen: Birstal (Lids)/Engleska/Ujedinjeno Kraljevstvo 13.mart 1733. - Umro: Nortamberland/Pensilvanija/SAD 06.februar 1804.) Njegova otkrića i rukopisi su uticali na razumevanje uloge vlasti, prirode Boga, pa čak i vazduha koji udišemo. Bilo da je pisao o nauci ili religiji, odbacivao je hipoteze i tradiciju, a tragao za činjenicama i istinom. Završio je teologiju i postao doktor prava 1765. Nakon što se iste godine sreo sa američkim državnikom i naučnikom Bendžaminom Frenklinom, počeo je da vrši eksperimente sa elektricitetom. Do tada se naukom bavio samo iz hobija. Naredne 1766. godine, njegovi saradnici su bili toliko impresionirani njegovim otkrićima da su ga izabrali za člana Kraljevskog društva u Londonu. Pristli je potom svoja interesovanja usmerio na hemiju. Za kratko vreme otkrio je nekoliko gasova, uključujući i amonijak i azot-suboksid (gas za smejanje). Prvi je napravio gaziranu vodu tako što je pomešao ugljen-dioksid sa vodom. Otkrio je da je ugljenik elektro provodnik. Ipak, krunom njegovog stvaralačkog rada se smatra otkriće kiseonika. Godine 1744, dok je u južnoj Engleskoj vršio eksperimente, izolovao je izuzetan gas zbog kojeg sveće jače gore. Kasnije je jednu posudu u kojoj se nalazio miš sproveo nešto tog gasa. Miš je živeo duplo duže nego da je u posudi bio običan vazduh. I sam je udisao taj gas zaključivši da mu je neko vreme u grudima bilo lakše i prijatnije. Otkrio je kiseonik, iako je smatrao da je to zapravo običan vazduh u kom nije bilo flogistona, navodne supstance za koju se mislilo da sprečava sagorevanje. Takođe je primetio da zelene biljke otpuštaju kiseonik za šta im je potrebna sunčeva svetlost.

1733-1804

Pristli je smatrao da baš kao što teorije koje nisu potkrepljene dokazima zamagljuju naučnu istinu, tako i tradicija i dogma zamagljuju versku istinu. Međutim, tokom svog dugogodišnjeg istraživanja Biblije, ipak je prihvatio neke ideje koje se sukobljavaju sa onim što stoji u njoj. Odbio je ideju Trojstva i besmrtnosti duše, predestinaciju, doslovno tumačenje Biblije, neko vreme nije verovao da je Bibliju čudom nadahnuo Bog, nije se slagao sa biblijskim učenjem o Isusovom predljudskom postojanju itd. Zbog svojih teoloških ideja i podrške revoluciji u Americi i Francuskoj navukao je gnev svojih sunarodnika. Godine 1791, rulja je uništila njegov dom i laboratoriju. Pristli je na kraju morao emigrirati u Sjedinjene Države 1794. gde je i umro deset godina kasnije. Na polju političkih nauka, unapređivao je slobodu govora, veroispovesti i obrazovanja. Bio je protivnik trgovine robljem. Iako je prvenstveno zapamćen po svojim naučnim otkrićima, izučavanje teologije je smatrao „plemenitijim i važnijim od svih drugih nastojanja“. Neka od njegovih dela: “Hartlijeva teorija o ljudskom duhu na principima asocijacije ideja“(1775), “Slobodni razgovori o materijalističkim učenjima“(1778), “Pisma filozofskom neverniku“(1780), “Istorija i sadašnje stanje otkrića u vezi s vidom, svetlošću i bojama“(1772) itd.

10.februar 1804.

Ubijen srpski arhimandrit Hadži Ruvim Nenadović (Nešković), jedan od najznačajnijih srpskih duborezaca i grafičara koji je učestvovao u pripremama za Prvi srpski ustanak. (Rođen: Babina Luka/Otomansko carstvo/Srbija 19.april 1752. - Umro: Beograd/Otomansko carstvo/Srbija 10.februar 1804.) Hadži Ruvim je rođen u valjevskom selu Babina Luka u siromašnoj porodici zemljoradnika oca Nenada-Neška Nikšića (otuda prezimena Nenadović i Nešković) i majke Mare. U toj porodici su rođena još tri sina, a najstariji Nikola je otac Petra Molera, jednog od najpoznatijih srpskih ikonopisaca i vojskovođa. Po rođenju, Hadži Ruvim je dobio ime Rafailo. Svoje prvo obrazovanje je stekao u manastiru Dokmiru. Po okončanju školovanja u manastiru, Rafailo se oženio veoma lepom devojkom Marijom Simeunović iz Dokmira 1774. godine kada je i rukopoložen za sveštenika u rodnoj Babinoj Luci. Još kao babinolučki jerej izradio je nekoliko krstova koje istoričari svrstavaju u remek dela crkvene umetnosti. Nakon nepunih deset godina braka i smrti supruge Marije, Rafailo Nenadović odlazi u manastir Bogovađu gde postaje kaluđer Ruvim 1783. Sledeće 1784. odlazi na hadžiluk u Jerusalim s kojeg se vraća 1785. Nakon tog pohoda na Hristov grob, posle poklonjenja stekao je zvanje hadži. Te 1785. postao je iguman manastira Voljavče u kome je ostao do 1788. i početka Austrijsko-turskog rata. Tada odlazi u manastir Veliku Remetu na Fruškoj Gori, a manastir Voljavču su Turci spalili. Vratio se u Beogradski pašaluk posle Svištovskog mira 1791. i to u manastir Bogovađu koji je takođe bio spaljen i opljačkan kao i većina srpskih svetinja. Postao je arhimandrit manastira Bogovađe 1795. za čiju obnovu je zaslužan. Sagradio je novu crkvu u kojoj živopiše 1801.

1752-1804

Sa jednim od njegovih krstova iguman Konstantin Vujanić iz Čokešine zakleo je i blagoslovio hajdučku četu braće Nedić koja je 1804. na brdu iznad potoka Vranjevca herojski i uz velike žrtve dočekala Turke. Pod krstom Hadži Ruvima održan je 1805. Prvi praviteljstvujušči sovjet pod rukovodstvom prote Mateje Nenadovića. Zahvaljujući velikanu srpske kulture, Hadži Ruvimu, njegovoj pismenosti i drvorezbarskom i ikonopisačkom telantu naša istorija je dobila dragocene podatke o mutnim vremenima s kraja XVIII i početka XIX veka. Istoričari posebno ukazuju na veliki značaj njegovih zapisa, naročito onih o Tursko-austrijskom ratu iz 1789, kada su Turci popalili i opljačkali mnoge srpske svetinje. Kao ugledni crkveni velikodostojnik, narodni zaštitnik i veliki umetnik, Ruvim je godinama bio na meti dahija, koje su na svaki način pokušavale da ga uklone. Učestvuje u pripremama ustanka protiv dahija i smatra se da je on u ime 12 kneževa pisao žalbu turskom sultanu rastopljenim zlatom a na osnovu koje je sultan oštro pripretio dahijama. Zbog ovoga Ruvim je morao spašavati glavu skrivanjem po manastirima: Nikolze, Studenica, Sveta Gora. Dahije su ga lažno optužile da je on pisao pismo austrijskom obaveštajcu iz Zemuna Mitizeru, mada su dobro znali da je isto pisao knez Aleksa ili prota Mateja u njegovo ime. I pored smrtne opasnosti Ruvim je odlučio da više ne beži. Usledila je seča srpskih kneževa i uglednih narodnih prvaka među kojima je bio i Hadži Ruvim. Umro je u teškim mukama. Najpre je bačen u tamnicu u kulu Nebojša da bi ga 10.februara 1804. pred Varoš-kapijom mučili. Odred janičara i dželata čupala mu je živo meso usijanim kleštima, ali pošto Ruvim nije pustio ni glasa, morali su prestati s mučenjem i dozvolili mu da se poslednji put pomoli. Potom mu je dželat krivom sabljom odsekao glavu. Sahranjen je u porti Saborne crkve u Beogradu.

Nečasnu ulogu u hvatanju i pogubljenju Ruvimovom odigrao je beogradski mitropolit Leontije, poreklom Grk, koji je usled zahvalnosti dahijama što su ga postavili na vladičanski tron, po njihovom nalogu pozvao Ruvima u Beograd a potom ga i predao. Smatra se da je Leontije osumniičen i za smrt svog dobrotvora i prethodnika mitropolita Metodija, takođe Grka, koji ga je kao siroče doveo, othranio i iškolovao u Srbiji. Leontije je bio beogradski mitropolit od 1801. do 1813. kada je zajedno sa Karađorđem i ruskim izaslanikom Nedobom pobegao u Austriju.

11.februar 1804.

Hibridno pomračenje Sunca, trag prolazi od Čakovca do Senja, anularitet traje 17-18 sekundi, u Šumadiji je prekriveno oko 90% diska. Poklapa se sa početkom Prvog srpskog ustanka, a narodna pesma Filipa Višnjića koju je zabeležio Vuk Karadžić „Početak bune protiv dahija“ koristi motiv pomračenja kao kosmički znak tragedije i otpora. Hibridna pomračenja su među najređim tipovima – u proseku se javljaju samo nekoliko puta u veku. Prirodni fenomen se u narodu tumači kao znak da dolazi vreme otpora. Narodna poezija često koristi nebeske pojave da naglasi istorijsku prekretnicu - pojačava kolektivnu svest. Narodna pesma koristi pomračenje kao metaforu: tama nad zemljom = tama nad narodom. Ovakvi motivi su česti u epici – prirodni fenomeni se vide kao znakovi božanske volje ili kosmičke pravde. Pomračenje Sunca 11. februara 1804. ostalo je upamćeno kao znak koji je u narodnoj svesti obeležio početak srpske borbe za slobodu.

Početak novog 60-godišnjeg ciklusa kineskog kalendara - u Japanu počinje era Bunku ("kultura", do 1818). Kineski kalendar se zasniva na kombinaciji 10 nebeskih stabala (tiangan) i 12 zemaljskih grana (dizhi), što daje ciklus od 60 godina. 11. februar 1804. označio je početak novog takvog ciklusa – tzv. jiazi (甲子) godine. Ovi ciklusi su ključni u kineskoj hronologiji, jer se koriste za datiranje istorijskih događaja, astrološke prognoze i kulturne ritmove. Na isti dan, u Japanu je počela era Bunku (文化), što znači „kultura“. Trajala je od 11. februara 1804. do 22. aprila 1818. Ova era se poklapa sa vladavinom cara Kōkaku (光格天皇). Naziv „Bunku“ odražava naglasak na kulturni procvat, umetnost i obrazovanje, što je bilo karakteristično za kasni Edo period.

12.februar 1804.

Umro nemački filozof Imanuel Kant, rodonačelnik nemačkog klasičnog idealizma – jedan od najvećih filozofa svih vremena. (Rođen: Kenigsberg (Kalinjingrad)/Kraljevina Pruska/Rusija 22.april 1724. - Umro: Kenigsberg (Kalinjingrad)/Kraljevina Pruska/Rusija 12.februar 1804.) Imanuel Kant se rodio u Kenigsbergu u tadašnjoj Pruskoj, kao četvrto od devetoro dece oca Johana Georga, sedlara po zanimanju i majke Regine. Njegov otac, kako je tvrdio Kant, bio je potomak jednog škotskog imigranta, mada nije otkrivena nikakva osnova za ovu tvrdnju a majka neobrazovana Nemica, ali izuzetna po svom karakteru i prirodnoj inteligenciji. Oba roditelja bila su posvećeni sledbenici pijetista Luteranske crkve, u skladu sa čijim učenjem religija treba ispunjavati unutrašnji život čoveka na način da isti treba odisati jednostavnošću i poslušnošću moralnom zakonu. Uticaj njegovog pastora omogućio je Kantu da kao jedino dete iz porodice stekne obrazovanje. Završio je fakultet (filozofiju, matematiku i prirodne nauke) u rodnom mestu. U periodu od 1748. do 1754. posle očeve smrti ostavši bez sredstava, Kant radi po raznim mestima u Pruskoj kao kućni učitelj a usput objavljuje prirodnofilozofske spise. Godine 1755. izlazi Kantova knjiga “Opšta istorija prirode i teorija neba“. Iste godine promovisan je za doktora filozofije i počinje predavati na Univerzitetu Albertus u Kenigsbergu o logici, metafizici, etici, prirodnom pravu, antropologiji, pedagogiji, matematici, fizici, mineralogiji, fizičkoj geografiji, najpre kao docent a potom od 1770. do 1796. kao redovan profesor.

1724-1804

Kantov filozofski razvoj se može podeliti na prekritičko razdoblje (1745-55), u kojem se bavio prirodnonaučnim pitanjiima i napisao pomenuto delo “Opšta istorija prirode i teorija neba“, metafizičko razdoblje u kojem je razvijao svoju “kritičku metafiziku“, posebno u spisima “Snovi jednog vidovnjaka“ (1766) i “O čulnom i inteligibilnom svetu, o formi i principima (1770), i na tzv. kritičko razdoblje filozofije, kada je i napisao svoja glavna filozofska dela, svoje tri čuvene kritike: “Kritika čistog uma“ (1781), “Kritika praktičnog uma“ (1788) i “Kritika moći rasuđivanja“ (1790). Njegovo učenje sačinjavaju tri suštinske odrednice: “kopernikanski obrt“, “kriticizam“ i “primat praktičnog uma“. Postavio je hipotezu o prirodnom nastanku Zemlje i nebeskih tela – Kantova kosmogonijska hipoteza, koja je ujedno jedna od prvih naučnih hipoteza o postanku vasione. I Laplas je nezavisno od Kanta razvio istu teoriju, pa su usled velike sličnosti u postavkama obe hipoteze svedene na jednu Kant-Laplasovu hipotezu.

Po izbijanju Francuske revolucije 1789, Kant pozdravlja prevrat zalažući se pre svega da se ukinu verska pravila, sve do trenutka kada mu pruski kralj Viljem Fridrih potpuno zabranjuje da se bavi obradom religioznih tema. Inače je Kant religiju smatrao samo kao skup svih naših dužnosti kao Božjih zapovesti, a samog Boga kao najviši, nedostižni ideal. U svom traktatu “Ka večnom miru“ 1795. Kant razvija izglede međunarodnog građanskog prava u kosmopolitskom društvu prosvećenih građana. Kant je nekoliko godina pred smrt bolovao od Alchajmerove bolesti tako da nije prepoznavao ni sebi najbliskije osobe. Umro je u svom rodnom Kenigsbergu (danas Kalinjingrad, Rusija) gde je sahranjen i gde i danas počiva.

14.februar 1804.

prvi srpski ustanak

Karađorđe_Petrović,_by_Vladimir_Borovikovsky,_1816.jpg

Počeo Prvi srpski ustanak – Na skupštini srpskih starešina u Orašcu kod Aranđelovca doneta odluka o podizanju ustanka protiv Turaka – Početak Srpske revolucije koja je trajala do 1815. godine. Prvi srpski ustanak je početak srpske borbe za oslobođenje od turskog jarma i početak rađanja moderne srpske države u XIX veku. Kao takav on zauzima posebno mesto u istoriji Srpskog naroda i države, pa se njegov početak obeležava kao Dan Državnosti Republike Srbije 15.februar. Prvi srpski ustanak bio je ustanak Srba u Beogradskom pašaluku (Smederevskom sandžaku) i okolnih šest nahija protiv Turaka. Pokrenut je kao reakcija na janičarski režim u pašaluku, a kao svoje ciljeve je imao oslobođenje od Turaka, uskrsnuće srpske države i izgradnju novih državnih institucija, ukidanje feudalizma i kulturni preporod. Za početak ustanka, uzima se skup narodnih pravaka, mahom iz Šumadije u selu Orašac, na mestu poznatom kao Marićevića jaruga 2.februara 1804. po julijanskom kalendaru, na verski praznik Sretenje, odnosno 14.februar po gregorijanskom kalendaru. Na ovom skupu je za vožda-vrhovnog vojvodu izabran Đorđe Petrović – Karađorđe i doneta odluka o pokretanju akcije protiv Turaka. Istog dana, ustanici su napali turske jedinice širom kragujevačke nahije.

Svištovskim mirom je okončan poslednji austrijsko-turski rat koji se vodio od 1788. do 1791. Srbi su kao dobrovoljci aktivno učestvovali na strani Austrije. Ovaj period srpske istorije se naziva Kočina krajina, po Koči Anđelkoviću, jednom od srpskih komandanata. Svištovski mir je Srbima doneo amnestiju ali ne i oslobođenje od turske vlasti. Turski sultan Selim III je u cilju smirivanja situacije fermanima iz 1793. i 1794. potvrdio Srbima ranije organe vlasti i čitav niz povlastica. Fermanom iz 1796. na čelo 12 nahija birani su obor-knezovi koji su samostalno ubirali poreze i predavali ih vlastima i delimično vršili sudsku i upravnu vlast. U tom periodu u pašaluku je do izražaja došao sukob između janičara koji su pretendovali na najvišu vlast i spahija koje su im se suprostavile usled ugroženog položaja. Dolaskom novog paše Abu Bekira organizovano je ubistvo Deli-Ahmeta, tadašnjeg predvodnika janičara koji su se potom morali ukloniti iz beogradskog pašaluka. Abu Bekira je jula 1793. nasledio Hadži Mustafa koji se trudio poštovati data prava srpskom narodu i dobro sarađivati sa srpskim kneževima. Zbog takvog odnosa prema Srbima prozvan je „srpskom majkom“. Period relativnog blagostanja i mira u pašaluku trajao je sve do jula 1801. kada pobunjeni janičari uspevaju zauzeti Beograd i zarobiti Hadži Mustafu kojeg ubijaju decembra iste godine. Vlast preuzimaju četiri dahije koje međusobno dele pašaluk na četiri dela i zavode neviđenu strahovladu i nasilje nad narodom. Mnogi Srbi su se odmetnuli u hajduke a viđeniji ljudi započeli spremanje planova za pobunu. Za jedan od tih planova, dahije su saznale krajem 1803. Da bi preduhitrile narodnu pobunu organizovale su, u narodu poznatu seču kneževa započetu 4.februara 1804. Ubistvo destina narodnih prvaka, nije kao što su se dahije nadale, zaustavilo pobunu, naprotiv još više je razdražilo narod i ubrzalo podizanje ustanka.

Srpska ustanička vojska, iako seljačka po svom karakteru, nije bila bez iskustva. Prve ustaničke jedinice su činile narodne starešine i viđeniji ljudi, a oko njih se potom okupila narodna vojska, hajduci, vojnici iz Kočine krajine kao i veliki broj dobrovoljaca iz Austrije, među kojima je bilo dosta frajkora sa vojničkim i starešinskim iskustvom. Broj ustanika je rastao od samog početka. Smatra se da je u aprilu 1804. bilo 25.000 boraca. Hajdučke čete i seljački odredi prerasli su u narodnu vojsku (miliciju) koja je bila organizovana po teritorijalnom principu, odnosno svaka nahija je imala svoju vojsku. Na čelu vojske bio je vožd Karađorđe, a pod njim velike vojvode i vojvode koje su imale komandu nad nekoliko nahija. Nahijskim vojskama su komandovale bimbaše a srezovima buljubaše. Sela su u borbama vodile male buljubaše. Izdržavanje vojske je u potpunosti padalo na teret vojnika, koji su bili u obavezi da sebi obezbede odeću i hranu u slučaju poziva. Oružje ustanika je u početku bilo raznoliko, od vatrenog do kopalja i vila. Ustanak je najpre zahvatio krajeve zepadno od Kolubare, Šumadiju i Pomoravlje. Čitava teritorija beogradskog pašaluka je oslobođena 1807. ali je ipak sudbina ustanka određena ishodom rusko-turskog rata. Pošto su Rusko i Osmansko carstvo potpisali mir u Bukureštu 1812. Turska je ugušila ustanak 1813.

15.februar 1804.

Država Nju Džersi ukinula ropstvo – poslednja među severnim državama Unije koja je to učinila.

16.februar 1804.

prvi berberski rat

Američki poručnik Stiven Dekatur se ušunjao u luku Tripoli i spalio ranije zarobljenu fregatu USS Philadelphia kako je ne bi koristili Tripolitanci.

18.februar 1804.

Osnovan Univerzitet Ohajo – jedan od najstarijih univerziteta Sjedinjenih Država. Univerzitet Ohajo je formalno utemeljen 18.februara 1804. kada je Generalna skupština novoosnovane države Ohajo sertifikovala povelju ovog univerziteta. Univerzitet je osnovan 11 meseci nakon prijema države Ohajo u Uniju. Prva tri studenta upisana su na ovaj univerzitet 1809. Univerzitet Ohajo je prva ustanova visokog obrazovanja u SAD koja je osnovana aktom zakonodavne vlasti, prvi univerzitet na području severozapadno od reke Ohajo i prvi u državi Ohajo. Osnivač Univerziteta Ohajo je američki sveštenik Manasija Katler, učesnik Američkog rata za nezavisnost i član Predstavničkog doma SAD.

21.februar 1804.

prvi srpski ustanak

Srpski ustanici zauzeli Palež, današnji Obrenovac, što je bio jedan od prvih vojnih uspeha na početku Prvog srpskog ustanka. Palež na ušću Kolubare u Savu je imao strateški položaj – kontrolisao je komunikaciju između Beograda i zapadne Srbije. Zauzimanje je pokazalo da ustanak nije samo lokalni otpor, već organizovana akcija sa širim ciljem. Dahije su nakon ubistva knezova očekivale brzi slom otpora, ali zauzimanje Paleža pokazalo je da se narod okuplja i da ustanak dobija momentum. Palež je bio simbolički važan jer se nalazio blizu Beograda – samim tim, dahije su shvatile da je opasnost neposredna.

Prva vožnja parne lokomotive na šinama - Novoizgrađena parna lokomotiva Penidaren, koju je sproveo Ričard Trevitik iz Kornvola, saobraća na tramvajskoj pruzi Mertir, između Penidarena u Mertir Tidfilu i Abersinona u Južnom Velsu, nakon nekoliko probnih perioda od 13. februara. Ovo je prva lokomotiva na svetu koja radi na šinama. Povukla je 10 tona gvožđa, 5 vagona i oko 70 ljudi na udaljenosti od 15 km. Brzina je bila skromna, ali događaj je označio početak železničkog doba. Lokomotiva je bila preteška za tadašnje gvozdene šine, pa su se one lomile. Ipak, Trevitik je dokazao da parna snaga može da zameni konje u transportu.

22-24.februar 1804.

Masakr na Haitiju koji po zapovesti Žan-Žaka Desalinasa haićanska revolucionarna vojska, sastavljena od crnaca i mulata, čini nad belačkim stanovništvom, nekadašnjim francuskim robovlasnicima i zemljoposednicima - smatra se da je tada ubijeno između 3000 i 5000 ljudi, uključujući žene i decu. "Užasi Santo Dominga" će biti korišćeni kao argument protiv ukidanja ropstva u SAD, koje ne priznaju republiku, drugu na hemisferi, i zavode trgovački embargo. Ovaj događaj je direktna posledica višedecenijskog brutalnog ropstva i kolonijalnog nasilja. Iako je činjen nad civilima, bio je zamišljen kao konačno uklanjanje kolonijalne pretnje i osveta za genocid nad afričkim robovima. Masakr je poslužio kao izgovor za nepriznavanje Haitija od strane SAD i evropskih sila, koje su se plašile širenja ideje crnačke revolucije. SAD uvode trgovački embargo, a Francuska traži reparacije za izgubljenu koloniju. "Užasi Santo Dominga" postaju glavni argument robovlasničkog juga SAD protiv emancipacije robova — prikazujući oslobođene crnce kao nasilne i osvetoljubive, čime se opravdava nastavak ropstva. Pokolj nije bio samo rasno motivisan — mnogi mulati su učestvovali u ubistvima, a meta su bili bivši kolonijalni gospodari, što otvara pitanje klasne osvete i revolucionarne pravde. Današnji istoričari se razilaze — neki vide ovaj čin kao zločin protiv čovečnosti, drugi kao tragičnu, ali razumljivu reakciju na vekove tlačenja. U svakom slučaju, ne može se ignorisati.

24.februar 1804.

prvi srpski ustanak

Bitka kod sela Drlupi – Karađorđevi ustanici razbili Aganlijinu vojsku i naterali je u beg - prva ustanička bitka i pobeda. Dahije su bile iznenađene ali i uplašene podizanjem i masovnošću ustanka srpskog naroda. Takav razvoj situacije su najmanje očekivali. Narod se digao na oružje i to usred zime, u najteže vreme, što je bio siguran znak očajne situacije u kojoj se našao usled dahijske strahovlade. Na proleće, po dolasku lepšeg i toplijeg vremena, mogao se očekivati još intenzivniji narodni pokret. Zato su dahije pokušale podmićivanjem, pregovorima i prevarama da stišaju i zaustave ustanak. Nikako više silom i krvlju. Jedan od miroljubivijih dahija Aganlija preuzeo je na sebe dužnost da krene u unutrašnjost pašaluka i započne pregovore. Krenuo je sa oko 400 janičara u Šumadiju u susret Karađorđu. Sastali su se u selu Drlupi. Aganlija je obećavao srpskom narodu bolji položaj, ukidanje hanova i subaša po selima dok je Karađorđu nudio novac i kupovinu imanja u Austriji, mnogo boljeg od onog što je imao u Topoli. Lične ponude Karađorđe je odbio, a za obećanje o promeni režima tražio je garancije austrijskih vlasti, jer se nije mogao osloniti na turska obećanja. Obzirom da na taj uslov Aganlija nije pristao, pregovori su propali pa je istog dana došlo do prvog okršaja ustaničke vojske i janičara. U toj bici Aganlija je ranjen u nogu, a Stanoje Glavaš u glavu. Turci su se razbežali dok je Aganlija jedva stigao u Beograd.

Ovo je ujedno bio prvi sukob ustanika sa janičarima i prva pobeda koja je bila od velikog značaja jer je podigla moral srpskom narodu. Dala je krila ustanicima i povukla čitav pašaluk u ustanak, a Beograd pod Turcima odsekla od ostatka carstva. Nakon ovog poraza dahije su ponovo pokušale pregovarati o miru preko svojih delegata koje je Karađorđe primio 4.marta u Hasan-pašinoj palanci (Smederevska palanka). Kao uslov za mir Karađorđe je tražio izručenje dahija što oni naravno nisu prihvatili. Usledio je čitav niz ustaničkih uspeha u kojima je čitava Šumadija bila očišćena od Turaka do kraja aprila 1804. Ustanici su najpre zauzeli Rudnik 18.marta a u aprilu potukli janičare kod Batočine i Jagodine dok je ostatke te vojske prilikom povlačenja ka Beogradu potukao Vasa Čarapić kod Leštana. Janičari su se našli u nezavidnoj situaciji obzirom da su se ustanici prilično približili Beogradu.

26.februar 1804.

Rođen srpski književnik i publicista Teodor Pavlović, prvi sekretar Matice srpske u Pešti. (Rođen: Karlovo (Novo Miloševo)/Austrijsko carstvo/Srbija 26.februar 1804. - Umro: Karlovo (Novo Miloševo)/Austrijsko carstvo/Srbija 24.avgust 1854.) Teodor Toša Pavlović rođen je u Karlovu (današnjem Novom Miloševu) u Banatu u porodici oca Pavla, koji je po zanimanju bio čizmar i dugogodišnji seoski knez i majke Jelisavete Matić, domaćice. Slaveno-srpsku školu završio je u rodnom Karlovu kao dobar đak što je podstaklo roditelje, iako siromašne da ga daju na dalje školovanje. Gimnaziju je učio u Hecfeldu, Temišvaru, Velikoj Kikindi, Segedinu i Sremskim Karlovcima. U Segedinu je završio treći razred a razlog premeštanja u taj grad bio je da Teodor nauči mađarski jezik obzirom da je Karlovo bilo čisto srpsko selo. Četvrti, peti i šesti razred gimanzije završio je u Sremskim Karlovcima. Bio je jedan od malobrojnih karlovačkih đaka koje su izdržavali roditelji. Većina đaka sremskokarlovačke gimnazije u to vreme je imala stipendije. Po završetku gimnazije prelazi u Segedin, gde je sa odličnim uspehom završio filozofiju. Iz prilično, u to vreme zapuštenog Segedina, na poziv svog školskog druga Pejčića, prelazi u pitomi i za život povoljniji Požun (Bratislava), gde je 1825. sa odličnim uspehom diplomirao pravo. U Bratislavi je počeo da podučava mlađe đake iz pojedinih predmeta. Tako se izdržavao, materijalno rasteretivši svoje prilično iscrpljene roditelje. Sledeće 1826. dolazi u Budimpeštu gde mu je bilo obezbeđeno mesto advokatskog pripravnika kod tada jednog od najistaknutijih peštanskih advokata Mihajla Vitkovića. Zbog njegove marljivosti i inteligencije Vitković ga je zavoleo i potrudio se da ga uvede u sve tajne advokature i upozna sa najistaknutijim ljudima iz redova kako Srba tako i Mađara. To mu je pomoglo da po otvaranju sopstvene advokatske kancelarije postane ugledan advokat sa mnogobrojnom klijentelom od koje je mogao živeti raskošnim životom. Ipak mu to nije bio životni cilj. Želeo je da pomogne svome narodu i da mu bude od koristi.

1804-1854

Po dolasku u Peštu postao je član Matice srpske i počeo da se javlja svojim radovima u književnom časopisu “Letopisu Matice srpske“. Zahvaljujući svojoj revnosti u saradnji na “Letopisu“, izabran je 1832. za urednika ovog časopisa a iste godine postaje i sekretar Matice srpske. Uskoro je uređivao i izdavao, pored rada na “Letopisu“ i u Matici svoja dva lista i to “Serbski narodni list“ koji je izdavao deset narednih godina i “Serbske narodne novine“ koji je s kraćim prekidima izlazio do 1849. Urednik “Letopisa Matice srpske“ bio je u periodu od 1832. do 1841. Njegovim posredovanjem Matici srpskoj pristupili su Sava Tekelija, Jovan Nako, baron Fedor Nikolić od Rudne, Petar Čarnojević, vladika Platon Atanacković, knez Mihajlo Obrenović, mitropolit Stefan Stanković i mnogi drugi. Rad u Matici, na “Letopisu“ i na njegovim listovima ga je toliko angažovao da je zapostavio advokaturu, koja mu je bila jedini siguran izvor prihoda. Ubrzo je morao zatvoriti advokatsku kancelariju. Bezbrojni i raznorazni poslovi, stalni materijalni problemi i borba za svakodnevnu koru hleba, dok su s druge strane srpski listovi od naroda bili slabo potpomagani, doprineli su urušavanju njegovog zdravlja, nesvesticu i nervozu srca što se kasnije pretvorilo u sklonost ka hipohondriji. Tokom revolucionarnih godina 1848-49. hrabro se suprostavljao neprijateljima srpstva iako mu je pretila opasnost po život. Morao je da strahuje za svoj život ne samo od mađarskih masa nego i od dela srpskog naroda, tačnije vođstva srpskog pokreta Rajačića. Svi ti potresi koje je doživljavao 1848. zamračili su njegov umorni duh te je morao prestati sa radom. U stanju rastrojenosti, potištenosti, beznađa umro je u svom rodnom Karlovu 24.avgusta 1854. u 51. godini života.

Mart 1804

06-11.mart 1804.

prvi srpski ustanak

Bitka kod Svileuve – prva veća bitka Prvog srpskog ustanka i prva velika pobeda Srba nad Turcima od vremena turskog konačnog ovladavanja Srbijom pre više od tri veka. Prvi srpski ustanak moralno je veoma značajno poduprt velikom pobedom ustanika na Svileuvi 11.marta (28.februara po julijanskom kalendaru). Do sukoba je došlo pošto je, samo nekoliko dana po Karađorđevom pozivu Srbima da se prihvate oružja, Mus-aga Fočić, komandant grada Šapca, kada je doznao da se na Brankovačkom visu okupljaju ustanici da krenu u osvajanje Šapca, zabrinut i uplašen plimom ustanika koji se približavaju tom gradu, zatražio pomoć od janičara Ali-bega Vidajića iz Zvornika. Vidajić je sakupio jedan odred od oko 1.000 bošnjačkih krdžalija iz Zvornika i Zvorničke nahije potom prešao preko Drine u Loznicu gde je mobilisao veći deo Srba Jadrana i tada krenuo preko Valjevske nahije kroz još neorganizovane ustanike u pomoć opkoljenom Mus-agi u Šapcu. Pošto su ušli u poluprazno Valjevo, Turci su otpustili Srbe Jadrane i krenuli u Šabac ali obilaznim putem preko Beljina. Međutim, 6.marta (23.februara po j.k.), te Turke na Beljini su presreli i iznenadili ustanici pod komandom Jakova Nenadovića iz Brankovine. Pošto su odbijeni kod Beljine, Turci su se uputili u Šabac preko Svileuve gde se, prema njihovim saznanjima nalazio utvrđeni ustanički logor i gde ih je, čekao, kako su oni mislili, bogat plen. Upali su u selo Svileuvu i počeli da ga pljačkaju ali su im se tada pristigli ustanici isprečili na putu i prisilili Turke da prihvate borbu. Sledećih pet dana u Svileuvi je trajala jedna od prvih velikih drama Prvog srpskog ustanka, drama koja se po bosanske Turke završila tragedijom.

Turci su se našli u nedovršenom šancu koji su pre toga ustanici gradili. Ustanicima je došlo u pomoć oko dve stotine vojnika koje je poslao prota Mateja Nenadović. Puškaranje je trajalo nekoliko dana, a Turcima je počelo ponestajati hrane pa su počeli pregovore sa Srbima, izgovarajući se da oni nisu došli da se biju sa Srbima, već da tobože vide zašto su se ovi digli na ustanak. Ustanici su odobrili da šanac napuste Turci iz Bosanskog pašaluka, ali kada su se sa njima pokušali izvući i Turci iz Beogradskog pašaluka, ustanici su napali i potukli i jedne i druge. Ova prva velika pobeda nad Turcima imala je izuzetan značaj za dalji tok ustanka. Vest o velikoj pobedi u Svileuvi snažno je odjeknula i osokolila moral ustanika u celoj Srbiji.

14.mart 1804.

Rođen austrijski kompozitor Johan Štraus Stariji, otac popularnih kompozitora Johana Mlađeg, Jozefa i Eduarda, najzaslužniji za veliku rasprostranjenost bečkog lakog valcera. (1804-1849. -45-) Johan Štraus Stariji je osnivač austrijske familije muzičara i kompozitora Štraus, koja se bavila pretežno plesnom muzikom. Johan Stariji je bio kompozitor, dirigent i violinista. Muziku je učio privatno a potom svirao u različitim manjim sastavima da bi 1827. osnovao sopstveni orkestar, uglavnom za plesnu muziku, organizovavši veliki broj nastupa u inostranstvu (Francuska, Belgija, Nemačka, Engleska). Svoju reputaciju vrhunskog kompozitora bečkih valcera stekao je 1830. Ustanovio je bečke javne koncerte, kulturnu i društvenu ustanovu ogromne popularnosti. Bečkom valceru je dao klasičan oblik i znatno doprineo njegovoj popularnosti. Komponovao je više od 150 valcera od kojih je najpoznatiji “Lorelaj, zvuci Rajne“. Veoma nadaren i temperamentan violinista i vešt poslovan čovek, nametnuo je polovinom XIX veka kulturnoj eliti i širokoj publici Beča i Evrope vrstu kvalitetne muzičke zabave, stvorivši pri tome sopstveni repertoar od više stotina plesova (valceri, kadrile, polke...) i marševa među kojima je čuveni “Marš Radecki“. Svojim delima je doprineo da postane toliko popularan u muzičkom svetu da su ga nazvali “Austrijskim Napoleonom“. Nakon što se dokazao kao vrhunski kapelnik više zabavnih orkestara, imenovan je za kapelnika dvorskog plesnog orkestra u Beču 1835. godine.

18.mart 1804.

prvi srpski ustanak

Ustanici na čelu sa Karađorđem zauzeli Rudnik kod Stragara. Rudnik je bio strateški važan jer je kontrolisao okolinu i puteve, a zauzimanje je pokazalo da se buna širi i da ustaničke snage prelaze sa lokalnih okršaja na osvajanje ključnih tačaka. Rudnik je bio poznat po starim rudarskim naseljima i imao je simboličnu težinu - osvajanje je pokazalo da ustanak nije samo reakcija na dahije, već da prerasta u širu borbu za oslobađanje teritorije. Ustanici su time učvrstili moral i poslali poruku da mogu da zauzimaju i strateški značajna mesta, ne samo sela i varoši. Alternativni izvori pominju 8. mart kao početak pokreta ka Rudniku, pa se zauzimanje vidi kao proces, a ne jedinstven događaj. Takođe, neki istoričari smatraju da je moralni efekat bio veći od vojnog.

20.mart 1804.

prvi srpski ustanak

Ustaničke jedinice Valjevske nahije posle višednevne opsade ušle u napušteno Valjevo. Turci su prethodne noći napustili grad, pa su ustanici u zoru ušli bez većeg otpora. Oslobođenje Valjeva je jedno od prvih većih gradskih osvajanja u ustanku. Dan oslobođenja (20. mart) se danas obeležava kao Dan Valjeva. Oslobođenje Valjeva je pokazalo da ustanak prelazi iz faze lokalnih bitaka (Svilevo, Rudnik) u osvajanje urbanih centara. U ovom događaju učestvovao je i Miloš Obrenović, što je kasnije imalo značajnu političku težinu. Valjevo je time postalo jedno od prvih uporišta ustaničke vlasti u zapadnoj Srbiji.

21.mart 1804.

Stupio na snagu Napoleonov kodeks, francuski krivični i građanski zakonik kojim je car Napoleon I, tada “doživotni konzul“ reformisao pravosuđe. Napoleonov zakonik i dan danas postoji uz određene izmene, odnosno njegovi elementi su sastavni delovi ustava modernih država. Kodeks, odnosno zbornik zakona, pravila i ponašanja kojima se reguliše ponašanje ljudi bio je u pripremi još od 1800. godine, od strane postavljene četvoročlane komisije. Komisija je nastojala uskladiti običaje i pisano pravo. Napoleon je lično predsedavao državnim sednicama i učestvovao u pretresanju sadržaja zakona. Usled sukoba između Bonaparte i predstavničkih tela njegovo stvaranje se odužilo još pune tri godine. Konačno je 21.marta 1804. stupio na snagu i nazvan (Code Napoleon) Napoleonovim zakonikom. Zakonikom je pravo ne samo unifikovano već je temeljno reformisano, stavljajući na centralno mesto pojedinca i njegove slobode, promovišući glavne ciljeve revolucije : jednakost pred zakonom, individualne slobode, sloboda svesti i uverenja, ukidanje feudalnih odnosa, zamenu verskih propisa laičkim, štitio je svojinu nad zemljom, davao veliku slobodu poslodavcima i pokazivao malo interesa za zaposlene. Kodeks je predstavljao potvrdu socijalnih načela iz 1789. i zato je kao simbol revolucije bio mrzak aristokratiji. Francuski građanski zakonik poseduje izuzetno prefinjen stil. Pisan je izuzetno lepim francuskim jezikom i odlikuje se preciznošću i elastičnošću pri čemu je tekst zakonika razumljiv kako učenim ljudima, pravnicima tako i celom građanstvu. Kodeks je smatran za najnapredniji zakonik svoga vremena. Dostigao je svetsku slavu jer je svojim efikasnim i efektivnim uticajem doprineo promenama pravnog poretka na globalnom nivou.

25-27.mart 1804.

prvi srpski ustanak

Ustanička pobeda na Dubokom Potoku kod Ćuprije nad dahijskim pristalicama i krdžalijama Alije Gušanca. Ovom pobedom se učvršćuje ustanička kontrola u Pomoravlju. Bitka kod Dubokog Potoka pokazuje da ustanak zahvata i istočne krajeve, ne ostaje ograničen na Šumadiju i zapadnu Srbiju. Neki izvori naglašavaju da je sukob bio više lokalnog karaktera, ali da je imao veliki moralni značaj jer su ustanici uspeli da poraze krdžalije - profesionalne plaćenike, poznate po surovosti. Alija Gušanac se u tradiciji opisuje kao jedan od najopasnijih protivnika ustanika; pobeda nad njegovim ljudima imala je simboličku težinu. Krdžalije su poražene i kod brda Gilja 28.marta i na Umovima kod Svilajnca 30.marta - oslobođen je gotovo ceo istok Beogradskog pašaluka.

26.mart 1804.

prvi srpski ustanak

Prvo diplomatsko pismo iz Srbije poslao prota Mateja Nenadović austrijskim vlastima. Nenadović obaveštava austrijske vlasti o ustanku u Srbiji, traži razumevanje i neutralnost, a posredno i podršku. Ovo se smatra prvim diplomatskim aktom iz ustaničke Srbije - pokušaj da se međunarodno legitimiše pokret i da se obezbedi makar pasivna podrška susedne sile. Neki istoričari naglašavaju da je pismo imalo više karakter obaveštenja nego prave diplomatije, jer ustanak još nije imao formalnu vlast. Drugi ga vide kao početak srpske spoljne politike - prvi korak ka priznavanju ustanka kao političkog subjekta. Postoje i tumačenja da je Nenadović tim potezom želeo da spreči austrijsku intervenciju protiv ustanika, jer je Austrija bila oprezna prema svakoj pobuni u susedstvu.

April 1804

04-07.april 1804.

prvi srpski ustanak

Bitka kod Batočine – pobeda ustaničke srpske vojske pod komandom Karađorđa nad Turcima. Nakon uspeha ustaničkih jedinica u bojevima sa Turcima kod Drlupe, Svileuve te oslobođanja Rudnika i Valjeva, usledila je još jedna odlučna pobeda kod Batočine. Goneći Kučuk Aliju ustanici su pod Karađorđevom komandom zauzeli Kragujevac 4.aprila 1804. odakle je Alija izveo dve stotine Turaka i povukao se ka Jagodini. I Karađorđe i Kučuk Alija su dobro shvatili značaj Batočine i linije do Bagrdana prema Jagodini. Aliji je Batočina bila potrebna da bi obezbedio odstupanje od Jagodine ka Beogradu, a Karađorđu da spreči Aliju u tom poduhvatu. Zato su obojica odlučili da ojačaju svoje snage kod Batočine. Karađorđe je oko podneva 4.aprila stigao pred Batočinu da bi je potom opkolio. Turska posada bila je sastavljena od Arbanasa u službi dahija. Srbi su napadali sve do mraka ali Arbanasi nisu popuštali. Karađorđe je tokom opsade Batočine otišao u Levač da diže ustanak u tom delu Srbije. Saznavši za to Kučuk Alija je posalo Tosun-agu sa pet stotina turskih konjanika da se noću probiju do Batočine. Čuvši za ovo Karađorđe je već 6.aprila neprimetno stigao sa vojskom pred Batočinu i rasporedio jedinice. Sledećeg dana 7.aprila počeo je novi napad ustanika. Turci i Arbanasi su odlučili da se povuku prema Jagodini gde je trebalo da se sastanu sa Kučuk Alijom pa da dalje zajedno nastave ka Beogradu. Međutim na putu prema Jagodini, u šumi Rogot čekali su ih ustanici na čelu sa Đukom Filipovićem i Dimitrijem Parezanom, pa su Turci odlučili da izlaz traže prema Kijevu kroz Kijevski potok. Karađorđe je sačekao da se udalje od Batočine, pa je krenuo za njima i sustigao ih na Kijevskom potoku između Kijeva i Dobrovodice. U ovom okršaju je poginulo oko 400 Turaka. Ustanici su osvojili bogat plen, između ostalog 275 pušaka i devet barjaka. O ovoj bici su pisale strane novine a među njima i francuski list “Moniter“ koji je objavio da je nasuprot 400 Turaka poginulo i oko 100 ustanika. Posle pobede kod Batočine ubrzo je osvojena i Jagodina. Krajem aprila cela Šumadija je bila očišćena od Turaka dok su se ustanici, kojih je početkom marta bilo oko 10.000, zajedno sa svojim vođom Krađorđem približili Beogradu zbog čega su se dahije prilično uspaničile tražeći pomoć na sve strane.

28.april 1804.

prvi srpski ustanak

Bitka kod Čokešine – srpski Termopil – 303 srpska hajduka poginula u obračunu sa 1.500 turskih vojnika Nožin-age (oko 1.000 poginulih Turaka). Bitka kod Čokešine je vođena na Lazarevu subotu 28.aprila 1804. između srpske ustaničke vojske koju su većinom činile hajdučke čete pod komandom braće Nedić i turske vojske Nožin-age od oko 1.500 vojnika kod manastira Čokešina nedaleko od Loznice. Istoričar i prijatelj Srba Leopold Ranke je ovu bitku nazvao srpskim Termopilima jer je gotovo isti broj srpskih boraca, njih 303 izginulo, kao što je nekada davno 300 Grka palo u obračunu sa mnogobrojnijom persijkom vojskom.

U proleće 1804. ustanici su opseli veća masta i oslobodili dobar deo Beogradskog pašaluka. Ustanike valjevskog kraja predvodili su Mateja i Jakov Nenadović. Nakon pobede nad Turcima kod Svileuve 11.marta, Jakov Nenadović je opseo Šabac. Ustanici nisu imali teško naoružanje, topove i opsadne sprave kojima bi se probili u šabačku tvrđavu pa im je preostalo da se ograniče na onemogućavanje bilo kakvih dolazaka u grad i odlazaka iz njega kao i sprečavanje opskrbe turskog garnizona. I dok su prilike oko šabačke tvrđave ostajale manje-više nepromenjene, pojavila se nova pretnja po ustanike. Izvesni Nožin-aga (po nekim izvorima i Mula-Nožin), koji je inače živeo u Beogradu i koji se u vreme izbijanja ustanka zatekao kod rođaka u Bosni, rešio je da se borbom vrati kući. S tom namerom je u Zvorniku, Janji i Bijeljini sakupio oko 1.500 najamnika, sa njima prešao Drinu i neometano došao do Lešnice, koja je u to vreme bila tursko naselje. Od meštana te varoši je saznao za opsadu Šapca, pa je rešio da opsednutom garnizonu krene u pomoć i da na srpske snage udari s leđa. Njih je kod manastira Čokešina trebalo da dočekaju udruženi ustanici kako bi sprečili da njihovo prisustvo kod Šapca upropasti opsadu. Kod manastira su se sastali harambaša Đorđe Ćurčija, braća Damnjan i Gligorije Nedić i Jakov Nenadović sa delom vojske, jer je glavnina ostala u opsadi Šapca. Na tom sastanku je do izražaja došla srpska nesloga. Najpre su se oko načina suprostavljanja Turcima sukobili Ćurčija i Jakov Nenadović pa je Ćurčija napustio Čokešinu sa oko 300 hajduka a potom se Jakov sukobio i sa braćom Nedić pa je videvši da im ne može komanodvati otišao i povukao svoju vojsku sa sobom. Na mestu sukoba sa Turcima ostala su sama braća Nedić sa svojim hajducima i vernim pratiocima Damjanom Kutišancem i Pantom Damjanovićem.

Nedići su se suprostavili neprijatelju na brdu Lipovica gde su im se hrabro opirali tokom čitavog dana. Činilo se da će se desiti čudo, da će pet puta malobrojniji srpski borci zaustaviti i savladati napadače. Uprkos tome što su se turski gubici brzo uvećavali, branilaca je bilo sve manje. Jedan za drugim padali su hrabri i ponosni. Čak su i njihove vođe braća Nedići bili teško ranjeni, ali su jedan pored drugog, oslonjeni o dva hrasta, nastavili hrabriti saborce i pucati po neprijatelju. Uprkos junačkom otporu, Turci su posle više sati upornih juriša i povlačenja, tek predveče kada je broj branilaca kojima je nestalo municije desetkovan, krenuli u konačnu borbu prsa u prsa. Svojom mnogobrojnošću su nadvladali ustanike. Svi ustanici su izginuli osim njih devet koji su preživeli ostavši ispod mnogobrojnih tela poginulih. Ipak i oni su izdahnuli nakon ukazane pomoći. Gotovo 1.000 turskih najamnika je izginulo.

Zbog toga što su Turci bili u blizini niko se nije usudio da priđe bojištu naredna tri dana, što je tragediju preživelih, ranjenih devet boraca dodatno uvećalo. Prvi su uspeli da se prikradu dečaci čobani iz okolnih sela koji su javili izbeglom igumanu manstira Hadži Konstantinu da ima preživelih. On je okupio meštane i sa majkom braće Nedić zatekao užasan prizor stradanja. Ranjene borce su preneli u manstir ali su svi izdahnuli istog dana od teških rana. Najveći broj izginulih junaka je sahranjen na samom poprištu bitke, ostali pored manastira a spisak svih poginulih Srba od ukupno 303 imena, sastavio je Vasilije Popović, sveštenik manastira Čokešina.

Bila je to pirova pobeda Turaka jer nisu ostvarili gotovo ni jedan od svojih ciljeva. Nisu uspeli potpuno uništiti manastir, delimično su ga spalili, nisu posekli sve hajduke podno Cera i nije im pošlo da s leđa napadnu srpsku vojsku koja je opsedala Šabačku tvrđavu. Gubici su im bili toliko veliki da su odmah po završetku surove bitke shvatili da je za njih rat završen. Zato su se nakon par dana zaputili ka Drini, nazad u Bosnu. Usput su ponovo napadnuti pa se na kraju Nožin-aga sa samo petoricom ljudi vratio odakle je i došao. A imao je preko 1.500 vojnika kada je ušao u Srbiju. Srbi su na kraju uspešno dovršili opsadu šabačke tvrđave i osvojili je 1.maja nakon predaje turskog garnizona.

prvi srpski ustanak

Karađorđe uputio pismo zemunskom zapovedniku austrijskom majoru Mitizeru u kojem ga moli za pomoć nudeći Austriji čak i “vrhovno glavarstvo“ nad Srbijom. Pokretači ustanka protiv dahija su od samog početka znali da ustanak širih razmera ne može imati izgleda na uspeh, ako ustanici budu upućeni samo na svoje snage. Što se tiče same borbe tu nije bilo nikakvih problema, za nju su imali i volju i želju. Problem je bio u tome što nisu imali svega ostalog što im je bilo potrebno za tu borbu a najviše municije, oružja i druge ratne opreme. Austrija je bila prva na koju su ustanici pomislili kada je bila u pitanju molba za pomoć. Bila je najbliži sused i do nedavno srpski saveznik. U pograničnim austrijskim garnizonima još su služili oficiri, koji su ranije Srbe bunili protiv Turaka i sa kojima su potom zajednički ratovali. Zemunski zapovednik major Mitizer bio je jedan od takvih, stari prijatelj porodice Nenadović, za koga se znalo da je na strani Srba i koji im je, na samom početku ustanka učinio nekoliko usluga. Srbi iz Srema i Banata sa simpatijama su posmatrali ustanak podignut protiv turske tiranije i pogranične austrijske vlasti su o tom osećanju naroda morale voditi računa.

U skladu sa rečenim, vožd Karađorđe je uputio pismo majoru Mitizeru u kojem ga moli za pomoć i nudi mu čak i vrhovnu vlast rečima: “Ja vas jesam prepoznao najpre za starijega a vi radite kako vas Bog uči; s nama upravljajte, da dušmane iz ove zemlje isteramo. Kako nam vi zapovedate, onako ćemo se vladati .“ Iz ovih reči se jasno vidi u kojoj meri su bili skromni počeci srpskog ustanka i kako je Karađorđe svom položaju pridavao mali značaj. Međutim, austrijske vlasti su bile uzdržane. Da se ne bi zamerile Porti one su zvanično suzbijale emigraciju iz Srbije i davanje municije, ali su u tajnosti, dopuštali njenu prodaju. U Beču su verovali da ustanak neće izaći iz okvira već uobičajenih malih pobuna i smatrali su da trebaju sačekati dalji razvoj događaja. Obzirom da je ustanicima bilo jasno da su slabi izgledi za dobijanje veće podrške od strane Austrijskog carstva, ništa im drugo nije preostajalo no da se za pomoć obrate carskoj Rusiji i 15.maja po završetku ustaničke skupštine u Ostružnici, u Carigrad pošalju podugačko pismo ruskom poslaniku.

Maj 1804

01.maj 1804.

prvi srpski ustanak

Nakon dugotrajne opsade srpski ustanici osvojili Šabac. U proleće 1804. ustanici su opseli veća masta i oslobodili dobar deo Beogradskog pašaluka. Ustanike valjevskog kraja predvodili su Mateja i Jakov Nenadović. Nakon pobede nad Turcima kod Svileuve 11.marta, Jakov Nenadović je opseo Šabac. Ustanici nisu imali teško naoružanje, topove i opsadne sprave kojima bi se probili u šabačku tvrđavu pa im je preostalo da se ograniče na onemogućavanje bilo kakvih dolazaka u grad i odlazaka iz njega kao i sprečavanje opskrbe turskog garnizona. Svakodnevno je dolazilo do čarki, povremeno i do neuspešnih ispada opkoljene vojske iz tvrđave, ali su ustanici sve intenzivnije stezali obruč. Uskoro je komandant turskog garnizona u šabačkoj tvrđavi Mus-aga bio prinuđen da traži dodatne količine municije ali mu u opštem plamenu ustanka sunarodnici nisu mogli pomoći. Tokom opsade Turcima je ponestajalo i hrane. Dahije iz Beograda su organizovale mali rečni konvoj od jedne veće lađe i dve šajke koji je trebao Savom dostaviti zalihe opkoljenom Mus-agi. Međutim, ustanici su ova plovila presreli kod Umke i neprestano ga zasipali paljbom sa obale, pa se konvoj zbog gubitaka u ljudstvu okrenuo i vratio natrag. Svestan da, prvenstveno zbog nedostatka municije i hrane, Šabac neće moći dugo da se održi, Mus-aga je poslao glasnike vođi ustaničke opsade, tražeći da Srbi njegovom garnizonu dopusti da se mirno povuče u Bosnu. Međutim, Jakov Nenadović nije spreman bio da to učini jer je bio uveren da bi u tom slučaju Mus-aga na ovom pravcu prikupio novu vojsku i da bi se istom brzo vratio u Srbiju. Zato je Turcima dao mogućnost da mogu otići ali samo ka Beogradu, što oni nisu prihvatili.

Turski najamnici iz Bosne, njih 1.500 predvođeni izvesnim Nožin-agom su pokušali doći do šabačke tvrđave kako bi prekinuli opsadu. Ta misija im se izjalovila jer ih je kod manastira Čokešina 28.aprila dočekala i zaustavila hrabra ustanička vojska sastavljena uglavnom od hajduka braće Nedić. Pet puta brojniji Turci su tek nakon gotovo celodnevne bitke uspeli nadvladati ustanike. Poginulo je 303 ustanika i gotovo 1.000 turskih najamnika. Herojskim otporom, hajdučke čete su sprečile Turke da pokvare opsadu šabačke tvrđave. Ostaci turske vojske su se pokušali vratiti u Bosnu ali su ih na putu napali ustanici i uništili. Tamo odakle je pošao u Srbiju, vratio se Nožin-aga sa svega petoricom preživelih.

Istog dana 28.aprila kada se lila krv na Čokešini, dogovorena je predaja šabačkih Turaka i Srbi su u tvrđavu ušli 1.maja. Razoružali su posadu i onima koji nisu počinili zločine prema stanovništvu dozvoljeno je da mirno odu ka Beogradu. Zlikovci koji su napravili pokolj, po naredbi Mus-age u srpskom predgrađu Bair u kojem su zapalili 130 kuća i pobili sve živo što nije izbeglo na vreme, bili su izdvojeni i svi do jednog posečeni pred tvrđavom.

06-15.maj 1804.

prvi srpski ustanak

U Ostružnici počela ustanička skupština, sazvana pored ostalog i radi uspostavljanja sudskih i upravnih vlasti na oslobođenoj teritoriji. Ustanička skupština održana u Ostružnici je imala veliki značaj za Prvi srpski ustanak jer je predstavljala prvi sastanak svih nahijskih i ustaničkih starešina Beogradskog pašaluka, otkako su Srbi podigli ustanak protiv dahija. U toku zasedanja skupštine propao je pokušaj nekih starešina da raspravu usmere protiv Karađorđa i ponovo postave pitanje vođstva ustanka. Na skupu u Ostružnici su pored Karađorđa učestvovali i Stanoje Glavaš, Mladen Milovanović, Janko Katić, Vasa Čarapić, Sima Marković, Tanasko Rajić, prota Mateja Nenadović i mnogi drugi. Na ustaničkoj skupštini se pored ostalog, dogovaralo o tome šta će se izneti pred dahijske izaslanike u pregovorima o miru koji će se održati 10.maja u Zemunu. Zahtevano je da se dahije proteraju iz Beograda, da svaki vezir upravlja po fermanu iz 1793. godine, da u svakoj nahiji bude organizovana sudnica i da se svima sudi po zakonu. Tražena je sloboda vere, da se obnove porušeni manastiri i da običaji vere budu slobodni. Postavljeni su zahtevi za uspostavljanjem slobodne trgovine te da narod može svoja dobra prodavati kome želi kao i da ima prava sam birati svoje kneževe. Ustanici nisu želeli pomirenje sa dahijama i pripremili su im uslove za koje su znali da ih neće prihvatiti. Na skupštini je odlučeno da se borba protiv dahija beskompromisno nastavi.

Zahtevi učesnika skupa su formulisani u devet tačaka, koji su sačuvani u arhivi prote Mateje Nenadovića. Ovi zahtevi obuhvataju društveno- ekonomska i politička pitanja položaja srpskog naroda u feudalnom poretku, kao i forme samouprave u okviru Turskog carstva. Skupština u Ostružnici je suštinski čak i važnija od skupa u Orašcu, jer su se ovde okupili predstavnici svih pobunjenih nahija koji su proglasili opštu mobilizaciju i izglasali Karađorđa za ratnog komandanta – vožda.

10.maj 1804.

prvi srpski ustanak

U Zemunu održan sastanak srpskih ustanika i predstavnika dahija, uz posredovanje Austrijskog carstva. Dok je u Ostružnici zasedala skupština srpskih ustanika, započeta 6.maja, posredovanjem komandanta Slavonske krajine generala Dženejna organizovan je sastanak srpskih starešina i prestavnika dahija 10.maja u Zemunu. S turske strane sastanku je prisustvovalo 12 predstavnika iz Beograda u ime dahija, a sa srpske vođa Prvog srpskog ustanka Karađorđe, vojvoda Janko Katić, barjaktar Tanasko Rajić i prota Mateja Nenadović. Ustanici nisu želeli postići mir s dahijama pa su postavili zahteve za koje su znali da neće biti priohvaćeni: da se u beogradskom pašaluku vrate na snagu samoupravne povlastice iz 1793. godine, dahije pobiju, janičari napuste pašaluk i da sprovođenje tih uslova garantuje Austrija. Srpski predstavnici su predočili na sastanku da je teško postići mir dok Turci pale srpske kuće, seku glave viđenijim ljudima i terorišu narod. I u trenutku dok su pregovori vođeni Turci su palili srpske kuće na Čukarici iznad koje se vio gust dim vidljiv iz Zemuna. Pošto pregovori u Zemunu nisu dali rezultata, srpski pregovarački tim se vratio u Ostružnicu gde je nastavljeno zasedanje skupštine na kojoj je odlučeno da se nastavi beskompromisna borba protiv dahija. Posle sastanka u Zemunu, ustaničke starešine zajedno sa svojom vojskom počele su se okupljati u okolini Beograda i vršiti pripreme za napad na grad.

Nakon što je njegov prethodnik i suparnik Henri Adington zbog slabog vođenja rata protiv Francuske izgubio poverenje u Parlamentu, Wilijam Pit Mlađi ponovo postaje premijer Ujedinjenog Kraljevstva (do smrti 1806).

12.maj 1804.

prvi srpski ustanak

Oslobođen Požarevac - nakon šest nedelja opsade, turske snage se pod pritiskom ustanika predale Karađorđu. Požarevac je bio strateški važna tačka. Njegovim zauzimanjem, ustanici su učvrstili kontrolu nad Braničevskim okrugom i otvorili put ka daljem širenju revolucije u istočnoj Srbiji. Pored vrhovnog vožda Karađorđa, u borbama za ovaj kraj istakao se i vojvoda Milenko Stojković, koji je kasnije odigrao ključnu ulogu u pogubljenju dahija na Adi Kale. Požarevac je postao simbol širenja ustanka i osnaživanja Karađorđeve vojske.

18.maj 1804.

Napoleon Bonaparta uspostavio naslednu monarhiju u Francuskoj - sebe proglasio carem, Francuska postala carevina. Tokom trajanja Konzulata (1799-1804), Napoleon kao prvi konzul Francuske Republike se suočio sa nekoliko zavereničkih planova, i rojalisičkih i jakobinskih, u cilju njegove eliminacije putem atentata. Tokom januara 1804. Napoleonova policija je otkrila i sprečila pokušaj novog atentata koji je bio sponzorisan od strane Burbona. Zbog toga je Napoleon za odmazdu poslao žandare da uhapse vojvodu Engjena u Badenu. Posle ubrzanog suđenja vojvoda je pogubljen 21.marta 1804. iako se kasnije pokazalo da nije bio povezan sa planiranim atentatom. Ipak, Napoleon je iskoristio priliku i ceo incident iskoristio da opravda ponovno uspostavljanje nasledne monarhije u Francuskoj. Da bi učvrstio svoj položaj neprikosnovenog vladara Francuske, rado je prihvatio predlog jednog od svojih pristalica i prijatelja Fušea da uspostavi carevinu a sebe carem sa naslednim pravom. To je i učinio 18.maja 1804. uprkos snažnom protivljenju rojalista i revolucionara. Smatrao je da će na ovaj način biti obeshrabreni zaverenici i otklonjena mogućnost promene režima pa i Burbonska restauracija u slučaju njegovog ubistva. Napoleon se krunisao 2.decembra 1804. u Bogorodičinoj katedrali (Notr Dam) u Parizu. U Milanskoj katedrali 26.maja 1805. krunisan je i krunom Lombardije kao kralj Italije.

25.maj 1804.

Postavljena prva đumrukana (carinarnica) Karađorđeve Srbije, na Savi kod Ostružnice - Dan carinske službe Srbije. U “Srpskom rječniku“ Vuk Karadžić je pribeležio da se do XIX veka za carinu koristila turska reč “đumruk“. Prvu đumrukanu sa skelom ustanovio je Karađorđe Petrović na Savi kod Ostružnice 25.maja 1804. O ovom događaju svedoče zapisi Petra Jokića, Karađorđevog buljubaše: „...Odavde se on krene i ode u Ostružnicu. Od tuda pošalje mi jednog čoveka da mu dva momka od oni moji momaka pošaljem i ja mu pošaljem Jevtu Vodeničarevića i Pauna Jovičića iz Topole. Gospodar načinio kod ostružnice skelu i postavio Janka Jevtića skeledžijom, a ovu dvojicu postavio za momke na istoj.(...) Što se đumruka na skeli uzimalo, to je Janko šiljao Mladenu, a onaj je istim novcima isplaćivao one stvari koje smo iz one strane dobijali“. Datum postavljanja prve carinarnice novovekovne srpske države je prihvaćen kao Dan carinske službe Srbije.

Jun 1804

01.jun 1804.

Rođen ruski kompozitor Mihail Ivanovič Glinka, tvorac ruskog nacionalnog stila, prvi ruski kompozitor koji je stekao međunarodno priznanje. (Rođen: Novospaskoje/Ruska Imperija/Rusija 01.jun 1804. - Umro: Berlin/Kraljevina Pruska/Nemačka 15.februar 1857.) Glinka se smatra tvorcem ruske nacionalne opere i ruske klasične muzike. Bio je poreklom iz imućne porodice. Tokom ranog detinjstva živeo je na selu kod bake koja se brinula o njemu. Nakon njene smrti, seli se kod ujaka gde je često slušao muziku koju je izvodio kućni orkestar. Već u desetoj godini života bio je zainteresovan za muziku slušajući dela Mocarta, Hajdna i Betovena. Uskoro je i sam počeo svirati klavir i violinu. Interesovao se za nacionalnu umetnost, posebno za narodne pesme. Izučavao je geografiju i učio nemački i francuski jezik. Sa nepunih 13 godina, 1817. odlazi na studije u Sankt Petersburg koje završava 1822. U tom periodu je uzimao časove klavira kod irskog pijaniste i kompozitora Džona Filda. Radio je četiri godine u ruskom Ministarstvu komunikacija potpuno nezainteresovan za profesionalnu karijeru. Na preporuku lekara, Glinka odlazi u Italiju 1830. gde ostaje tri godine i upoznaje mnoge slavne kompozitore poput Mendelsona i Berlioza. U italiji ga je nostalgija navela na ideju da piše na ruskom jeziku nacionalnu operu. Veoma ozbiljno je učio kompoziciju tokom šest meseci u Berlinu. Vraća se u otadžbinu po saznanju da mu je otac preminuo. Stupa u brak i počinje sa pisanjem svoje prve, a ujedno i prve nacionalne opere “Život za cara“, koja će ga učiniti poznatim. Prvobitni naziv opere bio je “Ivan Susanjin“, ali je prema želji cara Nikole I preimenovana. Opera je premijerno izvedena 1836. u Petrogradu ali nije doživela uspeh kod ruske aristokratije koja ju je nazvala kočijaškom muzikom. Glinka nastavlja sa radom pa je prema istoimenoj poemi Aleksandra Puškina, napisao liberto za operu “Ruslan i Ljudmila“.

1804-1857

Obzirom da je i ona doživela neuspeh kod domaće publike i da mu je brak propao, Glinka nezadovoljan napušta Rusiju 1844. Najpre odlazi u Pariz gde je imao čast da obe njegove opere čuju eksperti među kojima je bio i Hektor Berlioz. Bilo je to prvo izvođenje njegovih, tj. ruskih muzičkih dela na Zapadu i uopšte u inostranstvu. Potom odlazi u Španiju, gde proučava španski folklor. Tu dobija inspiraciju za njegovu najpoznatiju simfoniju “Noć u Madridu“. U Španiji boravi do maja 1847. Najveći deo vremena provednog u inostranstvu provodi u Parizu u kojem ostaje sve do izbijanja Krimskog rata, tačnije 1844. se ponovo obreo u Rusiji. Kod kuće piše “Memoare“ prvi put objavljene 1887. u Sankt Petersburgu u kojima brilijantno opisuje svoj indolentni, mio i hipohondrični karakter. Njegovo poslednje značajnije delo bila je kompozicija „Festival polnez“ napisana povodom krunidbenog bala cara Aleksandra I 1855. Poslednjih pet meseci života proveo je u Berlinu gde je iznenada umro 15.februara 1857. od posledica prehlade. Sahranjen je u Berlinu da bi nekoliko meseci kasnije njegovi posmrtni ostaci bili preneti na groblje pored manastira Aleksandar Nevski u Sankt Petersburgu. Glinkine kompozicije su imale veliki uticaj na buduće ruske kompozitore, posebno “Rusku petorku“, koji su sledeći njegov primer napravili prepoznatljiv ruski stil klasične muzike. Cilj petorice ruskih kompozitora bio je komponovanje muzike sa korenima u ruskom folkloru, umesto oslanjanja na evropsku muzičku tradiciju. Članove petorke činili su : Milij Balakirjev, Aleksandar Porfirjevič Borodin, Nikolaj Rimski-Korsakov, Modest Petrovič Musorgski i Cezar Antonovič Kjui.

21.jun 1804.

Engleski hemičar Smitson Tenant objavljuje otkriće elemenata iridijuma i osmijuma; tri dana kasnije, takođe engleski hemičar Vilijam Hajd Volaston otkriva Kraljevskom društvu da je on ranije anonimni pronalazač paladijuma.

22.jun 1804.

treći rusko-persijski rat

Počeo Treći rusko-persijski rat usled spora oko kontrole Kavkaza, naročito Gruzije, koju je Rusija anektirala krajem 18. veka. Glavne oblasti sukoba bile su Severni i Južni Kavkaz, severni Iran. Rat je trajao do 24.oktobra 1813.godine i završen je pobedom Rusije. Ruska pobeda potvrđena je Ugovorom iz Gulistana (1813). Persija je morala da ustupi Rusiji Gruziju, južni Dagestan, veći deo današnjeg Azerbejdžana i delove severne Jermenije. Rusija je bila angažovana na više frontova, ali je ipak investirala snage u Kavkaz. Fath-Ali Šah je želeo da povrati izgubljene teritorije i učvrsti severne granice. Važnu ulogu u ovom ratu imale su kavkaske kneževine i kanati (Ganja, Erivan, Karabah), često menjajući strane.

25.jun 1804.

Jedan od najpoznatijih vođa bretonskih šuana, kraljevskih i katoličkih gerilaca koji su se borili protiv Francuske revolucije i Napoleona, Žorž Kadudal giljotiniran sa 11 saradnika u Parizu zbog zavere protiv Napoleona. Poreklom sin imućnog seljaka Kadudal se borio u gerilskom ratu u Bretanji. Bio je vatreni rojalista i odbijao svaku saradnju s republikom. Njegova snaga bila je u harizmi i fizičkoj pojavi – savremenici ga opisuju kao „kolosa“. Iako je povremeno postizao pobede, dugoročno je njegov pokret bio osuđen na poraz zbog nadmoći republikanske vojske. 1803–1804. organizovao je, uz podršku Britanije, zaveru protiv Napoleona. Cilj zavere bio je ubiti ili oteti Napoleona i vratiti Burbonce na presto. Zavera je otkrivena, što je dovelo do hapšenja i pogubljenja Kadudala, ali i do šire represije (uključujući pogubljenje vojvode od Engiena). Ovaj događaj ubrzao je Napoleonovu odluku da se proglasi carem. Posthumno je odlikovan ordenom Velikog krsta Svetog Luja i proglašen maršalom Francuske. U bretonskoj tradiciji ostao je simbol otpora revoluciji i vernosti monarhiji.

jun 1804.

Dositej Obradović razvija u Trstu akciju među trgovcima za pomoć srpskom ustanku za koji je i sam priložio novac. Trst je tada bio jedno od glavnih središta srpske dijaspore i trgovine, pa je imao značajnu ulogu u finansiranju ustanka. Iste 1804. godine, u Veneciji, Dositej je štampao pesmu „Pjesna na insurekciju Serbijanov“, poznatu pod naslovom „Vostani Serbie“. Pesma je imala snažan patriotski i motivacioni karakter, pozivajući narod na ustanak i slobodu. Postala je svojevrsna himna ustanka, jer je u njoj spojio književni izraz sa političkom porukom. Dositej je time pokazao da je njegova misija bila kulturno-prosvetna, ali i nacionalno-politička. Kasnije će se uključiti i u rad ustaničke vlasti kada postaje prvi „ministar prosvete“ u modernoj Srbiji.

Jul 1804

01.jul 1804.

Rođena francuska književnica poznata pod pseudonimom Žorž Sand – Armandina Aurora Dipen, baronica Didevan preteča feminizma. (Rođena: Pariz/Francuska 01.jul 1804. - Umrla: Noan/Francuska 08.jun 1876.) Aurora je potekla iz aristokratske porodice. Odrasla je u Noanu u seoskoj kući svoje bake. U toj toploj seoskoj sredini je pronašla ljubav i razumevanje meštana koji su se uvek interesovali za njene radove. U 13. godini života poslali su je u manastir u Parizu gde je bila obuzeta žarom misticizma koji je vremenom splasnuo ali ipak ostavio traga. Stupila je u brak sa Kazimirom Didevanom 1822. u svojoj 18. godini života. Prve godine braka su protekle u sreći ali je Aurora uskoro bila umorna od svog dobronamernog i pomalo neosetljivog supruga, pa je tražila utehu u platonskom prijateljstvu sa jednim mladim sudijom a potom u strastvenoj vezi sa komšijom. Nakon nesretnog braka i razvoda odlazi iz Noana u Pariz januara 1831. gde se posvećuje književnosti i živi potpuno nezavisno. Sklapa prijateljstvo sa Anrijem Latušom, direktorom poznatih novina “Le Figaro“ koji pristaje objavljivati neke članke koje je pisala zajedno sa Žil Sandom, svojim ljubavnikom. Sledeće 1832. je usvojila pseudonim, Žorž Sand, kojim je potpisala novelu “Indijana“. Ovaj roman koji ju je proslavio, predstavlja strastveni protest protiv socijalnih konvencija koje vezuju ženu za muža protiv njene volje i apologiju za heroinu koja napušta nesretni brak i pronalazi ljubav. U romanima “Valentin“ (1832) i “Lelia“(1833) ideal slobodnog udruživanja je proširen sferom socijalnih i klasnih odnosa. “Valentin“ je prvi od mnogih Sandinih romana u kojem je glavni junak seljak ili radnik. U svojim delima jasno pokazuje interes za društvene doktrine i simpatiju za socijal-utopiste. Njeni romani se mogu svrstati u ljubavne, socijalne i rustične dok je roman “Markiz de Vilme“ najbliži realizmu.

1804-1876

Žorž Sand je bila poznata po nizu ljubavnih pustolovina ( Alfred de Muse, P. Lero, Žil Sand, Frederik Šopen) i kao zagovornica prava žene na ljubav izvan društvenih normi, što je ujedno odlika njenih ranih romana poznatih po mnogobrojnim transponiranim autobiografskim elementima u kojima je tematizovala sukob ljubavne čežnje i društvenih konvencija. Od sredine 1840-tih živela je uglavnom na svom imanju gde je napisala niz sentimentalnih romana ruralne tematike kojima je stekla svetsku slavu: “Đavolja bara“(1846), “Mala Fedeta“(1849), “Majstori i pevači“(1853) itd. Takođe je napisala društveno-istorijski roman “Grofica Rudolštat“ (1844), roman o umetniku “Dvorac pustinja“(1851) i avanturističko-fantastični roman “Laura“(1865). U duhu ličnog romantizma pisala je i zapaženu autobiografsku prozu: “Povest mog života“(1855), “Intimni dnevnik“(1926). Ostavila je iza sebe obimnu korespondenciju. Ljubav je za nju predstavljala sinonim života, magični ključ koji rešava sve probleme.

04.jul 1804.

Rođen američki pisac Natanijel Hotorn, jedan od prvih značajnijih američkih romansijera. (Rođen: Salem/Masačusets/SAD 04.jul 1804. - Umro: Plimut/Nju Hempšir/SAD 19.maj 1864.) Hotorn se smatra jednom od ključnih ličnosti u razvoju američke književnosti zbog svojih priča smeštenih u kolonijalni period američke istorije. U romanima i pripovetkama prikazao je puritansku sredinu i postupno opadanje moralnog ustrojstva te zajednice u Novoj Engleskoj. I sam rođen u Salemu u Masačusetsu, u puritanskoj porodici, verovatno se bavio ovom tematikom usled osećanja krivice koju je imao zbog uloge njegovih predaka u progonu kvekera u XVII veku i suđenju salemskim vešticama, 1692.godine. Jedan je od prvih značajnijih američkih romansijera čije delo izdvajaju moćni simbolizam i psihološka kompleksnost prožeta moralnim načelima. Pisao je u pesimističnom maniru. Najpoznatije delo i njegov najbolji roman je “Skarletno slovo“ (1850). U njemu se divi čvrstini načela i duhovnoj istrajnosti svojih predaka ali i osuđuje neljudsku uskogrudost i okrutnost njihove verske tiranije. Svoju oštroumnu psihološku analizu najčešće usmerava na problem greha i urođenog zla, služeći se alegorijskom metodom i simbolizmom. Otuda i pomalo naivana šematizacija u romanu “Kuća sa sedam zabata“ (1851), u kojem povezuje humor i sentimentalnost. Ostala dela koja je napisao su: romani “Blajdelska romansa“ (1852), “Mermerni faun“ (1860) i pripovetke “Dvaput ispričane priče“ (1837), “Mahovina sa stare kuće“ (1846), “Snežna slika i druge priče“(1851) itd. Istoričarima naučne fantastike je posebno interesantan zbog kratke priče “P.s Correspondence“ koji se smatra prvim delom žanra alternativne istorije na engleskom jeziku.

1804-1864

06.jul 1804.

prvi srpski ustanak

Ustanici predvođeni Karađorđem Petrovićem oslobodili Smederevo, dok je predajom tvrđave u novembru iste godine oslobođenje grada Smederevo u potpunosti završeno. Ustanici su ušli u Smederevo i preuzeli upravu nad gradom bez veće borbe, jer se turska posada povukla ili se predala. To se u nekim izvorima vodi kao faktičko oslobođenje grada. U novembru 1804. je oslobođena Smederevska tvrđava (unutrašnji, najutvrđeniji deo grada), čime je vlast ustanika postala potpuna i neupitna. Neki izvori naglašavaju da je oslobođenje Smedereva bilo više rezultat pregovora i psihološkog pritiska nego same vojne sile. Turska posada je bila izolovana i demoralizovana, pa je predaja bila racionalan izlaz. Takođe, postoje interpretacije da je Karađorđe želeo da pokaže Evropi i Rusiji da ustanak ima ozbiljnu snagu i da se ne radi o lokalnom buntu, već o organizovanom pokretu. Smederevo je imalo simboličku težinu: nekadašnja prestonica despotovine, sada ponovo u srpskim rukama, predstavljala je kontinuitet državnosti i istorijskog pamćenja. Ovaj događaj je bio signal da ustanak neće stati na lokalnim okršajima, već da ima ambiciju da oslobodi širi prostor.

11.jul 1804.

Dvoboj Aleksandra Hamiltona i Arona Bera – Ber smrtno ranio Hamiltona koji je sledećeg dana izdahnuo. Suparništvo dvojice prominentnih političara tek stvorenih SAD je svakako najpoznatije u istoriji ove zemlje. Obojica su zauzimala visoke funkcije u državnom aparatu SAD. U vreme održavanja dvoboja, Ber je bio podpredsednik SAD a Hamilton bivši, ujedno i prvi sekretar finansija. Dugogodišnje političko rivalstvo koje je kulminiralo međusobnim optužbama, završeno je dvobojem u Vihokinu u državi Nju Džersi, iako je ovaj vid međusobnog razračunavanja bio zabranjen na severu SAD. U obračunu Ber je teško ranio Hamiltona koji je prenešen u kuću svog prijatelja bankara Vilijama Bajarda na Menhetnu u Njujorku gde je sutradan preminuo. Duel je izazvao prilične političke posledice. Ber koji je preživeo dvoboj, optužen je za ubistvo i u Njujorku i u Nju Džersiju. Ipak će ove optužbe na kraju biti odbačene i sve će se završiti oslobađajućom presudom. Oštra kritika i netrpeljivost koja je bila usmerena prema Beru nakon dvoboja, doneće i kraj njegovoj političkoj karijeri.

27.jul 1804.

prvi srpski ustanak

Vođa Prvog srpskog ustanka Karđorđe i ustaničke starešine poslale pismo s molbom ruskom caru da se založi za interese Srbije - samostalna Srbija pod zaštitom Rusije koja bi plaćala danak turskom Sultanu. Verujući da ustanici mogu očekivati pomoć od Rusije, Karađorđe je sa ustaničkim starešinama napisao molbu ruskom caru i odredio izaslanstvo na čelu sa protom Matejom Nenadovićem koja će pred jesen 1804. otputovati u Rusiju. Izaslanici su tada objasnili razloge dizanja ustanka, njegove dotadašnje rezultate, neuspele pregovore sa Bećir-pašom i rešenost ustanika da se bore dok ne ispune svoje zahteve uz garancije Rusije i Austrije. Istaknuta je želja ustanika da se u Srbiji uspostavi samostalna srpska država koja bi bila pod zaštitom Rusije, ali koja bi i dalje plaćala danak sultanu. Takođe je zatražena pomoć u novcu, municiji, oružju i vojnim stručnjacima. Delegacija koju su činili prota Mateja Nenadović, Petar Čardaklija i Jovan Protić primljeni su hladno na ruskom dvoru gde im je rečeno da ne očekuju oružanu pomoć. Delegacija je bila u poseti Rusiji u vreme Napoleonovih ratova te je otuda ruski dvor morao biti posebno oprezan u svom odnosu prema srpskim ustanicima. Ipak, ruski car primivši molbe ustanika, naredio je 28.novembra 1804. da se izdvoji 5.000 dukata za ustanike u Srbiji i poslao uputstva ruskom poslaniku u Istanbulu kako da utiče na Portu.

28.jul 1804.

prvi srpski ustanak

Četiri dahije napustile beogradsku tvrđavu pobegavši niz Dunav u nadi da će se dokopati Vidina. Bećir-paša, kojeg je turski sultan poslao u Srbiju, imao je zadatak da zavede red u Beogradskom pašaluku. Dobio je i sultanovo ovlašćenje da likvidira četiri beogradske dahije. Prema svim izveštajima koje je dobijao, pa i u onima koje su mu dostavljali Turci iz pašaluka, paši je jasno bilo da su dahije glavni uzrok pobune Srba u pašaluku. Uklanjanjem dahija, porta je nameravala da izmiri janjičare sa hrišćanskom rajom. Posredovanjem Bećir paše došlo je do sporazuma između Karađorđa i vođe beogradskih krdžalija, Halil-age Gušanca. Po tom sporazumu Srbi su trebali isplatiti krdžalijama otkup za četiri dahijske glave. Po naredbi Bećir paše, dahije su 28.jula napustile tvrđavu, ali ih Gušanac nije hteo smaknuti već je dozvolio da pobegnu niz Dunav. Dahijama, Aganliji, Kučuk Aliji, Mula Jusufu i Mehmed Fočiću, postalo je kristalno jasno da su svi ustali protiv njih, i porta i Srbi i dobar deo beogradskih Turaka. Jedini izlaz koji im je preostao bio je Vidin gde bi ih dočekao i spasao njihov stari prijatelj Pazvan-Oglu. Međutim, na putu za Vidin, na malom ostrvu Ada Kale, sustigla ih je potera na čelu sa jednim od vođa Prvog srpskog ustanka Milenkom Stojkovićem, i pogubila u noći između 5. i 6. avgusta 1804.

Rođen nemački filozof Ludvig Fojerbah. Rođen: Landshut/Sveto rimsko carstvo/Nemačka 28.jul 1804. - Umro: Rehenberg (Nirnberg)/Nemačko carstvo/Nemačka 13.septembar 1872.) Ludvig Andreas fon Fojerbah, nemački filozof, antropolog i moralista, rođen je kao četvrti sin poznatog pravnika Pola Johana Anselma Ritera fon Fojerbaha. Brat mu je bio matematičar Karlo Vilhelm Fojerbah dok je on bio je stric slikaru Anselmu Fojerbahu. U mladosti je bio religiozan. Najpre je studirao teologiju koju napušta pošto se na Univerzitetu Hajdelberg zainteresovao za Hegelovu filozofiju. Prešao je na Univerzitet u Berlinu da bi studirao upravo kod Hegela. Odlazi u Erlangen 1828. gde je studirao prirodne nauke. Dve godine kasnije, anonimno je objavljena njegova prva knjiga “Misli o smrti i besmrtnosti“. Postao je deo grupe Mladohegelovaca koja je izražavala liberalne ideje građanstva i prvenstveno se usmeravala na kritiku religije. Njegova filozofija je imala uticaja na razvoj marksističke dijalektike. Marks je kritiku Fojerbaha napisao u Tezama o Fojerbahu 1845. u kojima se razaznaje njegova materijalistička ideja po kojoj je čovek biće prakse. “Ne stvara bog čoveka, nego čovek boga.“ Fojerbahova filozofija je stekla slavu pre svega upravo kao predmet Marksove kritike. Fojerbah je doprineo razvoju dijalektičkog materijalizma i smatra se sponom između Hegela i Marksa. Fojerbah je bio politički liberal, ateista i materijalista. Mnogi od njegovih filozofskih radova predstavljaju kritičku analizu hrišćanstva. Izvor svega postojećeg jeste priroda. Religiju smatra rezultatom čovekovog otuđenja, i to otuđenja svesti. Čovek svoju ljudsku prirodu otuđuje od sebe i čini je božijom, tako se klanja tvorevinama svog duha. Smatra da su koreni religije u osećaju zavisnosti, straha, ljubavi i čovekovom samoljublju. Filozofija treba da se poveže sa prirodnim naukama i u vremenu uspona prirodnih nauka religija postaje anahronizam. Svu nadu prosvetiteljski polaže u spoznaju. U suštini, Fojerbahova misao sastojala se u novoj interpretaciji religije sa antropološkim objašnjenjem. Neka od glavnih dela: “Misli o smrti i besmrtnosti“ (1830), “Bit hrišćanstva“ (1841), “Prethodne teze za reformu filozofije“(1843), „“O spiritualizmu i materijalizmu (1866).

1804-1872

Avgust 1804

05.avgust 1804.

prvi srpski ustanak

Srpska potera predvođena bimbašom Milenkom Stojkovićem uhvatila i pogubila, na dunavskom ostrvu Ada Kale, četiri odbegle dahije. Četiri dahije, Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed Fočić koji su sečom srpskih kneževa izazvali revolt ogorčenog naroda i zapalili iskru Prvog srpskog ustanka, pali su u nemilost ne samo Srba već i samog turskog sultana i dobrog dela beogradskih Turaka. Jedini izlaz koji im je ostao bio je Vidin (danas u Bugarskoj) gde bi ih dočekao i spasao njihov stari prijatelj Pazvan-Oglu. Plan im nije uspeo jer ih je na putu za Vidin, na malom dunavskom ostrvu Ada Kale, sustigla potera, na čelu sa jednim od vođa Prvog srpskog ustanka Milenkom Stojkovićem, i pogubila u noći između 5. i 6. avgusta 1804. Porta u Instanbulu je nakon ovog događaja poverovala da su Srbi dobili zadovoljenje, ali su se ustanici pod vođstvom Karađorđa sukobili 1805. sa sultanovom vojskom.

11.avgust 1804.

Da bi sačuvao status dinastije i legitimitet u Evropi, car Franc II (poslednji car Svetog Rimskog Carstva) izdao Patent kojim je uveo novu titulu – Car Austrije. Od tada je titula postala nasledna u Habsburškoj kući. Kada se Napoleon proglasio za cara Francuske, Habsburzi su shvatili da se stara titula „Car Svetog Rimskog Carstva“ više ne može održati kao jedini simbol prestiža. Proglašenje Austrijskog carstva bio je defanzivni politički potez. Franc II je shvatio da Napoleon razara stari feudalni poredak, da Sveto rimsko carstvo više nema realnu moć i da mora osigurati dinastički kontinuitet Habsburgovaca. Proglašenjem Austrijskog carstva nastaje paradoks: ista osoba je car dva carstva, od kojih je jedno već na samrti. Godine 1806, posle Napoleonove pobede kod Austerlica: Franc II abdicira kao car SRC-a i zvanično ukida carstvo staro više od 800 godina - kraj institucije započete još 962. godine. Posledice po Evropu: Nestaje srednjovekovni poredak i počinje era centralizovanih nacionalnih carstava. Nastaje Rajnski savez pod Napoleonovim patronatom. Nemačka ostaje razjedinjena sve do 1871.

17.avgust 1804.

prvi srpski ustanak

Velika četa Turaka iznenada upala u Šabac izvršivši pokolj hrišćana – Turke je predvodio Mus-aga Fočić u nameri da osveti ubijenog brata, dahiju Mehmed Fočića. Tokom leta 1804. ustanici su porazili dahije u više sukoba i ubili većinu dahija, uključujući Mehmed-agu Fočića. Napad na Šabac predvodio je Mus-aga Fočić, brat ubijenog dahije čiji cilj nije bio vojni u pravom smislu, već lična i porodična osveta, zastrašivanje hrišćanskog stanovništva i demonstracija sile u zapadnom delu pašaluka. Grad je tada imao značajno hrišćansko stanovništvo, slabo zaštićeno. Usledio je masovan pokolj civila, pljačkanje kuća i pljačka imovine. Srbi shvataju da nema povratka na staro stanje. Ustanak poprima egzistencijalni karakter – borbu za opstanak. Nakon Šapca, ustaničke akcije se pojačavaju u zapadnoj Srbiji. Lokalno stanovništvo masovno pristupa ustanicima. Ovakvi zločini dodatno kompromituju Osmanlije. Porta kasnije pokušava da se distancira od dahija, ali postaje kasno. Pokolj u Šapcu pokazuje ličnu prirodu osvete u osmanskom sistemu. Svedoči da ustanak nije bio samo buna, već rat sa elementima etničkog čišćenja. Ovaj pokolj nad srpskim civilima ostaje jedan od najtragičnijih događaja prve godine ustanka.

avgust 1804.

prvi srpski ustanak

Đorđe Ćurčija, vođa ustanka u Podrinju, uklonjen po nalogu ustaničkog rukovodstva, kao opasan faktor samovolje i razdora unutar pokreta. Đorđe Ćurčija (pravim imenom Đorđe Obradović, nadimak Ćurta) bio je harambaša iz Podrinja, poznat po samostalnom i često samovoljnom delovanju u prvim mesecima Prvog srpskog ustanka. Rođen u Bosutu (Srem), kao mladić se preselio u Beogradski pašaluk. Radio je kao ćurčija (krznar) u Krupnju, otuda nadimak. Pre ustanka bio je poznat hajduk u Podrinju, strah i trepet za Turke, a omiljen među Srbima. Odmah se priključio ustanicima, ali je pokazivao veliku samovolju. Nije učestvovao u boju na Čokešini (april 1804.) zbog sukoba sa Jakovom Nenadovićem. Kasnije je ratovao kod Beograda i Požarevca, ali je opet dolazio u sukob i sa Nenadovićem i sa Karađorđem. Ćurčija je sa svojim ljudima zagospodario Jadrom, Rađevinom i delom Mačve, ponašajući se kao nezavisan gospodar. Njegova samovolja i sukobi sa Nenadovićima doveli su do otvorenog neprijateljstva. Po mišljenju ostalih vođa, počeo je da liči na ono protiv čega se ustalo – dahijsku samovolju. U leto 1804. ubijen je u Novom Selu od ljudi Jakova Nenadovića, što se tumači kao uklanjanje neposlušnog i previše samostalnog vođe, koji je remetio jedinstvo ustaničkog pokreta. Ćurčija je bio tipičan primer hajdučkog vođe koji je u ustanku želeo da zadrži samostalnost i autoritet. Njegova smrt pokazuje kako su ustanici već u prvim mesecima morali da rešavaju unutrašnje sukobe i disciplinuju vođe da bi očuvali jedinstvo.

Septembar 1804

03.septembar 1804.

prvi srpski ustanak

Sultan, na predlog Bećir-paše izdaje ferman kojim daje povlastice pobunjenim Srbima u cilju zavođenja reda u Pašaluku. U cilju zavođenja reda u Beogradskom pašaluku, Bećir-paša je predložio turskom sultanu u Istanbulu da izda ferman kojim bi umirio pobunjene Srbe. Sultan je pristao da to učini 3.septembra 1804. Po tom fermanu Srbima je garantovano da ih niko ne sme vređati i izazivati te da će za to krivci biti kažnjeni. Turcima je bilo zabranjeno smeštanje u selima i držanje hanova. Ukinute su sve nasilne dažbine i svi porezi sem zakonskog harača sultanu i desetine vlasniku zemlje. Šest dana po izdavanju fermana u Beograd je došlo 15 srpskih kneževa kako bi se postigao i potpisao sporazum o međusobnim odnosima. Potpuni sporazum ipak nije postignut. Srbi su tražili da Turci mogu stanovati samo u Beogradu, Šapcu i Smederevu, dok su Turci tražili da mogu stanovati i po palankama te da im Srbi pomognu podići popaljene i porušene kuće. U tim pregovorima Karađorđe nije neposredno učestvovao. Najviše su ih vodili valjevske vođe Jakov Nenadović i Nikola Grbović. Karađorđe se više zalagao za dalji otpor prema Turcima i borbu sa njima no za dogovor. Turci su u pregovorima neprekidno tražili novac od Srba za pokriće raznih troškova, tako da je sve veći broj Srba bio za Karađorđevu opciju. Obzirom na dolazeću zimu, Srbi nisu hteli potpuno prekidati odnose sa Turcima već da od njih izvuku što veće ustupke. Tako je izdejstvovano da Karađorđe uz sebe drži 300 pandura a dvanaest nahijskih kneževa po 100. Srbi su na taj način držali određenu oružanu silu u slučaju novih turskih napada. Među samim Turcima je došlo do neslaganja oko daljih postupanja prema Srbima. Najveće nezadovoljstvo je postojalo među najamnicima, krdžalijama i janjičarima koji se nisu mirili sa pomirljivim stavom. U Beogradu se broj janičara cenio na oko 1.500. Stvarni gospodar Beograda i njegove tvrđave zapravo je bio vođa krdžalija Halil-aga Gušanac koji u tvrđavu dugo nije hteo pustiti ni samog Bećir-pašu.

08.septembar 1804.

prvi srpski ustanak

Karađorđe i prvaci pišu Arseniju Gagoviću i hercegovačkim glavarima pozivajući ih na borbu - s druge strane ruski izaslanik grof Marko Iveljić poziva na mir, zbog odnosa tri carevine. Karađorđe i srpski prvaci šalju pismo Arseniju Gagoviću, mitropolitu hercegovačkom, i tamošnjim glavarima, pozivajući ih da se uključe u ustanak. Cilj je bio da se ustanak proširi preko Drine i poveže sa Hercegovinom, čime bi se stvorio širi front protiv Osmanlija. Pismo pokazuje da se ustanak od samog početka nije video samo kao lokalni, nego kao potencijalno balkanski pokret. Grof Marko Iveljić ruski izaslanik u Beogradu, poreklom iz Boke Kotorske savetovao je Karađorđu da ne širi sukob, jer je Rusija morala da balansira odnose sa Austrijom i Osmanskim carstvom. Rusija, Austrija i Osmansko carstvo su u tom trenutku bile u delikatnim odnosima – Rusija nije želela da prerano otvori front, dok je Austrija bila oprezna da ustanak ne preraste u širi rat koji bi zahvatio i njene granice. Avgust/septembar 1804. pokazuje prvu veliku dilemu ustanka – da li ga širiti i internacionalizovati (Karađorđe), ili ga držati pod kontrolom i balansirati sa velikim silama (Rusija). To je zapravo početak onog „dvostrukog kursa“ koji će pratiti ustanak: narodna želja za oslobođenjem naspram diplomatske realnosti velikih sila.

13.septembar 1804.

prvi srpski ustanak

Vođa Prvog srpskog ustanka Vožd Karađorđe uputio prvu ustaničku delegaciju u Rusiju. Verujući da ustanici mogu očekivati pomoć od Rusije, Karađorđe je sa ustaničkim starešinama napisao molbu ruskom caru 27.jula 1804. i odredio izaslanstvo na čelu sa protom Matejom Nenadovićem koja će 13.septembra 1804. otputovati u Rusiju. Izaslanici su objasnili razloge dizanja ustanka, njegove dotadašnje rezultate, neuspele pregovore sa Bećir-pašom i rešenost ustanika da se bore dok ne ispune svoje zahteve uz garancije Rusije i Austrije. Istaknuta je želja ustanika da se u Srbiji uspostavi samostalna srpska država koja bi bila pod zaštitom Rusije, ali koja bi i dalje plaćala danak sultanu. Takođe je zatražena pomoć u novcu, municiji, oružju i vojnim stručnjacima. Delegacija koju su činili prota Mateja Nenadović, Petar Čardaklija i Jovan Protić primljeni su hladno na ruskom dvoru gde im je rečeno da ne očekuju oružanu pomoć. Delegacija je bila u poseti Rusiji u vreme Napoleonovih ratova te je otuda ruski dvor morao biti posebno oprezan u svom odnosu prema srpskim ustanicima. Ipak, ruski car primivši molbe ustanika, naredio je 28.novembra 1804. da se izdvoji 5.000 dukata za ustanike u Srbiji i poslao uputstva ruskom poslaniku u Istanbulu kako da utiče na Portu.

15.septembar 1804.

napoleonovi ratovi

Bitka kod Vizagapatama lakši pomorski okršaj Francuza i Britanaca u Bengalskom zalivu. Francuska eskadra sastavljena od jednog ratnog broda i dve fregate napala britanski ratni brod Centurion i dva trgovačka broda kod luke Vizagapatama u Bengalskom zalivu. Francuzi su uspeli da unište jedan britanski trgovački brod i zarobe drugi, ali nisu zauzeli Centurion. Obe strane imale su relativno male gubitke (oko 10–11 poginulih i ranjenih). Francuski brodovi su poslati u Indijski okean kako bi napadali britanske trgovačke konvoje i slabili Istočnoindijsku kompaniju. Iako su izgubili dva trgovačka broda, Britanci su uspešno odbranili Centurion i time sprečili Francuze da ostvare odlučujuću kontrolu u Bengalskom zalivu. Bitka je bila deo francuske kampanje protiv britske trgovine u Aziji, ali nije promenila stratešku dominaciju Britanaca u Indijskom okeanu. Francuzi su pokušavali da udare na britansku trgovinu, dok su Britanci branili svoje trgovačke rute koje su bile ključne za finansiranje rata u Evropi.

16.septembar 1804.

Francuski hemičar i fizičar Žozef Gej-Lisak izvodi istorijski balonski uspon do oko 7.000 m, potvrđujući da sastav vazduha ostaje isti i na velikim visinama - ovim svojim poduhvatom ušao je u istoriju fizike i meteorologije. Cilj leta bio je Ispitivanje sastava vazduha na različitim visinama i proveravanje teorija o magnetnom polju. Sakupio je uzorke vazduha i pokazao da se hemijski sastav atmosfere (procenat kiseonika i azota) ne menja značajno sa visinom. Opovrgao je tadašnju pretpostavku da se magnetno polje Zemlje slabi na velikim visinama. Njegovi eksperimenti su bili pionirski u atmosferskoj hemiji i fizici. Potvrdio je uniformnost sastava vazduha, što je kasnije bilo ključno za razvoj gasnih zakona. Gej-Lisak je poznat i po zakonu o širenju gasova (Gej-Lisakov zakon), ali je balonski uspon bio simbol hrabrosti i naučne radoznalosti tog doba. Uspon balonom 1804. bio je spoj naučne avanture i eksperimenta – dokazao je da se atmosfera ponaša konzistentno i da Zemljino magnetno polje ostaje stabilno i na velikim visinama. Dok se u Evropi ruše stari politički poretci (Napoleon, carstva, ustanci), nauka istovremeno osvaja nebo, doslovno.

26.septembar 1804.

Ruski izaslanik Nikolaj Rezanov stiže u Nagasaki u pokušaju uspostavljanja trgovine sa Japanom; posle višemesečnog čekanja, Japan u aprilu 1805. odbija rusku ponudu. Rezanov je bio deo prve ruske ekspedicije oko sveta (1803–1806) pod Krusensternom. Njegova misija bila je da u ime cara Aleksandra I zaključi trgovinski ugovor sa Japanom. Brod Nadežda stigao je u Nagasaki posle teškog puta i tajfuna. Japanci su, u skladu sa politikom izolacije (sakoku), dozvolili da se brod usidri, ali su pregovori bili spori i strogo kontrolisani. Rusi su čekali do aprila 1805. da Japanci donesu odluku. Tokugava šogunat je odbio da otvori trgovinu i ponudio im samo da napuste Japan. Japan je u to vreme dopuštao trgovinu samo sa Holanđanima (u Deđimi kod Nagasakija) i Kinezima. Rusija je viđena kao potencijalna pretnja zbog ekspanzije na Dalekom istoku (Kamčatka, Aleuti, Aljaska). Šogunat je želeo da očuva izolaciju i izbegne komplikacije sa evropskim silama. Misija je bila neuspeh, ali je pokazala ruske ambicije u Pacifiku. Rezanov se kasnije okrenuo kolonizaciji Aljaske i Kalifornije. Za Japan odbijanje je potvrdilo politiku izolacije koja će trajati sve do dolaska američkih „crnih brodova“ (Commodore Perry, 1853). Ovo je bio prvi ozbiljan pokušaj Rusije da uspostavi diplomatske i trgovinske veze sa Japanom. Ova epizoda bila je sudar ekspanzionističke Rusije i izolacionističkog Japana.

Oktobar 1804

01-04.oktobar 1804.

Bitka kod Sitke - ključni sukob između Rusko‑američke kompanije i domorodačkog plemena Tlingit na jugoistočnoj Aljasci. Ruska prisutnost u Americi u to vreme bila je vezana za kolonijalne posede na Aljasci, pod upravom Rusko‑američkog guvernera Aleksandra Baranova. Tlingiti su prethodno napali rusko naselje u Sitki 1802. godine, ubivši veliki broj kolonista i uništivši utvrđenje. Ruska osveta 1804. bila je pokušaj da se povrati kontrola nad tim strateškim mestom. Baranov je okupio snage sastavljene od ruskih kolonista, Aleuta i drugih domorodačkih saveznika. Tlingiti su se povukli u dobro utvrđeni šanac poznat kao „Shís’gi Noow“ (Tlingitovo utvrđenje). Borbe su trajale četiri dana (1–4. oktobar 1804). Rusi su uz pomoć artiljerije uspeli da opkole i iscrpe branioce. Tlingiti su se na kraju povukli u unutrašnjost, a Rusi su ponovo uspostavili koloniju „Novo-Arhangelsk“ (kasnije Sitka), koja je postala glavni centar ruske Amerike. Bitka je označila kraj otvorenog otpora Tlingita ruskoj kolonizaciji, iako su oni nastavili da pružaju otpor kroz sporadične sukobe i pregovore. Novo-Arhangelsk je ostao glavni grad ruske Amerike sve do prodaje Aljaske Sjedinjenim Državama 1867. godine. Sukob se često tumači kao simbol kolonijalnog sudara između evropske sile i domorodačkog naroda, sa dugotrajnim posledicama po kulturu i demografiju regiona.

03.oktobar 1804.

prvi srpski ustanak

U Šapcu objavljen sultanov ferman, izdat 3.sepembra na Bećir-pašin predlog: Srbe niko ne sme vređati, Turci se ne smeju smeštati u selima, ukidaju se nasilne dažbine i porezi - šest dana kasnije je trebalo sastaviti i pismeni akt o tome, ali sporazum nije postignut zbog obostranih zahteva.

05.oktobar 1804.

napoleonovi ratovi

Uvod u rat između Španije na strani Napoleonove koalicije i Ujedinjenog Kraljevstva - kod rta Santa Marija britanski brodovi zarobili španske zaplenivši svo zlato, srebro i ostala dobra kako ne bi pala u Napoleonove ruke. Četiri britanske fregate su se sukobile sa četiri španske koje su bile natovarene zlatom, srebrom i robnim pošiljkama iz Amerike. Britanci su poručili Špancima da imaju naređenje da zadrže brodove sa blagom. Pošto su to Španci odbili, britanske fregate su ispalile salvu iz topova na špansku fregatu "Mercedes" pogodivši je u skladište baruta. Fregata je potonula sa ogromnim blagom i oko 270 mornara. Britanci su u ovom okršaju imali minimalne gubitke, devet ljudi a Španci nekoliko stotina. Preostale tri španske fregate su se predale britancima. U trenutku bitke Španija i Britanija su formalno bile u miru, ali Španija je bila pod pritiskom Napoleona da se pridruži Francuskoj protiv Britanije. London je želeo da spreči da špansko srebro i zlato iz kolonija završi u Napoleonovim rukama. Ovaj napad je u Madridu doživljen kao piraterija i poniženje. Španija je ubrzo (decembar 1804.) objavila rat Britaniji, čime je sukob proširen i na Atlantski i Mediteranski front. Bitka kod rta Santa Marija bila je klasičan primer „preventivne akcije“ – Britanci su napali španske brodove da bi sprečili priliv bogatstva Napoleonu. Ali time su gurnuli Španiju u rat, pa se sukob proširio i dodatno zakomplikovao odnose u Napoleonskim ratovima.

08.oktobar 1804.

Žan Žak Desalin se krunisao za cara Haitija. Nakon proglašenja nezavisnosti 1. januara 1804, on je najpre bio guverner‑general, a zatim se 22. septembra iste godine proglasio carem. Njegova krunidba održana je 8. oktobra 1804., kada je uzeo titulu Jakov I (Jacques I), car Haitija. Time je Haiti postao prva nezavisna crnačka država u Novom svetu i jedina država nastala uspešnim ustankom robova. Desalin je želeo da simbolički prekine sve veze sa Francuskom i da uspostavi snažnu centralnu vlast. Njegova vladavina (1804–1806) bila je kratka, ali ključna za konsolidaciju nezavisnosti.

13.oktobar 1804.

Japanski hirurg Hanaoka Seishū izveo prvu zabeleženu operaciju pod opštom anestezijom. Pacijentkinja je bila žena obolela od raka dojke. Hanaoka je koristio sopstvenu mešavinu biljnih preparata, poznatu kao Tsūsensan, koja je sadržala sastojke poput dature, akonita i drugih biljaka bogatih alkaloidima. Ova mešavina je izazivala stanje nalik opštoj anesteziji, omogućivši mu da obavi složenu operaciju bez da pacijent oseća bol. Hanaoka je bio prvi hirurg u svetu koji je dokumentovano izveo operaciju pod opštom anestezijom, gotovo 40 godina pre nego što je eter uveden u zapadnoj medicini (1846). Njegov rad je ostao dugo nepoznat van Japana, ali danas se prepoznaje kao pionirski korak u istoriji hirurgije.

Novembar 1804

03.novembar 1804.

Ugovor iz Sent‑Luisa potpisan između predstavnika Sjedinjenih Američkih Država, predvođenih guvernerom teritorije Indijane Vilijamom Henri Harisonom, i poglavarima plemena Sac (Sauk) i Meskvaki (Fox). Plemena su se obavezala da ustupe velike teritorije u današnjem Ilinoisu, Misuriju i Ajovi. Zauzvrat su dobila obećanja o godišnjim isplatama i zaštiti od neprijateljskih plemena. Ugovor je bio deo šire američke politike širenja na zapad, poznate kao „ekspanzija preko reke Misisipi“. Ugovor je bio kontroverzan jer je potpisan od strane malog broja poglavara, dok većina Sac i Meskvaki naroda nije bila saglasna. Kasnije su se mnogi članovi plemena žalili da nisu ovlastili potpisnike, pa je ugovor smatran nepravednim i nametnutim. Ovaj spor je bio jedan od uzroka kasnijih sukoba, uključujući poznati Rat Crnog Sokola (Black Hawk War) 1832. godine.

06.novembar 1804.

Sklopljena tajna rusko‑austrijska alijansa protiv Francuske - deo šireg formiranja Treće koalicije protiv Napoleona (Britanija, Austrija, Rusija, Švedska i Napulj). Napoleon se u to vreme spremao za krunisanje (decembar 1804), a njegova moć u Evropi rasla je nakon uspešnih kampanja. Rusija i Austrija su se dogovorile da u slučaju rata protiv Francuske deluju zajedno. Austrija je trebalo da obezbedi glavninu vojske, dok je glavni cilj bio Italija, gde su austrijski interesi bili najjači. Koalicija će se aktivirati 1805. godine, što vodi ka poznatim bitkama: Ulm, Trafalgar i Austerlic. Italija je bila strateški prostor: Austrija je želela da povrati izgubljene teritorije i da spreči Napoleonovo učvršćivanje u severnoj Italiji.

07.novembar 1804.

prvi srpski ustanak

Srpska deputacija stigla u Petrograd sa misijom da predstave ruskom dvoru ideju da Srbi dobiju status sličan Jonskim ostrvima — dakle, oblik države pod formalnim sizerenstvom sultana, ali uz zaštitu Rusije. Ustanici su već odbacili kompromis sa Portom (ferman Bećir‑paše), pa su tražili međunarodnu podršku. Rusija je u to vreme bila prirodan saveznik, jer je imala tradiciju zaštite pravoslavnih naroda na Balkanu. Model Jonskih ostrva (Republika pod zaštitom Rusije i formalnim priznanjem Osmanskog carstva) delovao je kao realan presedan. Ova deputacija je bila prvi ozbiljan pokušaj da se srpski ustanak internacionalizuje i da se dobije podrška velike sile. Rusija je u tom trenutku bila oprezna, jer se pripremala za sukob sa Napoleonom, ali je ipak pokazala simpatije prema Srbima. Ideja o „državi pod sultanom, ali pod zaštitom Rusije“ bila je korak ka kasnijim pregovorima o autonomiji i savezništvu.

24.novembar 1804.

Donet Zakon o konsolidaciji (Consolidación de Vales Reales), koji je proširen na celu Špansku imperiju. Država je preuzela fondove i imovinu crkvenih institucija, posebno u Novoj Španiji (Meksiko). Cilj je bio da se centralizuju finansije i da se obezbedi novac za ratove koje je Španija vodila protiv Britanije i Francuske. Verske institucije, koje su imale ogromne fondove i kreditne sisteme, morale su da predaju sredstva kruni. Reforma je izazvala veliko nezadovoljstvo u kolonijama, jer je crkva bila ključna u ekonomiji i društvenom životu. Oduzimanje fondova oslabilo je lokalne zajednice i povećalo otpor prema španskoj vlasti. Istoričari često vide ovaj zakon kao jedan od koraka koji je ubrzao krizu legitimiteta španske krune u Americi, što će kasnije dovesti do pokreta za nezavisnost.

Decembar 1804

02.decembar 1804.

Održana ceremonija krunisanja Napoleona Bonaparte za cara Francuske u katedrali Notr-Dam u Parizu. Tokom trajanja Konzulata (1799-1804), Napoleon kao prvi konzul Francuske Republike se suočio sa nekoliko zavereničkih planova, i rojalisičkih i jakobinskih, u cilju njegove eliminacije putem atentata. Tokom januara 1804. Napoleonova policija je otkrila i sprečila pokušaj novog atentata koji je bio sponzorisan od strane Burbona. Zbog toga je Napoleon za odmazdu poslao žandare da uhapse vojvodu Engjena u Badenu. Posle ubrzanog suđenja vojvoda je pogubljen 21.marta 1804. iako se kasnije pokazalo da nije bio povezan sa planiranim atentatom. Ipak, Napoleon je iskoristio priliku i ceo incident iskoristio da opravda ponovno uspostavljanje nasledne monarhije u Francuskoj. Da bi učvrstio svoj položaj neprikosnovenog vladara Francuske, rado je prihvatio predlog jednog od svojih pristalica i prijatelja Fušea da uspostavi carevinu a sebe carem sa naslednim pravom. To je i učinio 18.maja 1804. uprkos snažnom protivljenju rojalista i revolucionara. Smatrao je da će na ovaj način biti obeshrabreni zaverenici i otklonjena mogućnost promene režima pa i Burbonska restauracija u slučaju njegovog ubistva. Napoleon se krunisao 2.decembra 1804. u Bogorodičinoj katedrali (Notr Dam) u Parizu. Želeo je da njegovo krunisanje bude pompenznije od krunisanja svih prethodnih francuskih kraljeva. Obnovio je i niz institucija koje su postojale u vreme monarhije. Sve je to ozlojadilo rojaliste koji su ovo krunisanje smatrali uvredom. Ravnodušni nisu bili ni pobornici revolucije. Papa Pije VII je pristao da dođe u Pariz i kruniše Napoleona carskom krunom. Ceremoniju krunisanja krasile su dve krune, tačnije jedan zlatni lovorov venac pozivajući se na Rimsko carstvo i replika krune Karla Velikog. Tokom ceremonije, Napoleon je nosio carsku odoru i zlatni lovorov venac koji nije skidao s glave do kraja svečanosti. U trenutku kada je papa uzeo krunu da bi je stavio Napoleonu na glavu, Napoleon ju je preuzeo iz papinih ruku i simbolično podigao sebi iznad glave da bi potom istom krunisao svoju suprugu Žozefinu. Ovaj trenutak je zvanično ovekovečen slikarskim delom Žaka-Luja Davida. U Milanskoj katedrali 26.maja 1805. Napoleon je krunisan i krunom Lombardije kao kralj Italije.

03.decembar 1804.

napoleonovi ratovi

Potpisan britansko-švedski sporazum – početak formiranja Treće koalicije protiv Napoleonove Francuske. Inicijatori formiranja treće po redu koalicije usmerene protiv Francuske i njene saveznice Španije bili su britanski premijer Vilijem Pit i ruski car Aleksandar. Ovim sporazumom Švedska je dopustila Britaniji da koristi Pomeraniju kao vojnu bazu. Švedska Pomeranija se nalazila neposredno u blizini elektorata Hanover, domovine britanskog monarha, koji je bio pod francuskom okupacijom. Švedska je prekinula diplomatske odnose sa Francuskom početkom 1804. godine posle hapšenja i pogubljenja vojvode od Enžina Luja Antoina, rođaka svrgnutog francuskog burbonskog monarha. Vojvoda je optužen za umešanost u atentat na prvog konzula Francuske Napoleona Bonaparte. Rojalisti su smatrali da nije bilo čvrstih dokaza za njegovu umešanost u planiranju atentata. Zgroženost i šokiranost aristokratske Evrope ovim pogubljenjem iskoristio je britanski premijer Vilijem Pit. Tokom 1804. i 1805. sproveo je veoma aktivnu diplomatsku akciju na formiranju nove, treće koalicije protiv Francuske. Sporazum koji je potpisan sa Švedskom bio je začetak te koalicije. Pošto je uspešno rešio razmirice sa Rusijom ona je pristupila istoj aprila 1805. a Austrija avgusta iste godine.

05.decembar 1804.

Završeni predsednički izbori u SAD: demokrata-republikanac Tomas Džeferson ubedljivo dobio još jedan mandat. Ovo su bili drugi predsednički izbori u kojima je Džeferson učestvovao. Njegov protivnik bio je federalista Čarls Kotesvort Pinkni. Džeferson je pobedio sa ogromnom razlikom: osvojio je 162 elektorska glasa, dok je Pinkni dobio samo 14. Džefersonova pobeda učvrstila je dominaciju demokrata‑republikanaca i označila slabljenje Federalističke stranke. Njegov drugi mandat bio je obeležen događajima poput Embargo akta (1807) i rastućih tenzija koje će kasnije dovesti do rata 1812. godine. Ovi izbori su pokazali da se politička scena u SAD stabilizuje oko Džefersonove vizije agrarne republike i ograničene federalne vlasti.

12.decembar 1804.

napoleonovi ratovi

Španija, kao saveznica Napoleonove Francuske, objavljuje rat Velikoj Britaniji. Španija je 1793, kao članica Prve koalicije, ušla u rat protiv revolucionarne Prve francuske republike. U takozvanom Pirinejskom ratu koji su vodile Španija i Portugalija protiv Francuske od marta 1793. do jula 1795. Francuska je izašla kao pobednica. Španija je morala pristati na potpisivanje Bazelskog mirovnog ugovora. Ovim sporazumom se odrekla dve trećine ostrva Hispaniole ustupivši ih Francuskoj. Kao saveznica Francuske objavila je rat Britanijii i stala na stranu protiv Treće koalicije. Ne tako popularni, španski premijer Manuel Godoj je 1807. sklopio tajni sporazum sa Napoleonom o savezništvu protiv Britanije i Portugalije. Bio je to fatalan potez. Napoleonu je ovim sporazumom omogućeno da pod izgovorom napada na Portugaliju ujedno okupira i Španiju. Španski kralj je abdicirao u korist Napoleonovog brata Žozefa Bonaparte.

21.decembar 1804.

Rođen britanski političar i državnik Bendžamin Dizraeli, osnivač i vođa konzervativaca, britanski premijer, prvi jevrejskog porekla i to u dva navrata 1868. i od 1874. do 1880. (Rođen: London/Engleska/Ujedinjeno Kraljevstvo 21.decembar 1804. - Umro: London/Engleska/Ujedinjeno Kraljevstvo 19.april 1881.) Bendžamin, jevrejsko-italijanskog porekla, bio je najstariji sin i drugo dete Isaka Dizraelija i Marije Basevi. Najznačajniji događaj njegovog detinjstva zbio se 1817. kada je njegov otac, usled nesuglasica sa sinagogogom Bevis Marks u Londonu, doneo odluku da njegova deca postanu hrišćani . Obzirom da Jevreji nisu mogli biti članovi parlamenta do 1858, pitanje je da li bi Bendžamin uopšte imao uspešnu političku karijeru da nije tada kršten u anglikanskoj crkvi. Kao torijevac Izabran je u Parlament 1837. Među njegove najveće političke uspehe ubraja se stvaranje moderne konzervativne stranke preporodom torijevske krajem 1850-tih. Iako je bio vodeća ličnost protekcionističkog krila Konzervativne stranke Dizraelijevi odnosi sa drugim liderima partije, naročito sa lordom Derbijem, bili su često napeti. Njihova politička mišljenja su se približila tokom 1850-tih. Od 1852. Dizraelijeva karijera bila je obeležena rivalitetom sa Vilijamom Gledstonom koji je nastojao da postane vođa Liberalne stranke. U tom sukobu veliki značaj za Dizraelija je imala podrška koju mu je pružila kraljica Viktorija koja nije bila naklonjena njegovom rivalu Gledstonu od njegovog prvog premijerskog mandata tokom 1870-tih. Kao vođa konzervativaca bio je na premijerskom mestu 1868. i u periodu od 1874 do 1880. i to kao prvi britanski premijer jevrejskog porekla. Ušao je kao grof Bekonsfold, titulom koju mu je dodelila kraljica Viktorija za učinjene usluge, u društvo britanskih perova 1876. a Parlament mu je podigao spomenik u Vestministerskoj opatiji. Dizraeli je bio član Donjeg doma Britanskog parlamenta gotovo 40 godina. Kao premijer bio je jedan od glavnih protagonista ekspanzionističke politike Velike Britanije u drugoj polovini XIX veka, jedan od tvoraca britanskog imperijalizma.

1804-1881

Britanskom kolonijalnom carstvu pripojio je ostrvo Fidži 1874, pribavio akcije Sueckog kanala 1875. Sledeće 1876. je obezbedio kraljici Viktoriji titulu carice Indije. Započeo je osvajački rat protiv Bura 1877. Bio je protiv Rusije i Francuske, a podržavao Austro-Ugarsku i Tursku što je imalo teške posledice po položaj Srbije. Kako bi sa Balkana udaljio Rusiju, zauzimao se za Tursku u rusko-turskom ratu (1877-78) i na Berlinskom kongresu 1878. Njegovim zalaganjem došlo je do poništenja bugarskih sanstefanskih granica. Za usluge učinjene Porti zaposeo je 1878. ostrvo Kipar. Neuspesi u ratu protiv Avganistana i u južnoj Africi, poljoprivredna kriza i rizik rata umanjili su Dizraelijevu popularnost pa je na izborima 1880. pala njegova konzerativna vlada. Pre i tokom političke karijere Dizraeli je bio poznat i kao književni stvaralac i značajna figura tadašnjeg britanskog društva. Svoje stavove je izneo u nizu književnih dela, romanima koji se ipak ne ubrajaju u klasike viktorijanske književnosti. Poglede na visoko društvo je izneo u romanu “Vivian Grej“ (1826-27), na društvene sukobe u doba čartističkog pokreta u romanu “Sibila“ (1845), a na političke misli i svedočanstva o svojim saradnicima u romanu “Endimion“(1880) i “Odabrani govori“ (1882). Unapredio je socijalno i radničko zakonodavstvo. Neki su ga smatrali najvažnijim britanskim državnikom nakon Pita mlađeg.

decembar 1804.

prvi srpski ustanak

U Smederevu dogovoreno da Karađorđe može držati 300 pandura, a 12 nahijskih knezova po 100 - krdžalije i janičari su vrlo nezadovoljni ovakvim popuštanjima. U Beogradu je sasvim zagospodario Alija Gušanac. Pošto Srbi ne žele raspustiti vojsku, niti dozvoliti povratak pašine vlasti u unutrašnjosti, ustanak se polako pretvara u sukob sa Portom.

1805

Januar 1805

11.januar 1805.

Teritorija Mičigen osnovana aktom Kongresa Sjedinjenih Država, koji je stupio na snagu 30. juna iste godine. Teritorija Mičigen je bila organizovana inkorporirana teritorija Sjedinjenih Država koja je postojala od 30. juna 1805. godine, do 26. januara 1837. godine, kada je konačni obim teritorije primljen u Uniju kao država Mičigen. Detroit je bio glavni grad teritorije. Nakon dolaska Evropljana, područje je prvo bilo pod francuskom, a zatim britanskom kontrolom. Najraniji evropski istraživači Mičigena su ga uglavnom videli kao mesto za kontrolu trgovine krznom.

januar 1805.

prvi srpski ustanak

Prelazak Prvog srpskog ustanka iz narodne bune u organizovani oslobodilački pokret i početke srpske državnosti. Ustaničke čete ostaju na položajima tokom zime. Oko Smedereva i Šapca učvršćuju se blokade turskih posada. Vrhovni vođa Karađorđe Petrović naređuje da se čete ne raspuštaju. Po nahijama se održavaju zborovi. Uvode se narodni sudovi i kažnjava se pljačka, čime ustanak dobija unutrašnji red i disciplinu. Božić se slavi pod oružjem. Sveštenstvo otvoreno blagosilja ustanak, koji poprima jasan nacionalno-oslobodilački karakter. Kuriri prelaze Savu i Dunav ka Austrija radi nabavke oružja i političkih kontakata. Ustanici se ponašaju kao politički činilac, a ne kao buna. Prave se spiskovi boraca i ratne opreme. Pojedini turski zapovednici nude pregovore i amnestiju, ali ustaničko vođstvo ih odbija. Pojačava se unutrašnja uprava ustaničkih oblasti. Izriču se stroge kazne radi očuvanja reda. Crkve postaju mesta zakletvi i zborova. Mesec je prošao bez velikih borbi, ali uz punu pripravnost. Ustanak ulazi u novu fazu – sa jasnom hijerarhijom, organizacijom i ciljem oslobođenja.

Februar 1805

05.februar 1805.

Earl of Abergavenny, brod Istočnoindijske kompanije, nasukao se u La Manšu - stradalo je 263 od 402 ljudi na brodu, uključujući kapetana Džona Vordsvorta, brata pesnika Vilijama Vordsvorta. Brod se nasukao na greben kod obale Dorseta a zatim potonuo. Ovakve nesreće nisu bile retke u to vreme – Istočnoindijska kompanija je imala ogromnu flotu, a plovidba kroz La Manš bila je opasna zbog plitkih voda, jakih struja i loših vremenskih uslova. Gubitak broda i posade bio je i ekonomski udarac, jer su takvi brodovi nosili dragocen teret iz Azije.

08.februar 1805.

Rođen francuski revolucionar Luj Ogist Blanki, “Okovani Prometej“ koji je u tamnicama proveo 36 godina i pet meseci, poznat po svojoj revolucionarnoj političkoj teoriji nazvanoj po njemu blankizam. (1805-1881 -75-) Bio je francuski socijalistički revolucionar i filozof, jedan od ključnih predstavnika radikalne levice 19. veka. Njegove ideje su oblikovale doktrinu poznatu kao Blankizam – verovanje da mala, disciplinovana revolucionarna elita može iznenadnim udarom srušiti režim i otvoriti put socijalističkom društvu. Gotovo je stalno bio zatvaran nakon neuspelih ustanaka (1839, 1840, 1870). Pisao političke traktate i filozofske tekstove, uključujući L'Éternité par les astres (1872), gde razmatra kosmologiju i ideju beskonačnog ponavljanja sveta. Njegov brat Adolf Blanki bio je poznati ekonomista. Blani je bio oličenje revolucionarne upornosti – nikada nije odustao od ideje da se društvo može osloboditi nasilnim rušenjem poretka. Njegova misao je uticala na kasnije socijalističke i komunističke pokrete, iako se razlikovala od marksizma: kod njega je naglasak bio na akciji male grupe, a ne na masovnom radničkom pokretu.

Učestvovao je u Julskoj revoluciji 1830. U Parizu je organizirao tajna društva Société de familles (1835–36) i Société des saisons (1837–39). Zbog pokušaja podizanja ustanka (12. V. 1839) bio je osuđen na smrt, ali mu je kazna preinačena u doživotni zatvor. Oslobođen je za vreme Februarske revolucije 1848. pa je osnovao Centralno republikansko društvo. Nakon demonstracija u maju 1848. u Parizu, osuđen je na 10 godina zatvora. Godine 1859. vratio se u Pariz i 1861. bio ponovo uhapšen i utamničen; iz zatvora je pobegao 1864. nastanio se u Belgiji. Nakon opšte amnestije (1869), vratio se u Francusku i 1870. pokrenuo list La patrie en danger u kojem je zahtevao energičnu odbranu u ratu protiv Pruske i pozivao na ujedinjenje svih francuskih snaga protiv neprijatelja. Učestvovao je u pokušaju ustanka 31. X. 1870., pa je uhapšen uoči početka Pariske komune (18. III. 1871). Ponovo je osuđen na smrt, ali mu je kazna zamenjena doživotnim zatvorom. Amnestiran je 1879. Osnovao je list Ni Dieu, ni maître. Njegove ideje bitno su uticale na revolucionarni i socijalistički pokret u Francuskoj, a njihove pristalice nazivale su se blankisti.

februar 1805.

prvi srpski ustanak

Završetak zimske etape ustanka - ustanici ulaze u mart sa spremnom vojskom, stabilnom upravom i jasnim političkim ciljevima. Završavaju se zimske pripreme. Ustaničke starešine učvršćuju vlast po nahijama, a vođa ustanka Karađorđe Petrović potvrđuje hijerarhiju zapovedanja. Ustaničke vlasti prikupljaju poreze, hranu i municiju. Funkcionišu narodni sudovi, a ustaničke oblasti faktički deluju van osmanske uprave. Pojačava se vojna obuka. Prave se planovi za prolećne operacije i širenje ustanka ka zapadnim i južnim krajevima.

Mart 1805

04.mart 1805.

Tomas Džeferson započeo drugi mandat predsednika SAD. Novi podpredsednik bio je Džordž Klinton (do 1812, i narednom predsedniku).

17.mart 1805.

Napoleon Bonaparta se proglasio kraljem Italije. Time je na čelo nove Kraljevine Italije (Regno d’Italia) stao kao njen monarh, dok je već od prethodne godine nosio titulu cara Francuza. Njegov pastorak Ežen de Boarne je vršio dužnost vicekralja. On je vodio politiku prosvećenog apsolutizma u severnoj Italiji na francuski način. Zakonodavno telo sastalo se samo jednom, a Državni savet je kao i u Francuskoj, najbitniji organ vlade. Kraljevina Italija bila je ustavna monarhija, ali u praksi vazalna država Francuskog Carstva, sa glavnim gradom u Milanu. Napoleon je krunisan u Milanskoj katedrali 26. maja 1805, koristeći tzv. „Železnu krunu Lombardije“ (Corona Ferrea) - drevni simbol lombardskih kraljeva. Ova titula mu je omogućila da proširi svoj autoritet na sever Italije, uključujući Lombardiju, Veneciju, Bolonju i Padski basen. Kasnije su kraljevini pripojeni Istra, Dalmacija i Dubrovačka Republika, čime je Napoleonova kontrola nad Jadranom postala strateški značajna. Zanimljivo je da je pre osnivanja kraljevine postojala Italijanska Republika (1802–1805), u kojoj je Napoleon imao titulu predsednika - što ga čini prvim „predsednikom Italije“ u istoriji, iako u potpuno drugačijem kontekstu od modernog pojma.

April 1805

02.april 1805.

Rođen danski pisac Hans Kristijan Andersen, autor malih pripovedaka-bajki koje su mu donele svetsku slavu, tvorac danske realističke proze. (Rođen: Odense/Danska 02.april 1805. - Umro: Kopenhagen/Danska 04.avgust 1875.) Poticao je iz siromašne porodice; otac mu je bio obućar, a majka pralja. Nakon očeve smrti (kad je imao 11 godina), preselio se u Kopenhagen da bi pokušao da se probije u umetničkim krugovima. Zahvaljujući podršci mecena, dobio je priliku da se školuje i razvija književni talenat. Pisao je drame, putopise, romane i pesme, ali je najpoznatiji po bajkama. Objavio je ukupno 156 bajki u devet tomova, prevedenih na više od 125 jezika. Među njegovim pričama treba izdvojiti "Carevo novo odelo" i "Ružno pače", koje su zasnovane na motivima danskog folklora, antičke mitologije i indoevropskih predanja, a za neke od njih inspirisalo ga je sopstveno tegobno detinjstvo obeleženo siromaštvom. Među najpoznatijim delima pored pomenutih treba navesti i priče: Mala sirena, Snežna kraljica, Princeza na zrnu graška. Pisane su izvanrednim stilom. Ostala dela: pesme (sačuvano ih je samo nekoliko), romani "Improvizator", "O.T.", "Samo muzičar", "Srećni Per", putopisi "Bazar jednog pesnika", "U Španiji", pisao je i dramska dela. Putovati znači živeti", tvrdio je Andersen, i do kraja svog života uspeo da obiđe čitavu Evropu, deo Afrike, Azije, ledena severna i južna topla mora. Putovao je po Dalmaciji, Crnoj Gori, prošao kroz Beograd, na putu od Carigrada do Beča. Datum Andersenovog rođenja obeležava se u svetu kao Dan dečije i omladinske književnosti. Andersenove bajke nisu namenjen samo deci - one nose duboke pouke o ljudskoj prirodi, nadi, patnji i veri u bolji svet. Njegov stil je spoj jednostavnog jezika i univerzalnih tema, zbog čega su postale deo kolektivne svesti širom sveta.

1805-1875

07.april 1805.

U Beču prvi put izvedena Betovenova simfonija br. 3 (Eroica). Pre toga, delo je imalo privatnu premijeru 9. juna 1804. u palati kneza Lobkovica, jednog od Betovenovih mecena. Simfonija je komponovana u periodu od 1802. do 1804.godine kada je Betoven već počeo gubiti sluh. Prvobitno Betoven je posvetio simfoniju Napoleonu Bonaparti, koga je početku smatrao simbolom slobode i republikanizma. Međutim, kada se Napoleon 1804. proglasio carem, Betoven je besno izbrisao posvetu sa naslovne strane. „Eroica” je označila početak Betovenovog tzv. „srednjeg perioda” i često se smatra prvom velikom romantičnom simfonijom. Njena dužina, dramatski kontrasti i emocionalna snaga bili su revolucionarni u odnosu na dotadašnji klasični model. Ono što je posebno zanimljivo jeste da se javna premijera dogodila u isto vreme kada je Napoleon u Milanu krunisan za kralja Italije — april/maj 1805. Dakle, u Beču se rađala nova epoha u muzici, dok se u Italiji oblikovala nova politička stvarnost.

11.april 1805.

napoleonovi ratovi

U Sankt Petersburgu Potpisan rusko-engleski ugovor o savezu - nastavak formiranja Treće koalicije usmerene protiv Napoleonove Francuske nakon što je u decembru 1804. godine potpisan englesko – švedski sporazum. Cilj ugovora bio je ograničavanje Napoleonove moći i vraćanje ravnoteže u Evropi, jer se smatralo da Francuska ugrožava nezavisnost drugih država. Rusija je obećala da će mobilisati veliku vojsku protiv Francuske. Britanija se obavezala da finansijski podrži ratne napore saveznika (tzv. „subvencije u zlatu”).

27.april 1805.

prvi berberski rat

Bitka za Dernu - nakon marša od 800 km iz Aleksandrije, američki marinci na čelu plaćeničkih berberskih snaga uspevaju zauzeti Dernu u karamanlijskoj Kirenaici.

29.april 1805.

prvi srpski ustanak

Ustanička skupština u Pećanima, kod Ostružnice: određene dve varijante predstavke koja će se predati Porti, zahteva se široka autonomija (ali Porta nema nameru na ustupke). Donete su dve varijante predstavke za Portu - jedna blaža, druga odlučnija. Zahtevi su se kretali od široke autonomije do faktičke samouprave. Porta, međutim, nije imala nameru da ustupi, pa su pregovori ostali bez rezultata. Kao vođa ustanka, Karašorđe je balansirao između vojnih priprema i političkih zahteva. Ustanici su želeli da pokažu da nisu samo „buntovnici”, već da imaju organizovan politički program. Dok se u Pećanima raspravljalo o predstavci, ustaničke snage su se pripremale za moguće sukobe sa regularnom osmanskom vojskom. Do tada su se borili uglavnom protiv dahija, ali od 1805. Porta počinje da šalje svoje trupe protiv ustanika.

Maj 1805

09.maj 1805.

Umro nemački pisac, filozof, istoričar i teoretičar umetnosti Johan Kristof fon Šiler, najznačajniji nemački klasični dramatičar. (Rođen: Marbah am Nekar/Vojvodstvo Virtenberg/Nemačka 10.novembar 1759. - Umro: Vajmar/Vojvodstvo Saks-Vajmar 09.maj 1805.) Školovao se na vojnoj akademiji Karlsšule u Štutgartu, gde je studirao medicinu, ali se ubrzo okrenuo književnosti. Pobegao je 1782. iz Virtemberškog vojvodstva u kojem je radio kao pukovski lekar, a u Vajmar se preselio 1787, gde se sprijateljio sa Geteom, koji mu je pomogao da 1789. postane profesor istorije na univerzitetu u Jeni. Potom je izdavao časopise „Hore“ i „Almanah muza“. Neka od njegovih dela: drame „Razbojnici“, „Don Karlos“, „Valenštajn“, „Verenici iz Mesine“, tragedije „Fijeskova zavera u Đenovi“, „Spletka i ljubav“, „Marija Stjuart“, komad o oslobodilačkoj borbi Švajcaraca „Vilhelm Tel“, balade „Polikratov prsten“, „Jemstvo“, „Ibikovi ždrali“, istorijski radovi „Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske“, „Istorija Tridesetogodišnjeg rata“, filozofske i estetičke rasprave „O ljupkosti i dostojanstvu“, „O tragičnoj umetnosti“, epigrami „Ksenije“ itd. Teme njegeovih dela su sloboda, pravda, ljudsko dostojanstvo, estetsko obrazovanje čoveka. Prijateljstvo sa Geteom i njihova saradnja u Vajmaru oblikovala je nemačku klasičnu književnost. Šiler se smatra jednim od stubova nemačke kulture. Njegova dela povezuju prosvetiteljske ideale sa romantizmom, a njegov uticaj se oseća i u filozofiji, muzici (Betoven), pa čak i u političkoj misli o slobodi i humanizmu.

1759-1805

17.maj 1805.

Podstaknuto ulemom i šeisima, stanovništvo Kaira ustaje protiv osmanskog guvernera Huršid-paše, u korist Muhamed Alija - borbe traju do pred kraj meseca, kada u Aleksandriju stiže sultanov ferman o imenovanju Muhamed Alija - vlada do 1848, a dinastija do 1952. Huršid-paša je bio osmanski guverner čija je vlast izazivala nezadovoljstvo zbog poreza i represije. Ulama i šeici su odigrali presudnu ulogu, jer su mobilisali stanovništvo i dali legitimitet ustanku. Muhamed Ali je u početku bio komandant albanskih trupa u Egiptu, ali je vešto iskoristio situaciju i podršku naroda da se nametne kao vođa. Sultanov ferman (1805) je formalizovao njegovu vlast, iako je ona u praksi bila rezultat lokalnog pritiska. Muhamed Ali je vladao Egiptom do 1848. godine, a njegova dinastija do revolucije 1952. Njegova vladavina smatra se početkom modernizacije Egipta: reforme vojske, ekonomije, obrazovanja i administracije. Dinastija Muhameda Alija ostavila je dubok trag, jer je Egipat u tom periodu postao poluautonomna država unutar Osmanskog carstva, a kasnije i pod britanskim uticajem. Iako je Muhamed Ali od 1805. faktički vladao kao nezavisni vladar, Egipat je pravno ostao deo Osmanskog carstva sve do Prvog svetskog rata.

18.maj 1805.

Johan Georg Lahner, nemački mesar koji je radio u Beču, izneo na prodaju svoje nove kobasice – viršle (njem. Würstchen). Johan Georg Lahner (1772–1845) bio je poreklom iz Frankenhauzena u Tiringiji, preselio se u Beč gde je otvorio mesarsku radnju. Predstavio je kobasice napravljene od mešavine govedine i svinjetine, u tankom ovčijem crevu. U Beču su ih nazvali Frankfurter Würstchen (frankfurtske kobasice), jer je Lahner bio iz Frankenhauzena, blizu Frankfurta. Brzo su postale omiljene u Beču, a kasnije se proširile širom Evrope i sveta.

26.maj 1805.

Napoleon Bonaparta krunisan Železnom krunom za kralja Italije u katedrali u Milanu .

treći rusko-persijski rat

Treći Rusko-persijski rat: Karabaški kanat priznaje rusku dominaciju, nekoliko dana kasnije i Šakinski kanat u današnjem Azerbejdžanu. Rusko-persijski rat (1804–1813) bio je sukob između Ruskog carstva i Persije (pod dinastijom Kadžara) za kontrolu nad Kavkazom. Karabaški kanat bio je smešten u današnjem Nagorno-Karabahu, bio je jedan od lokalnih kanata koji su balansirali između Persije i Rusije. Šakinski kanat se nalazio u današnjem severnom Azerbejdžanu, takođe je bio deo mreže poluautonomnih kanata. Priznavanje ruske vlasti značilo je prelazak pod zaštitu i formalnu kontrolu Ruskog carstva, što je bio deo šire strategije cara Aleksandra I da učvrsti ruski uticaj na Kavkazu. Ovi potezi su oslabili persijsku kontrolu i ubrzali rusku ekspanziju u regionu. Do kraja rata, niz kanata (Gandža, Širvan, Baku, Derbent, Kuba) postupno je prelazio pod rusku vlast. Mir u Gulistanu (1813) formalizovao je rusku dominaciju nad velikim delom današnjeg Azerbejdžana i Dagestana.

28.maj 1805.

Umro italijanski kompozitor Luiđi Rodolfo Bokerini, virtouz na violončelu, koji je uticao na razvoj gudačkih kvarteta kao i muzičke forme i prvi komponovao muziku za gudačke kvintete i klavir. (1743-1805. -62-) Jedan je od najvažnijih muzičara kasnog 18. veka. Stvorio je oko 500 dela u stilu rokokoa, uključujući simfonije, koncerte za violončelo, kamernu i crkvenu muziku. Studirao violončelo u Rimu. Radio u Beču, a zatim se preselio u Španiju, gde je proveo veći deo života. Bio je u službi Don Luisa, brata španskog kralja Karla III, a kasnije i u Madridu. Razvio je kamernu muziku, posebno kvartete i kvintete, dajući violončelu istaknutu ulogu. Njegova dela često nose mediteranski i španski kolorit (npr. Fandango u gitarističkim kvintetima). Bokerini se često naziva „Mocartom violončela“ jer je njegov opus elegantan, melodijski bogat i pun topline. Njegova muzika je most između italijanske tradicije i španskog folklora.

31.maj 1805.

napoleonovi ratovi

Bitka za stenu Dijamant (Diamond Rock): franko-španska flota uspela 02.juna zauzeti stenu ispred luke Fort-de-France na Martiniku. Diamond Rock je mala vulkanska stena ispred luke Fort-de-France na Martiniku. Britanci su je 1804. pretvorili u improviziranu „HMS Diamond Rock“ – utvrđenu poziciju sa artiljerijom, koja je kontrolisala prilaz luci. To je bila neobična situacija jer su admiralitetski dokumenti su stenu tretirali kao brod u službi Kraljevske mornarice. Francusko-španska flota, pod komandom admirala Vilneva, uspela je da zauzme stenu nakon žestokih borbi. Britanska posada, pod kapetanom Džejmsom Vilkinsonom, branila se gotovo 17 meseci pre nego što je bila primorana na predaju. Osvajanje je imalo simboličan značaj, jer je pokazalo da ni najneobičnija britanska improvizacija nije neosvojiva. Gubitak Diamond Rocka bio je udarac britanskom prestižu, ali nije dugoročno promenio ravnotežu snaga u Karibima. Samo nekoliko meseci kasnije, u oktobru 1805, usledila je bitka kod Trafalgara, gde je britanska mornarica pod Nelsonom zadala odlučujući udarac francusko-španskoj floti.

maj 1805.

prvi srpski ustanak

Ustanak se pretvara iz lokalne bune protiv dahija u širi rat protiv vlasti Osmanskog carstva - ustanička vlast se organizuje, i pripremaju se velike bitke koje će uslediti krajem godine - oslobođen Trstenik. Ustanici pod vođstvom Karađorđa Petrovića počinju da uređuju upravu po nahijama. Postavljaju se lokalne starešine (vojvode i knezovi) koji prikupljaju vojsku i brinu o redu. Ustanici već drže veći deo Beogradskog pašaluka izvan velikih gradova. Sredinom maja ustanici zauzimaju Trstenik, čime obezbeđuju važan prelaz na Zapadnoj Moravi i vezu između šumadijskih i zapadnosrpskih ustaničkih snaga. Oslobađaju više varoši i utvrđenja u dolini Zapadne Morave i pripremaju napade na turska uporišta. Ustanici su učvršćivali vlast u oslobođenim krajevima, organizovali narodnu upravu i vojsku, dok se Osmansko carstvo pripremalo za ozbiljniji obračun. Isti se dogodio 18.avgusta pobedom ustanika nad turskom regularnom vojskom na Ivankovcu.

Jun 1805

04.jun 1805.

prvi berberski rat

Završen Prvi berberski rat pobedom SAD i potpisivanjem mira dveju zaraćenih strana, SAD sa jedne i piratskih vođa sa severa Afrike iz Maroka, Tunisa, Alžira i Tripolija sa druge strane. Rat koji je počeo maja 1801. godine njegovom objavom Sjedinjenim Državama od strane tripolijskog paše je završen pobedom SAD koje su istovremenom snažnom morskom blokadom i napadom kopnenih snaga koje su se iskrcale u Egiptu primorale pirate na kapitulaciju. Uzrok rata leži u odbijanju SAD da plaćaju gusarima harač koji bi obezbedio njihovim trgovačkim brodovima nesmetano putovanje Sredozemnim morem. Američka mornarica se borila protiv berberskih gusara. Najpoznatiji događaj bio je zarobljavanje fregate USS Filadelfija (Filadelfija), koju su Tripolici zaplenili, a Amerikanci kasnije spalili da je neprijatelj ne bi koristio. Vilijam Iton poveo je krajem aprila 1805.godine, kombinovane snage američkih marinaca i lokalnih plaćenika u prvu vojnu operaciju SAD na afričkom tlu i osvojio Dernu. Neprijateljstva su prestala 10.juna. Pobedom SAD su osigurale slobodnu plovidbu bez plaćanja danka Tripoliju. Rat je pokazao da mlada američka država može vojno delovati daleko od svojih granica. Ovaj rat bio je prethodnica Drugog berberskog rata (1815), u kojem je praksa berberskog gusarenja definitivno slomljena.

Ligurska republika (Repubblica Ligure), sa sedištem u Đenovi, anektirana od strane Prvog francuskog carstva. Ligurska republika nastala je 1797. godine, kada je Napoleon ukinuo staru Đenovsku republiku i pretvorio je u satelitsku državu po uzoru na francuske revolucionarne modele. Tokom nekoliko godina postojanja, bila je pod snažnim francuskim uticajem, sa ustavom i institucijama oblikovanim po uzoru na Francusku. 4. juna 1805. Napoleon je odlučio da je vreme da se formalno ukine i uključi u Prvo francusko carstvo. Time je Đenova izgubila status posebne republike i postala deo francuskog administrativnog sistema. Ovaj potez bio je deo šire Napoleonove politike centralizacije i direktne kontrole nad italijanskim teritorijama, koje su do tada bile organizovane kao zavisne republike (Cisalpinska, Ligurska, itd.).

Detroit u Mičigenu izgoreo do temelja - veći deo grada uništen. Detroit je tada bio mali gradić sa oko 600 stanovnika. Veliki požar je zahvatio grad i uništio gotovo sve zgrade – ostalo je čitavo svega nekoliko kuća. Požara je izbio u kući trgovca Džona Harvija (John Harvey), a zbog drvenih konstrukcija i jakog vetra brzo se proširio. Detroit je praktično morao da bude ponovo izgrađen od temelja. Guverner teritorije, Vilijam Hul (William Hull), naredio je da se grad obnovi po novom planu, sa pravilnim ulicama i rasporedom parcela. Ovaj događaj se često smatra „drugim osnivanjem Detroita“, jer je posle požara grad dobio moderniji urbanistički izgled.

13.jun 1805.

Ekspedicija Levisa i Klarka stigla do Velikih vodopada reke Misuri u današnjoj Montani. Ekspedicija Levisa i Klarka (1804–1806), poznata kao Korpus za otkrića, bila je istraživačka misija koju je predsednik Tomas Džeferson poverio kapetanu Meriveteru Levisu i potporučniku Vilijamu Klarku. Cilj je bio da se istraži teritorija kupljena u Luizijanskoj kupovini (1803), pronađe praktičan put ka Pacifiku i uspostavi američko prisustvo pre evropskih sila. Otkrili su niz od pet velikih vodopada (Great Falls of the Missouri), ukupne dužine oko 29 km. Ekspedicija je morala da prenese čamce i opremu oko vodopada. Umesto očekivanih jednog dana, posao je trajao više od mesec dana. Ljudi su koristili improvizovane kolica i nosiljke, radeći u teškim uslovima – vrućina, oluje, povrede od trnja i zmija. Ovaj trenutak je pokazao koliko je put ka Pacifiku bio daleko od „lakog prolaza“ koji je Džeferson zamišljao.

22.jun 1805.

Rođen italijanski revolucionar Đuzepe Mancini, glavni ideolog nacionalnog pokreta Italijana u XIX veku i jedan od tvoraca moderne italijanske države. (Rođen: Đenova/Francusko carstvo/Italija 22.jun 1805. - Umro: Piza/Kraljevina Italija/Italija 10.mart 1872.) Njegov život obeležen je borbom za nacionalno oslobođenje, republikanske ideale i viziju ujedinjene Evrope. Zbog revolucionarnih aktivnosti bio je brzo stavljen van zakona i morao da emigrira. Bio je neumorni agitator: iz egzila u Francuskoj, Švajcarskoj i Engleskoj organizovao je ustanke i pobune širom Italije. U Marseju je 1831. osnovao revolucionarno udruženje italijanskih nacionalista „Mlada Italija“ i aktivno učestvovao u borbama za oslobođenje i ujedinjenje Italije, naročito 1848. i 1849. najviše protiv Austrije. Ostao je do kraja života veran republikanskim načelima i idejama Francuske revolucije i protivio se 1861. ujedinjenju Italije pod Savojskom dinastijom. Njegova ideja bila je da Italija mora biti ujedinjena kao republika, zasnovana na narodnom suverenitetu. Mancini je bio romantičarski nacionalista i verovao da je narodna volja ključ istorijskog napretka. Zalagao se za Ujedinjene države Evrope, zamišljene kao savez slobodnih nacija. Mancini se smatra jednim od „očeva italijanske nacije“, zajedno sa Garibaldijem i Kavurom. Njegove ideje o nacionalnom oslobođenju i demokratskoj republici inspirisale su pokrete širom Evrope. Đuzepe Mancini je bio ključna figura italijanskog Rizorđimenta – čovek koji je ideološki oblikovao borbu za ujedinjenje Italije i ostavio trajno nasleđe u evropskoj političkoj misli.

1805-1872

29.jun 1805.

prvi srpski ustanak

Ustanici pod vrhovnom komandom Karađorđa Petrovića zauzimaju Karanovac (današnje Kraljevo). Posle kraće opsade turska posada napušta varoš i povlači se prema Novom Pazaru.

30.jun 1805.

Iz dotadašnje Teritorije Indijana izdvojena nova administrativna jedinica – Teritorija Mičigen (država od 1837). Teritorija Indijana obuhvatala je ogromno područje američkog Srednjeg zapada, uključujući današnji Mičigen, Viskonsin, Ilinois i delove Minesote. Kako se naseljavanje širilo, postalo je nepraktično da se sve upravlja iz jednog centra. Kongres SAD je zato odlučio da izdvoji severozapadni deo i formira posebnu Teritoriju Mičigen. Prvi guverner bio je Vilijam Hul (William Hull), poznat i po kasnijoj ulozi u Ratu 1812. Za glavni grad proglašen Detroit – iako je samo nekoliko nedelja ranije (4. juna 1805) grad izgoreo u velikom požaru, pa je praktično morao da se gradi iznova. Teritorija je postojala sve do 1837. godine, kada je Mičigen primljen u Uniju kao 26. savezna država. Osnivanje Teritorije Mičigen bilo je deo šireg procesa organizacije novih teritorija nakon Luizijanske kupovine (1803) i širenja američke granice ka zapadu.

Jul 1805

16.jul 1805.

prvi srpski ustanak

Počela sa radom Osnovna škola "Karađorđe" u Ostružnici, prva osnovna škola u ustaničkoj Srbiji.

22.jul 1805.

napoleonovi ratovi

Bitka kod rta Finistere u kojem britanska flota nije uspela da odlučno porazi kombinovanu francusko-špansku flotu koja se vraćala iz Kariba ka Evropi. Ishod je bio taktički neodlučan, ali strateški važan jer je omogućio viceadmiralu Vilneuvu da se povuče ka španskim lukama i kasnije učestvuje u bitci kod Trafalgara. Britanci su zarobili 2 neprijateljska broda, ali nisu uspeli da unište ili razbiju glavninu flote. Bitka je bila neodlučna taktički, ali strateški je omogućila Napoleonovim saveznicima da se konsoliduju pre Trafalgara. Britanci su očekivali odlučujuću pobedu koja bi sprečila spajanje francusko-španske flote. Bitka kod rta Finistere bila je prolog Trafalgaru – pokazala je slabosti francusko-španske koordinacije i britansku odlučnost, ali bez konačnog ishoda. Tek kod Trafalgara, tri meseca kasnije, Horacio Nelson je ostvario odlučujuću pobedu koja je zauvek osigurala britansku pomorsku prevlast.

26.jul 1805.

Zemljotres u Moliseu - jedan je od najrazornijih u istoriji Napuljskog Kraljevstva – magnitude oko 6,6, intenziteta X po Merkalijevoj skali, sa procenjenih 5.573 žrtava. Najteže su stradali gradovi između Isernije i Kampobasa, gde je osam naselja potpuno uništeno. Južni Apenini su rezultat složenih tektonskih procesa između afričke i evroazijske ploče. Zemljotresi u ovom regionu često nastaju zbog kompresije i rasednih sistema koji se protežu kroz unutrašnjost Apenina. Napuljsko Kraljevstvo je u tom trenutku bilo pod pritiskom Napoleonskih ratova, pa je katastrofa dodatno oslabila region. Hiljade ljudi ostalo je bez domova, a lokalna infrastruktura bila je razorena. Događaj je ušao u istoriju Italije kao jedan od najtežih potresa pre ujedinjenja zemlje. Zemljotres u Moliseu 1805. bio je katastrofa srednjeg intenziteta po magnitudi, ali ekstremna po posledicama zbog gustog naseljenog područja i slabih građevinskih standarda tog vremena.

29.jul 1805.

Rođen francuski istoričar i političar Aleksis Klerel de Tokvil, francuski istoričar, politički mislilac i državnik, najpoznatiji po delu Demokratija u Americi, u kojem je analizirao američko društvo i institucije kao ogledalo budućnosti modernih demokratija. (Rođen: Pariz/Francusko carstvo/Francuska 29.jul 1805. - Umro: Kan/Francusko carstvo/Francuska 16.april 1859.) Poticao iz normanske aristokratske porodice; roditelji su jedva preživeli teror Francuske revolucije. Njegovo glavno delo je Demokratija u Americi (prvi tom 1835, drugi tom 1840) – jedno od najuticajnijih dela političke teorije 19. veka. Bio je poslanik u francuskoj skupštini, kratko ministar spoljnih poslova 1849. Tokvil je smatrao da Amerika pokazuje kako jednakost može oblikovati društvo, ali je upozoravao na opasnost „tiranske većine“ i gubitak individualnih sloboda. Naglašavao je važnost lokalne samouprave, udruživanja građana i slobode štampe kao temelja demokratske stabilnosti. Tokvil je verovao da se proces demokratizacije ne može zaustaviti, ali je insistirao da se mora uravnotežiti slobodom i institucijama koje štite pojedinca. Njegova dela i danas se citiraju u političkoj teoriji, sociologiji i filozofiji, naročito u raspravama o demokratiji, liberalizmu i građanskom društvu. Tokvil je bio prorok demokratije – fasciniran njenim mogućnostima, ali svestan njenih opasnosti. Njegova analiza Amerike u 19. veku ostaje relevantna i danas, jer se pitanja o ravnoteži između jednakosti i slobode, moći većine i prava pojedinca, i dalje nalaze u središtu političkih rasprava. Dugo godina je bolovao od napada tuberkuloze od koje je na kraju i podlegao. Sahranjen je na groblju Tokvilovih u Normandiji.

1805-1859

Avgust 1805

09.avgust 1805.

napoleonovi ratovi

Kompletirana Treća koalicija protiv Napoleonove Francuske pristupanjem Austrije. Austrija, koja je već u savezu sa Rusijom, dobija subvenciju od Velike Britanije za rat sa Francuskom. I Švedska Gustava IV Adolfa se priključila Trećoj koaliciji. Treća koalicija protiv Napoleonove Francuske okupila je Veliku Britaniju, Rusiju, Austriju, Švedsku, Napulj i Siciliju, sa ciljem da zaustave Napoleonovu ekspanziju. Nakon raspada mira iz Amienu (1802), Britanija je ponovo ušla u rat sa Francuskom. Britanski premijer Vilijam Pit Mlađi pokrenuo je diplomatsku kampanju da okupi evropske sile protiv Napoleona. Velika Britanija – finansijski motor koalicije. Austrija – želela da povrati uticaj u Nemačkoj i Italiji. Rusija – zabrinuta zbog Napoleonove dominacije u Evropi. Švedska – pridružila se iz strateških razloga. Napulj i Sicilija – podržali Britaniju u južnoj Italiji. Francuski saveznici: Španija (nevoljno), Batavska republika (Holandija), Kraljevstvo Italije i druge Napoleonove klijentske države. Treća koalicija je bila najambiciozniji pokušaj do tada da se obuzda Napoleon, ali je završila katastrofalno za kontinentalne sile. Dok je Nelsonova pobeda kod Trafalgara osigurala britansku dominaciju na moru, Napoleonova brilijantna pobeda kod Austerlica učvrstila je njegovu kontrolu nad Evropom na kopnu.

18.avgust 1805.

prvi srpski ustanak

Srbi su na brdu Ivankovac kod Ćuprije, u jednoj od najvećih bitaka Prvog srpskog ustanka, prvi put potukli regularnu vojsku turske države. Napredovanje ustanika koji su zauzeli više gradova, uključujući Užice i Karanovac (danas Kraljevo), uznemirilo je sultana, koji je naredio Hafiz paši, imenovanom za beogradskog vezira, da sa 15.000 vojnika krene od Niša ka Beogradu. Na Ivankovcu se pod komandom Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca utvrdilo oko 2.000 Srba, koji su izdržali više turskih juriša, a bitku je rešio vođa ustanka Karađorđe, koji je noću između 18. i 19. avgusta s više od 4.000 ustanika braniocima pritekao u pomoć iz pravca Jagodine, pa su se Turci povukli u Paraćin. Posle dva bezuspešna napada na visove oko Paraćina 20. avgusta i novih gubitaka, Hafiz paša je - pokoleban ozbiljnim gubicima na Ivankovcu - odlučio da se povuče prema Nišu.

25.avgust 1805.

napoleonovi ratovi

Tajni Bogenhausenski ugovor: Izborna Kneževina Bavarska prelazi na stranu Francuske - zahvaljujući ovome će postati kraljevina. Ovim ugovorom Bavarska je praktično promenila stranu – od austrijskog saveznika postala je Napoleonov partner, a nagrada je bila uzdizanje u rang kraljevine.

27.avgust 1805.

prvi srpski ustanak

U Velikom Borku osnovan Praviteljstvujušči sovjet srpski - prva srpska vlada - prvi predsednik prota Matija Nenadović a prvo sedište manastir Voljavča na Rudniku. Praviteljstvujušči sovjet serbski bio je prva ustanička vlada i preteča moderne srpske državne uprave. Sovjet je imao zadatak da organizuje upravu, prikuplja poreze, vodi spoljnu politiku i uspostavi red u ustaničkoj Srbiji – dakle, da bude političko telo koje stoji uz vojnu komandu Karađorđa. Osnivanje Sovjeta pokazuje da se ustanak nije shvatao samo kao pobuna, već kao pokušaj stvaranja državnog poretka. Možemo reći da je Borkovska skupština bila prvi institucionalni korak ka obnovi srpske državnosti posle više od četiri veka.

napoleonovi ratovi

Raspušten francuski vojni logor u Bulonju: 150.000 francuskih vojnika odlazi prema Nemačkoj. Raspuštanje vojne baze u Bulonju (Boulogne) 27. avgusta 1805. označilo je kraj Napoleonovih planova za invaziju Britanije. Tamo je godinama okupljao ogromnu armiju – oko 150.000 vojnika – i gradio flotu čamaca za prelazak Lamanša. Međutim, nakon što je postalo jasno da francusko-španska mornarica ne može da obezbedi kontrolu mora (posebno posle Trafalgara), Napoleon je promenio strategiju. Umesto invazije Britanije, vojska iz Bulonja je krenula prema Nemačkoj, što je bio početak kampanje Treće koalicije. Ovaj potez je bio briljantan: vojska je u rekordnom roku prešla Rajnu i okružila austrijsku armiju kod Ulma, što je dovelo do njenog sloma u oktobru 1805. Bulonjski logor je bio zamišljen kao odskočna daska za invaziju Britanije, ali se pretvorio u polaznu tačku za Napoleonovu najveću kopnenu pobedu – kod Austerlica. To je sjajan primer kako se strateški pravac može naglo promeniti, a da ipak donese spektakularne rezultate.

29.avgust 1805.

napoleonovi ratovi

Car Franc I od Austrije i njegov ministarski savet glasaju za rat sa Francuskom. Odluka cara Franca I i njegovog ministarskog saveta da glasaju za rat sa Francuskom u leto 1805. bila je ključni trenutak u formiranju Treće koalicije. Austrija je tada, pod pritiskom britanske diplomatije i uverenja da Napoleonova dominacija ugrožava ravnotežu u Evropi, odlučila da se pridruži savezu sa Rusijom i Velikom Britanijom. Austrija je bila nezadovoljna Napoleonovim širenjem u Italiji i Nemačkoj, naročito stvaranjem Kraljevstva Italije i reorganizacijom nemačkih teritorija. Glasanje je pokazalo da je bečka elita spremna da rizikuje novi sukob, iako je zemlja tek izašla iz iscrpljujućih ratova prethodnih koalicija. Odluka je dovela do mobilizacije austrijske vojske pod generalom Karlom Makom, što će kulminirati katastrofom kod Ulma i zatim kod Austerlica, gde je Napoleon demonstrirao svoju vojnu genijalnost. Austrija je izabrala rat, a time i put ka jednom od svojih najvećih poraza u 19. veku.

Septembar 1805

08.septembar 1805.

napoleonovi ratovi

Austrijanci ušli u Bavarsku, na šta će Francuzi 15 dana kasnije odgovoriti ratom Austriji. Ulazak Austrijanaca u Bavarsku 8. septembra 1805. označio je početak Trećeg koalicionog rata protiv Napoleona. Francuska je na to odgovorila objavom rata 15 dana kasnije, što je ubrzo dovelo do čuvene kampanje završene katastrofalnim austrijskim porazom kod Austerlica 2. decembra 1805. Ulazak austrijske armije u Bavarsku bio je pokušaj da se osigura strateški položaj i pridobije Bavarska, koja je bila saveznik Napoleona. Napoleon je 23. septembra objavio rat Austriji i odmah započeo brzu mobilizaciju svojih trupa preko Rajne. Umesto da čeka napad, odlučio je na brzu ofanzivu. Njegova „Velika Armija“ je manevrisala kroz Nemačku, okružila austrijsku vojsku generala Maka kod Ulma i prisilila je na kapitulaciju (20. oktobar 1805). Saveznici su računali na dolazak ruske armije pod Kutuzovom, ali ona nije stigla na vreme da pomogne Austrijancima kod Ulma.

09.septembar 1805.

Francuski Senat (Sénatus-consulte) donosi odluku da se od 1. januara 1806. ukine revolucionarni kalendar i obnovi gregorijanski, čime se simbolično zatvara jedno od najradikalnijih poglavlja Revolucije. Francuski revolucionarni kalendar uveden je 1793. da bi se raskinule veze sa monarhijom i Katoličkom crkvom. Imao je 12 meseci po 30 dana, dekade od 10 dana, i dodatne „sansculottides“ dane da se uskladi sa solarnom godinom. Meseci su nosili imena inspirisana prirodom: Vandemjer (berba), Brimer (magla), Frimer (mraz), itd. Revolucionarni kalendar je bio komplikovan za međunarodne odnose, trgovinu i vojnu administraciju. Napoleon je želeo da se približi Katoličkoj crkvi (posle Konkordata iz 1801) i da smiri društvene tenzije. Povratak gregorijanskog kalendara označio je kraj revolucionarne „dekade“ i prelazak u stabilizovano carstvo. Od 1. januara 1806. Francuska se ponovo uskladila sa ostatkom Evrope po pitanju datiranja. Revolucionarni kalendar ostao je istorijski kuriozitet, ali je ostavio trag u jeziku i kulturi (npr. „Brumaire“ kao sinonim za Napoleonov državni udar 1799). Ova odluka se uklapa u Napoleonsku politiku normalizacije - uklanjanje radikalnih eksperimenata Revolucije i uspostavljanje centralizovanog, praktičnog sistema.

21.septembar 1805.

napoleonovi ratovi

Napuljski kralj Ferdinand potpisuje ugovor o neutralnosti u Parizu, za šta Francuzi evakuišu Apuliju - ali kralj se ubrzo pridružuje Austriji i pušta anglo-ruske snage na svoju teritoriju. Napuljsko kraljevstvo (Ferdinand IV) bilo je pod pritiskom: Francuske trupe su zauzele Apuliju, a Britanija i Rusija su tražile savez protiv Napoleona. Da bi izbegao neposredni sukob, Ferdinand je u Parizu 21. septembra potpisao ugovor o neutralnosti. Francuska se obavezala da će evakuisati Apuliju, a Napulj da neće pomagati neprijatelje Francuske. Uprkos ugovoru, kralj Ferdinand je ubrzo prekršio neutralnost pridruži se Austriji u Trećoj koaliciji. Dozvolio britanskim i ruskim trupama da se iskrcaju i koriste napuljsku teritoriju kao bazu. Time je Napulj postao nova fronta u Napoleonskim ratovima. Napoleon je reagovao odlučno i poslao trupe da zauzmu Napulj. Ferdinand i kraljica Marija Karolina pobegli su u Siciliju, pod zaštitu britanske flote. Francuska je 1806. proglasila Napuljsko kraljevstvo pod svojom kontrolom, a Napoleon je na presto postavio svog brata Žozefa Bonapartu. Sicilija je ostala pod britanskom zaštitom, dok je kontinent bio francuski.

25.septembar 1805.

napoleonovi ratovi

Početak Ulmske kampanje - Napoleonova Velika Armija prelazi Rajnu i ulazi u Nemačku. Austrijanci pod Makom zauzimaju položaje kod Ulma, ali Napoleon ih okružuje brzim pokretima i pobeđuje u bitci koja se odigrala između 16. i 19. oktobra.

27.septembar 1805.

napoleonovi ratovi

Horejšio Nelson preuzima komandu nad blokadom Kadiza. Nakon što je Napoleonova flota bila poražena kod Abukira (1798), Britanci su nastavili da drže francuske i španske luke pod stalnim nadzorom. Kadiz je bio ključna baza španske flote, koja je u to vreme bila saveznik Francuske. Nelson je 27. septembra 1805. dobio komandu nad britanskom flotom koja je blokirala Kadiz, što je bio uvod u odlučujući sukob na moru. Nelson je odmah po dolasku organizovao strogu blokadu, sprečavajući francusko-špansku flotu da slobodno izlazi u Atlantski okean. U Kadizu se nalazila kombinovana flota pod komandom viceadmirala Vilneva (Francuska) i generala Gravine (Španija). Nelsonova strategija bila je da iscrpi neprijatelja i prisili ga na izlazak, gde bi Britanci imali prednost. Blokada Kadiza direktno je dovela do bitke kod Trafalgara (21. oktobar 1805), jedne od najvažnijih pomorskih bitaka u istoriji.

septembar 1805.

prvi srpski ustanak

Posle pobede na Ivankovcu Srbi prelaze iz faze bune u fazu revolucije. To je mesec kada se ustanak „ukorenjuje“ i postaje ozbiljan ratni faktor. Mesec septembar nije doneo novu veliku bitku, već konsolidaciju nakon pobede na Ivankovcu. Srbi su učvršćivali položaje, a Osmansko carstvo je shvatilo da se ustanak pretvorio u ozbiljan rat. Srbi učvršćuju položaje kod Ćuprije i duž Velike Morave. Karađorđe i vojvode (Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Stevan Sinđelić) organizuju odbranu i pripremaju narod za dalji sukob. Pobeda kod Ivankovca imala je ogroman moralni značaj - pokazala je da ustanici mogu da pobede sultanovu vojsku, ne samo dahije. Osmanska Porta shvata da ustanak nije lokalna buna, već ozbiljna pobuna koja zahteva slanje velikih snaga. Srbi su se posle Ivankovca počeli posmatrati kao organizovana vojna sila, a ne samo pobunjenici. Dok se Napoleon bori sa Trećom koalicijom, Osmansko carstvo je oprezno — ne želi da se previše veže uz Austriju ili Rusiju, jer evropski ratovi odvlače pažnju. To Srbima daje prostor da se konsoliduju.

Oktobar 1805

14.oktobar 1805.

napoleonovi ratovi

Ulmska kampanja - Bitka kod Elhingena - Austrijski korpus pod komandom Johana fon Riša poražen od strane maršala Neja, blizu Elhingena u Bavarskoj. Austrijski korpus brojnosti od 8 do 9.000 vojnika pod komandom Johana fon Riša pokušao je da se probije iz obruča kod Ulma. Francuski maršal Mišel Nej dobio je zadatak da sa oko 9.000 vojnika preseče taj pokret i zatvori izlaz kod Elhingena. Borba je bila žestoka, ali Nej je uspeo da odbije napad i natera Austrijance na povlačenje. Bitka je bila deo šire strategije okruživanja - Napoleon je želeo da zatvori sve izlaze iz Ulma i prisili generala Maka na kapitulaciju. Austrijski korpus Johana fon Riša bio je poražen i izolovan, što je dodatno oslabilo Makovu poziciju kod Ulma. Francuzi su učvrstili obruč oko Ulma, čime je kapitulacija postala gotovo neizbežna. Bitka kod Elhingena se često posmatra kao predigra kapitulaciji kod Ulma (20. oktobar 1805).

16-19.oktobar 1805.

napoleonovi ratovi

Završetak Ulmske kampanje - Bitka kod Ulma - Pobeda Napoleonove Velike Armije. Ulmska kampanja je započela 25.septembra kada je Napoleonova armija prešla reku Rajnu i stupila na tlo Nemačke. Tokom oktobra se vode manje bitke. Kod grada Ulma, koji se tada nalazio u Bavarskoj, Austrijsku armiju od 72000 vojnika koju je predvodio baron Karl Mak fon Lajberih je sustigla francuska Velika Armija od 210 000 ljudi presekavši joj put ka Beču. Baron Lajberih je čekao da stigne sporonapredujuća saveznička ruska vojska koju je predvodio general Kutuzov kako bi nakon spajanja sa njom zajednički dejstvovali protiv Napoleona. Međutim Napoleon ga je preduhitrio nameravajući da uništi Austrijance na nemačkom tlu pre no što im u pomoć pristigne ruska vojska. Veći broj bitaka se vodio tokom oktobra. Baron je očekivao da će Napoleonova vojska brojati oko 70 000 vojnika dobivši naspram svojih vojnih snaga tri puta brojnijeg neprijatelja. Iz bitke u bitku austrijska vojska je trpela velike gubitke. Na kraju su Francuzi primorali Austrijance da se povuku 15. oktobra u utvrdjenje Ulm. Grad Ulm se danas nalazi u nemačkoj državi Baden-Virtenberg na granici sa Bavarskom. Francuska artiljerija je počela da zasipa ovo utvrđenje snažnom vatrom sledećeg dana 16. oktobra. Baron Lajberih nije mogao da izdrži ovu snažnu francusku opsadu do dolaska ruskog pojačanja te se nakon pregovora predao 20. oktobra kada je i završena ova bitka. Ruska vojska je bila udaljena od Ulma u tom trenutku oko 160 km. Oko 30 000 austrijskih vojnika se predalo Francuzima čiji su gubitci bili zanemarljivi.

20.oktobar 1805.

napoleonovi ratovi

Okončana bitka kod Ulma (Ulmska kampanja) kapitulacijom austrijske vojske pred nadmoćnijom Napoleonovom Velikom armijom. Septembar–oktobar 1805: Napoleon prelazi Rajnu i zatvara Austrijance u obruč. 14. oktobar: Bitka kod Elhingena – maršal Nej poražava korpus Johana fon Riša. 15–16. oktobar: Austrijanci se povlače u Ulm, Francuzi započinju artiljerijsko bombardovanje. 20. oktobar: Mak, svestan da ruska vojska kasni i da nema izlaza, potpisuje kapitulaciju. Napoleon je praktično uništio austrijsku vojsku bez velike odlučujuće bitke. Austrija oslabljena: gubitak vojske kod Ulma otvorio je put Francuzima ka Beču. Napoleonova strategija: pokazao moć manevra i brzine, što je postalo njegov zaštitni znak. Ulm je bio uvod u odlučujuću pobedu kod Austerlica (2. decembar 1805).

21.oktobar 1805.

napoleonovi ratovi

Trafalgarska bitka - pomorska bitka u kojoj je britanska flota pobedila udruženu francusku i špansku flotu. Britansku flotu sačinjenu od 27 ratnih brodova je predvodio već proslavljeni admiral Horacio Nelson a francusku admiral Pjer Vilnev koja je brojala 18 francuskih i 15 španskih brodova. Bitka je vođena zapadno od rta Trafalgar između grada Kadiza i Gibraltarskog moreuza. Do ove bitke postojala je stalna opasnost francuske invazije na Britaniju koja je bila u Napoleonovim planovima. Nakon brilijantne pobede admirala Nelsona ova opasnost je bila otklonjena dok je britanska premoć na moru bila osigurana u sledećih 100 i više godina. Tokom bitke admiral Nelson je bio smrtno ranjen snajperskim hitcem da bi preminuo pola sata pre njenog kraja saznavši da je pobeda izvesna. Francuski admiral Vilnev je bio zarobljen predavši Britancima oko 20 brodova i oko 14 000 vojnika. Oko 1 500 britanskih vojnika je poginulo ili je ranjeno dok ni jedan brod nije bio izgubljen. Ova pobeda će zauvek odvratiti Napoleona Bonapartu od invazije na britanska ostrva. Britanija je osigurala dominaciju na moru za narednih sto godina. Francuska se morala fokusirati na kopnene kampanje (Austrija, Rusija).

Umro engleski admiral Horacio Nelson jedan od najvećih pomorskih stratega u istoriji - učestvovao u 140 bitaka i 40 puta je ranjavan. (Rođen: Bernam Torp/Norfolk/Engleska/Ujedinjeno Kraljevstvo 29.septembar 1758. - Umro: Trafalgar/Španija 21.oktobar 1805.) Ušao u mornaricu sa 12 godina; brzo se istakao u borbama protiv Francuske i Španije. Uneo je radikalne novine u pomorsko ratovanje. Izgubio je oko u bici kod Kalvija 1794. a desnu ruku u bici kod Tenerife 1797. Najveće pobede: Bitka kod Nila (Abukir, 1798) – uništio francusku flotu u Egiptu; Bitka kod Kopenhagena (1801) – porazio dansku flotu; Bitka kod Trafalgara (21. oktobar 1805) – odlučujuća pobeda nad francusko-španskom flotom. Poznat po nekonvencionalnim potezima, razbijanju neprijateljskih linija i hrabrosti. Poginuo 21. oktobra 1805. na brodu Victory, pogođen hicem sa francuskog broda Redutabl. Postao nacionalni heroj Britanije, simbol pomorske moći i hrabrosti. Njegov spomenik stoji na Trg Trafalgar u Londonu. Njegove pomorske pobede osigurale su Ujedinjenom Kraljevstvu prvenstvo na moru za čitav jedan vek. U njegovu čast je nazvan grad Nelson na Novom Zelandu.

1758-1805

31.oktobar 1805.

napoleonovi ratovi

Švedska, predvođena kraljem Gustavom IV Adolfom, objavljuje rat Francuskoj. Kralj Gustav IV Adolf bio je vatreni protivnik Napoleona i francuske revolucije. Švedska se pridružila Trećoj koaliciji (uz Britaniju, Austriju, Rusiju i Napulj). Iako je formalno objavila rat, Švedska nije imala snage da se direktno suprotstavi Francuskoj na kontinentu. Njena uloga bila je više simbolična i politička, dok je praktično zavisila od britanske podrške na moru. Švedska je time ušla u niz sukoba koji će je iscrpeti, a Gustav IV Adolf će kasnije (1809) biti zbačen u državnom udaru, delom i zbog neuspešne politike prema Napoleonu.

Novembar 1805

03.novembar 1805.

napoleonovi ratovi

Potpisan Potsdamski ugovor - savez između Pruske i Rusije, sklopljen u Potsdamu tokom rata Treće koalicije. Njime je Prusija pristala da posreduje između Napoleona i Rusije, a u slučaju neuspeha pregovora da se pridruži koaliciji protiv Francuske. Potpisnici: Aleksandar I (Rusija) i Fridrih Vilhelm III (Pruska). Napoleon je već bio u sukobu sa Austrijom i Rusijom, dok je Britanija finansirala koaliciju. Pruska je do tada pokušavala da ostane neutralna, ali je pod pritiskom Rusije i britanske diplomatije sklopila ovaj ugovor. Pruska je želela da izbegne direktan sukob sa Napoleonom, ali je istovremeno bila pod pritiskom da se svrsta uz Rusiju. Ugovor je bio pokušaj da se Napoleonu nametne diplomatski pritisak. Međutim, Napoleonova pobeda kod Austerlica (2. decembra 1805) učinila je ugovor praktično bezvrednim. Pruska je ostala neodlučna sve do 1806, kada je ipak ušla u rat protiv Francuske, što je dovelo do katastrofalnog poraza kod Jene i Auerštata.

08.novembar 1805.

prvi srpski ustanak

Karađorđevi ustanici oslobodili Smederevo. Smederevo je bilo strateški grad na Dunavu, nekadašnja prestonica despotovine, imao je veliku simboličku i vojnu vrednost. Ustanici su, nakon niza uspeha u Šumadiji, krenuli ka jačim uporištima. Oslobađanje Smedereva značilo je da se ustanak širio i učvršćivao, prelazeći iz lokalnog otpora u širu borbu za oslobođenje. Oslobađanjem Smedereva ustanici su dobili kontrolu nad važnom tvrđavom i komunikacijama uz Dunav. Oslobođenje je podiglo moral naroda i pokazalo da ustanak ima snagu da zauzima ključne gradove. Smederevo je bilo istorijski vezano za srpsku državnost (despot Đurađ Branković), pa je njegovo oslobađanje imalo snažnu emotivnu dimenziju.

11.novembar 1805.

napoleonovi ratovi

Bitka kod Direnštajna - skupa francuska pobeda nad austro-ruskim snagama uzvodno od Beča - obe strane tvrde da su izvojevale pobedu. Sukobljene strane: Francuske trupe pod generalom Mortierom i austro-ruske snage pod Kutuzovom i austrijskim generalima. Mortier je bio izolovan, pa su ga saveznici napali s više strana. Francuzi su se borili žestoko, ali su pretrpeli teške gubitke. Saveznici su takođe imali velike žrtve, pa je ishod ostao nejasan. Francuzi su se povukli, ali nisu bili uništeni. Saveznici su smatrali da su pobedili jer su zaustavili francuski prodor. Napoleon je kasnije ovu epizodu prikazivao kao taktički neuspeh saveznika, jer nisu uspeli da unište Mortierovu korpus. Bitka je pokazala ranjivost izolovanih korpusa i cenu borbe protiv kombinovanih austro-ruskih snaga. Za saveznike bitka je podigla moral, jer su uspeli da nanesu ozbiljne gubitke Francuzima. Samo tri nedelje kasnije, Napoleon je kod Austerlica (2. decembar 1805) potpuno razbio austro-rusku vojsku, pa je Direnštajn ostao tek epizoda u velikoj kampanji.

13.novembar 1805.

napoleonovi ratovi

Napoleon ušao u Beč, a već sledećeg 14. novembra lično je stigao i smestio se u carski dvorac Šenbrun, pretvorivši ga u svoju rezidenciju. Time je simbolično pokazao da je francuska vojska osvojila srce Habsburške monarhije tokom rata Treće koalicije. Osvajanje prestonice Austrije pokazalo je slabost koalicije i moć francuske vojske. Ulazak u Beč imao je ogroman propagandni efekat - Napoleon se prikazivao kao nepobediv osvajač. Iako je Beč pao, rat nije bio završen. Ruske snage su se približavale, a odlučujuća bitka tek je sledila kod Austerlica (2. decembar 1805).

16.novembar 1805.

napoleonovi ratovi

Bitka kod Šingraberna - General Petar Bagration, komandant ruske vojske, uspeo da uspori francusko napredovanje i time kupi dragoceno vreme saveznicima. Bitka je bila važna epizoda u Napoleonovom pohodu na Beč i Austerlic. Upravo zbog svoje dramatičnosti i značaja, ova bitka je kasnije ušla i u književnost - Tolstoj ju je opisao u romanu Rat i mir. Francuske trupe bile su pod generalom Muratom i Lanom. Bagration je sa relativno malim ruskim snagama (oko 7–8 hiljada vojnika) pružio žestok otpor. Francuzi su imali višestruku nadmoć, ali su naišli na tvrdoglavu odbranu. Borba je trajala ceo dan, uz velike gubitke na obe strane. Francuzi su na kraju zauzeli položaje, ali su bili iscrpljeni. Bagration je uspeo da se povuče organizovano, a saveznici su dobili vreme da se konsoliduju i pripreme za odlučujuću bitku. Bitka je pokazala izuzetnu veštinu Bagrationa u defanzivi. Njegova sposobnost da malim snagama zadrži nadmoćnog neprijatelja bila je ključna za rusku strategiju. Iako Francuzi formalno „pobeđuju“, saveznici su smatrali da je uspeh u tome što Napoleon nije mogao odmah da slomi njihov otpor.

19.novembar 1805.

Rođen francuski diplomata Ferdinand de Leseps, koji je od 1859. do 1869. rukovodio gradnjom Sueckog kanala. (1805-1894. -89-) Započeo je i gradnju Panamskog kanala 1881. ali je posle bankrotstva Društva za izgradnju Kanala izbila velika afera. Istragom je utvrđeno da je Društvo podmitilo mnoge francuske ministre i poslanike i sve velike francuske listove, što je primoralo čak i potonjeg francuskog predsednika vlade Žorža Klemansoa da se privremeno povuče iz političkog života. Panamski kanal dovršile su SAD tek 1914. uz ogromne troškove i neverovatne ljudske žrtve (tropska klima pogodovala je bolestima od kojih su radnici masovno umirali).

20.novembar 1805.

napoleonovi ratovi

Britanske i ruske snage se iskrcale u Napulju, po pozivu kralja Ferdinanda. Iskrcavanje savezničkih snaga u Napulju bilo je deo šireg pokušaja Treće koalicije da otvori južni front protiv Napoleona nakon njegovih pobeda u Austriji i ulaska u Beč. Kralj Ferdinand IV pozvao saveznike da mu pomognu protiv Francuske. Britanija je imala snažnu flotu i mogla je da obezbedi iskrcavanje. Rusija je poslala deo svojih snaga da se pridruže Britancima. Iskrcavanje je trebalo da odvrati Napoleonovu pažnju i da ga primora da razvuče snage. Napoleon je reagovao brzo - poslao je trupe koje su ubrzo zauzele Napulj, a Ferdinand je morao da beži na Siciliju pod britanskom zaštitom.

Dok se britanske i ruske trupe iskrcavaju u Napulju, u Beču pod francuskom okupacijom održava se premijera Betovenove jedine opere - Fidelio (u originalnom obliku poznata kao Leonora). Grad je bio pod francuskom vojnom okupacijom, što je značilo da je publika bila malobrojna i sastavljena uglavnom od francuskih oficira. Premijera nije bila uspešna - publika je bila hladna, a atmosfera pod okupacijom neprijateljske vojske nije pogodovala umetničkom doživljaju. Betoven je kasnije preradio operu u nekoliko verzija, sve do konačne iz 1814. godine. Tema opere oslobađanja iz tamnice i borbe za pravdu imala je snažnu simboliku u vreme Napoleonskih ratova.

25-30.novembar 1805.

prvi srpski ustanak

U Smederevu održana skupština ustaničkih starešina - doneta odluka da se što pre zauzme Beograd i prodre u dubinu osmanske teritorije. Radi finansiranja vojnih operacija raspisan je prirez od 500.000 groša (oko 50.000 dukata). Upućene su molbe ruskom caru Aleksandru I i austrijskom caru Francu II, ali i sultanu Selimu III, što pokazuje dvostruku politiku ustaničkih vođa – traženje podrške i od evropskih sila i od same Porte. Skupština je time istovremeno pokazala političku zrelost i internacionalizaciju ustanka, u trenutku kada je evropski balans snaga bio uzdrman Napoleonovom pobedom kod Austerlica. Traženje podrške od Porte je proizlazilo iz činjenice da su se ustanici borili protiv lokalnih osmanskih vlasti i janjičara, ali formalno nisu odmah proglasili raskid sa samom Portom. Njihova ideja je bila da se predstave kao lojalni podanici sultana koji traže zaštitu od zloupotreba i samovolje beogradskog pašaluka. Istovremeno, slali su molbe Rusiji i Austriji, jer su znali da bez spoljne podrške teško mogu opstati.

26.novembar 1805.

U Velsu svečano otvoren plovni akvadukt Pontcisilte iznad reke Di - monumentalno delo inženjera Tomasa Telforda, koje je postalo jedno od najvažnijih građevinskih dostignuća industrijske revolucije. Dužina: 307 m. Visina: 39 m iznad reke Di. Širina kanala: 3,6 m. Dubina vode: 1,6 m. Trog od livenog gvožđa. 19 lukova oslonjenih na kamene stubove. Danas akvadukt pripada UNESCO svetskoj baštini (od 2009). Najduži je i najviši plovni akvadukt u Velikoj Britaniji, pionirski primer upotrebe livenog gvožđa u velikim infrastrukturnim projektima. Omogućio je efikasniji transport uglja, kreča i drugih dobara tokom industrijske revolucije. Akvadukt je danas atrakcija i simbol Telfordove genijalnosti, poznat kao „Katedrala kanala“.

Decembar 1805

02.decembar 1805.

napoleonovi ratovi

Bitka kod Austerlica – velika pobeda francuskog cara Napoleona nad združenim austrijskim i ruskim trupama. Bitka je poznata i kao „Sunce Austerlica“ (kako ju je Napoleon nazvao jer je označila vrhunac njegove vojne karijere), trajala je oko osam sati, a na bojnom polju su bila tri cara – Napoleon, Aleksandar I i Franc II. Bila je to odlučujuća pobeda koja je razbila Treću koaliciju i dovela do Presburškog mira, ali i do raspada Svetog rimskog carstva i formiranja Rajnske konfederacije. Bitka se odigrala kod mesta Austerlic, danas je to Slavkov u Moravskoj odnosno Češkoj. Naziva se i bitkom između tri cara. Velika pobeda francuskog cara Napoleona Bonaparte nad združenim austrijskim i ruskim trupama koje je vodio ruski general Kutuzov. Napoleonove snage od 68000 vojnika su porazile 90000 savezničkih vojnika od kojih je bilo 15000 ubijenih i ranjenih i 11000 zarobljenih. Oko 9000 Napoleonovih vojnika je poginulo. Ova pobeda cara francuske Napoleona Bonaparte je dovela do povlačenja Austrije iz Treće koalcije koju su činile još Rusija i Velika Britanija potpisivanjem Presburškog mirovnog ugovora dok je Prusku držala privremeno, dalje od stupanja u tu anti-francusku alijansu.

14.decembar 1805.

napoleonovi ratovi

Između 200 i 300 ruskih zarobljenika, koji su pali u francusko zarobljeništvo posle bitke kod Austerlica, stradalo u požaru u Melku, u Austriji. Radi se o ruskim zarobljenicima koje su Francuzi sproveli u Austriju, smeštenim u improvizovane barake ili skladišta u Melku. U požaru koji je izbio, između 200 i 300 zarobljenih vojnika je stradalo – većinom ne direktno od plamena, nego od gušenja dimom. Uzrok požara nije sasvim razjašnjen – postoje pretpostavke da je nastao slučajno, ali i sumnje da su uslovi bili krajnje nebezbedni. Tragedija pokazuje koliko su zarobljenici u tom vremenu bili izloženi nesigurnim i nehigijenskim uslovima, bez sistematske brige. Dok se Napoleon slavio zbog „Sunca Austerlica“, u pozadini su se odvijale ovakve epizode koje pokazuju tamnu stranu rata – sudbinu običnih vojnika, daleko od slavnih bitaka.

15.decembar 1805.

napoleonovi ratovi

Potpisan Šenbrunski ugovor - konvencija između Francuske i Pruske, sklopljena neposredno posle Napoleonove pobede kod Austerlica. Pruska je dobila Hanover (koji je bio u personalnoj uniji sa Velikom Britanijom), ali je morala da ustupi Ansbah Bavarskoj, vojvodstvo Kleves Muratu i kneževinu Nešatel Francuskoj. Ugovor je označio zaokret Pruske – od potencijalnog saveznika Treće koalicije (prethodni Potsdamski ugovor sa Rusijom) ka formalnom savezništvu sa Francuskom. Pruska je bila primorana da se obaveže na savez protiv Velike Britanije, što je dodatno izolovalo London. Konvencija je bila privremena – ubrzo ju je zamenio Pariski ugovor (15. februar 1806), koji je inkorporirao iste odredbe. Pruska je 3. novembra 1805. potpisala Potsdamski ugovor sa Rusijom, obavezujući se da će se pridružiti Trećoj koaliciji ako Napoleon odbije mir. Posle Austerlica, Napoleonova pobeda učinila je taj plan besmislenim – Pruska je bila izolovana i prisiljena da pregovara direktno sa Francuskom. Pruska je privremeno dobila Hanover, ali je time ušla u sukob sa Britanijom. Uskoro je postala meta Napoleonove politike – 1806. će se okrenuti protiv Francuske, što vodi ka katastrofi kod Jene i Auerštata.

26.decembar 1805.

napoleonovi ratovi

Požunski mir - Potpisan mirovni ugovor u Presburgu (Požun, današnja Bratislava) između Francuske i Austrije. Nakon dva velika poraza kod Ulma i Austerlica, Austrija je bila primorana da zaključi mir sa Francuskom i istupi iz Treće koalcije formirane protiv Napoleona. Mir je potpisan u tadašnjem Presburgu današnjoj Bratislavi u Slovačkoj. Ovim ugovorom Austrija je pretrpela velike teritorijalne gubitke, platila veliku odštetu Francuskoj, Sveto Rimsko Carstvo je faktički prestalo da postoji dok je uticaj Austrije u nemačkim državicama prilično redukovan. Francuska je dobila Veneciju, Istru bez Trsta, Dalmaciju i Boku Kotorsku i stvorila Rajnsku konfederaciju, državu-satelit Francuske, čime je smanjen značaj nemačkih država. Odredbe ovog mirovnog ugovor su poništene 1814. na Bečkom kongresu.